Ovih dana vlast otvoreno poručuje da joj obrazovanje i kultura nisu potrebni, kaže u razgovoru za Nezavisnost pozorišna rediteljka Milica Kralj i pita – da li je nama građanima potrebna vlast koja ne ceni obrazovanje i kulturu
Milica Kralj diplomirala je pozorišnu i radio režiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti 1998. predstavom „Silvija“ A. R. Garnija, koja je, od 1998. igrana deset godina u beogradskom Ateljeu 212.
Tri godine ranije prvi put se oprobala na „daskama koje život znače“ predstavom „Balkanska rapsodija“ u Bitef teatru, usledio je „Tartif“ u nacionalnom pozorištu (1997). Od tada je režirala komade na scenama Beogradskog dramskog pozorišta, Madlenijanuma, Zvezdara teatra, Ateljea 212, Malog pozorišta „Duško Radović“, Pozorištanca „Puž“, Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, Pozorišta „Milivoje Živanović“ u Požarevcu, Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu, Narodnog pozorišta u Nišu, Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjaluci…
Njen rad obeležili su podjedako tekstovi klasika i savremenih pisaca, među kojima su Dostojevski, Pekić, Mekferson, Zupančić, Nušić, Hamilton, Simović, Čehov, Levin, Kovačević, Molijer, Sardu, Jonesko… kao i sopstveni („Kelerabe su zdrave“, BDP, 2011).
Paralelno sa radom u teatru, Milica Kralj je vanredna profesorka na beogradskoj Akademiji umetnosti, i vrlo angažovana u javnom životu – ne libi se otvorenog negodovanja, i često to praktikuje.
Naša sagovornica je zbog takvog svog stava “na meti” režima, pa smo je zamolili da nam na početku kaže ima li zato problema?
Mislim da je kritika loših pojava u društvu, loše vlasti, moja ne samo umetnička već i građanska dužnost. Ćutanjem se problem ne rešava. Vlast koja ne trpi kritiku ne može da vuče društvo ka nečem boljem. Moji problemi se pre svega odnose na to da mi se oduzima prilika da se bavim rediteljskim poslom, da se bavim pozorištem koje je moj životni poziv. Ali, u odnosu na to kakve pritiske i probleme imaju ljudi koji nemaju priliku da se obrate javnosti, moji problemi su ništavni i bilo bi nepošteno da ih iznosim. Posebno danas kada su razni dokazani zlikovci na slobodi, a borci protiv nepravde se hapse i jedu ih stenice.
Vaš i tekst Mile Mašović Nikolić “Igra” režirate ovog proleća, u okviru repertoara Večernje scene Pozorišta “Boško Buha”. Reč je o “komediji nastaloj iz ideje da se sagleda kakav je svet u kojem živimo i koji ostavljamo u nasledstvo mladoj generaciji”, kroz oči “devojke kojoj uglavnom svi zameraju da je nezainteresovana za događaje oko sebe”. Hoćemo li na toj pozornici uspeti da zavirimo u “srce i dušu”, odlazeće i dolazeće generacije?
Upravo me to zanimalo, kada smo Mila i ja razgovarale o čemu pisati komad. Nasleđe koje ostavljamo mladima i umemo li mi njih da čujemo na pravi način, da li mi njih uopšte pitamo kako doživljavaju svet u kojem žive ili im samo učitavamo šta bi to oni trebalo da misle ili osećaju, a očekujemo da oni budu ti koji će menjati svet. Komad smo završile mesecima pre nego su se mladi ljudi probudili i svojim delovanjem odgovorili na naša pitanja. Želja je bila i da tu temu stavimo u jednu pitku, ali neobičnu dramsku formu koju bih žanrovski odredila kao “igru”, otud i naziv komada.
Dobar primer „Nezavisnosti“
Ako se vratimo šest meseci unazad, vidimo iznenađenje u očima većine građana Srbije zbog reakcije studenata (otkud to kod “apolitične generacije prikačene na internet”?), što se brzo pretvorilo u potpuno poverenje i podršku. Vidite li u tome elemente građanskog, društveno-političkog i kulturnog sazrevanja? Možete li izmeriti koliko su to studenti učinili za tako radikalnu promenu?
Imam osećaj da su tektonske promene još uvek u toku. U svakom slučaju, ako me osećaj ne vara, bojim se da nama za dugo nema spasa, u smislu da će nas korupcija, bahatost, tiranija, nepravda, neukus, neukost, nasilje pojesti kao ljude i kao narod. Kako sam uvek optimista tako ne želim još uvek ništa da merim.
Energija, pamet, kreativnost i demokratičnost, tako bismo mogli nazvati zbunjujuću taktiku studenata koja je vlastodršce “izbacila iz koloska” i dovela ih u poziciju improvizatora koji idu iz greške u grešku. Gde bi to moglo da odvede?
Borba da se svako bavi onim za šta je nadležan, da se svako bavi onim za šta je školovan, borba da svako odgovara za ono što (ne) radi, borba da se živi u miru i razumevanju, borba za čistu prirodu i drveće, borba za istinu, borba za prihvatanje različitosti mišljenja i vere kao bogatstva jednog društva, istinski patriotizam i ljubav svakako odvode katastrofalnu vlast u istoriju.
Kad bi, hipotetički, glavni likovi u drami koju biste režirali bili Vučić, Brnabić, Vučević, Dolovac, Zekić… suprotstavljeni studentskom plenumu i narodnom zboru, kom bi žanru pripadala i kako bi ste je naslovili, ukratko, kako bi izgledala “reč reditelja”?
Mislim da bi takav dramski predložak bio neuverljiv. Ne verujem da bi ozbiljna pozorišna publika mogla da poveruje u priču da postoji narod koji takve likove decenijama uzdiže u nebesa. Da zaposleni u državnim institucijama nisu služeći takvim “likovima” umesto zakonu potpuno porazili i pogazili te institucije možda bi svi mogli da završe u nekom skeču. Kako to nije slučaj onda ne bi mogli ni u skeču da završe jer odavno ništa nije na taj način smešno.
U svakom slučaju, pozorište bi trebalo da se bavi istinom i kritikom društva gde bi likovi današnjice mogli da budu globalni primeri za različite nakazne pojave u društvu, ali nisu dovoljno kompleksni da bi postali dramski likovi pa da se neko bavi njima konkretno. Dođite kod neutralnog direktora, ispričajte sinopsis za predstavu kakvu predlažete, pomisliće da ste skrenuli s pameti. Na primer: “Meštani jednog gradića dugo nemaju vodu i jednog leta odluče da protestuju. Članovi stranke na vlasti organizuju se da protestuju protiv ljudi koji žele da imaju vodu”. Glumac kojem bi ponudili da igra te kontraše pitao bi: “Znači ja želim da nemam vode?“ Kako to objasniti…
Taj paradoks u kome nekreativna vlast ne samo da neuspešno kopira studentske “fore” već pokušava da protestuje protiv instutucija (naročito tužilaštvo) koje kontroliše – je li to znak da sudija odsvira kraj?
U državi koja je postavljena na zdravim odnosno zakonskim i ustavnim temeljima, ne bi mi danas ni bili u prilici da se pitamo ko je sudija i kad je kraj, jer jednostavno ne bi ni mogli da dospemo u ovu nadrealnu društvenu situaciju.
Konačno, svi dosadašnji zahtevi studenata i pobunjenog građanstva slili su se u jedan – vanredni parlamentarni izbori? Vidite li ih vi u skorijoj budućnosti i kako bi mogli da završe?
Ne umem da predviđam budućnost, pa se ne bih upuštala ni u licitiranje oko nje. Izbori jesu rešenje za izlaz iz ove situacije, ali kako mi nemamo demokratske izbore niti ijednu validnu instituciju to čini rešenje komplikovanijim.
Vratimo se vašoj profesiji. U gotovo trodecenijskoj karijeri radili ste klasike i moderne i svoje tekstove. Preovlađuju “zacrnjene komedije”. Kakav je vaš odnos prema tekstu, šta njime želite da postignete na sceni, bio moderan ili klasičan? Poruka ili estetika?
Kad čitam tekst, u njemu najpre prepoznam ili ne – poligon za igru. S godinama sve više me zanima – ta igra, glumačka igra, da prepoznam radost u glumcima kad izlaze na scenu da (se) igraju. Impresije publike su mi uvek bile važne i moguće otud sklonost prema komedijskom otklonu jer se reakcija publike, dok stojim „negde tamo iza“ brzo čuje. Naravno, važno mi je da se tema dotiče problema vremena, sveta, društva u kojem živimo.
U prirodi umetnika je bunt protiv svake vlasti, posebno je sa umetnošću nepovezivo služenje apsolutnoj vlasti – iz srca ili iz koristi jednako je neprihvatljivo
Koja je uloga pozorišta u ovakvim vremenima?
Pozorište bi danas moralo da bude hrabrije. Svet i društvo u kojem živimo bogato je temama važnim po nas, pa i samo pozorište, ali ih pozorište u poslednje vreme izbegava. Pozorište je svakako najlepše od svih postojećih svetova i moralo bi biti najlepši svet u koji danas čovek može pobeći da leči dušu čak i onda kad prikazuje sve nakaznosti društva, ili posebno tad.
Možemo li ovo vreme definisati kao “pozorište je život je pozorište”?
Mislim da bi izjednačavanje vulgarnog i površnog vremena bilo nepristojno povezivati sa terminom pozorište. Kad se takvim vremenom bavi kao temom dobro pozorište je opet u potpunoj suprotnosti sa osobinama koje opisuju „ovo vreme“.
U predstavi “Žanka” bavili ste odnosom vlasti prema umetnicima i obrnuto. U Srbiji danas umetnici, naročito dramski, ne libe se otvorene kritike. Ima, među njima, i onih, srećom malobrojnijih, koji podržavaju vlast. Je li jedina razlika među njima da prvi to rade “iz srca”, drugi “iz koristi”?
Ne bih se upuštala u to zbog čega to rade, moguće da ima ljudi iz umetničkih krugova koji i nisu uz vlast radi lične koristi, ali u prirodi umetnika je bunt protiv svake vlasti, posebno je sa umetnošću nepovezivo služenje apsolutnoj vlasti – iz srca ili iz koristi jednako je neprihvatljivo.
Režirate u prestoničkim kao i u pozorištima u unutrašnjosti Srbije, te u regionu. To podrazumeva veći broj saradnika – glumaca, scenografa, kostimografa, tehnike…, ali i različite publike. Kako se snalazite?
To mi je posao. Izazov je svakako raditi sa toliko ljudi koji često svakodnevno imaju po neko pitanje za vas i očekuju odgovor. Ali u tom izazovu je i lepota. Posebno je zanimljivo biti u prilici da predstavu igraš pred različitom publiku i pratiš hoće li ona isto reagovati.
Pored praktikovanja pozorišne režije vi ste i predavač na Akademiji umetosti. Čemu učite svoje studente?
Osim zanatu, učimo učimo ih da otvorenih očiju gledaju ljude i svet oko sebe i da tragaju za odgovorima na mnoga životna pitanja, jer istina je ono za čim će tragati celog svog glumačkog veka. Učimo i mi od njih jer važno je biti otvoren i umeti čuti mlade ljude koji su generacijama daleko od vas. Lepo je kad je ispred vas generacija željna da čuje.
Pozorište bi danas moralo da bude hrabrije. Svet i društvo u kojem živimo bogato je temama važnim po nas, pa i samo pozorište, ali ih pozorište u poslednje vreme izbegava
Pozorište i kultura uopšte u Srbiji su “poslednja rupa na svirali“ (budžet nula i nešto), zajedno sa obrazovanjem. Apsolutistički režimi vrlo rade na tome, jer je lakše vladati neprosvećenim narodom. Kako vidite ulogu intelektualaca u takvom okruženju?
Iako je to već bilo jasno, ovih dana vlast otvoreno govori i poručuje da joj obrazovanje i kultura nisu potrebni. Da li je nama građanima potrebna vlast kojoj obrazovanje i kultura nisu potrebni i kako će i da li će na to intelektualci odgovoriti, to ćemo videti uskoro.
Teško je živeti od umetnosti, pogotovo ako pripadate “buntovničkom usmerenju“. U tom kontekstu, kako vidite profesionalo i sindikalno organizovanje u Srbiji?
Još kad sam bila početnica moja branša je pokušavala da se organizuje u tom smislu, da se odredi minimalna cena rada i slično, ali to nažalost nije zaživelo. Glumačka organizacija Srbije – GOS je prekretnica.
Razgovarao: Dragan Stošić
Fotografije: Fejsbuk/Milica Kralj
