Oni koji su imali istorijsku šansu da budu radnička avangarda su za svoj ćar popadali od amnezije, levica će ili naći delatni, strog, beskompromisan, umno strukturisan odgovor na mučna pitanja epohe ili je neće biti – osim kao dvorskog kabarea
Ko želi upućenog sagovornika uoči Prvog maja o menama tog izuzetnog dana kroz istoriju do danas pitaće sociologa Đokicu Jovanovića. Profesora u penziji Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, brucoša prve generacije Filozofskog fakulteta u Nišu (kog sada parčaju kvazisrpski nacionalisti!), priznatog pedagoga, naučnika, ali i građanskog aktivistu posebno zainteresovanog za tzv. leve ideje. Autentičnog levičara, u teoriji i praksi, neumornog tragaoca za momentima koji su levicu dovele do ruba propasti.
Profesore Jovanoviću, šta vam je prva asocijacija na Prvi maj; Čikago, krv, prava, Srbija danas, uranak… I zašto?
Ništa od navedenog. Prva i poslednja asocijacija je, u krajnjem ishodu, odustajanje ljudi koji su eksploatisani od – samih sebe. Naravno, obmanuli su ih agenti tranzicije pričama o boljem životu, dostojanstvenom radu, pristojnoj plati, političkoj zaštiti… Ali, bili su iznevereni – što traje do danas – obećanjima političkog podsistema, okrenutog ka usko partijskim, pa i ličnim egoizmima kroz obećanja „demokratije, liberalizma i slobodnog tržišta“, kontra „komunizmu i zatvorenom tržištu“.
Kao što liberalizma u čistom pogledu nema, tako ni komunizma nikada nije bilo, „borba protiv komunizma“ je bila borba protiv veštica i vetrenjača. Ovde je propaganda pokazala svu svoju negativnu moć. Postojali su sovjetski realsocijalizam i jugoslovenski samoupravni socijalizam, pri čemu je samoupravljanje uz grdne mane bilo superiorno u odnosu na ovo što danas imamo. Samoupravljanje su zgazili visoko pozicionirani političari Saveza komunista, kada su restaljinizovali partiju (70-tih prošlog veka), pa „shvatili“ da mogu da budu tajkuni i nova kapitalistička klasa.
Radnički otpor tome, u već devastiranoj privredi, nije bio moguć. Samoupravljanje je smešteno u muzejsku fasciklu. Ali drugačija su vremena danas pa ga valja zaboraviti, jer nema odgovore za ovo vreme. To je prtljag Prvog maja.
Ako se fokusiramo na levicu danas i sindikate kod nas i u svetu. Šta se ključno promenilo što odražava njihovo, budimo blagi, nesnalaženje i opadanje moći? Globalno i u zemlji koja je prespavala pad Berlinskog zid i još štošta.
Berlinski san nije problematičan. Sanjala ga je i istočna Evropa. Pa sad ne ume ni da se snađe ni da razume vreme. Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska… Sa jedne strane sećanje u strepnji na nedelatni realsocijalizam i pseudostaljinizovanu politiku, sa druge obećanja u nedogled „demokratora“ koji nude demokratsku „sreću“, kao sveštenici „raj“. Isključivo polje ostavljeno na volju partiji koja hoće da se kreće njime je – eksploatisan čovek.
Zakoni po meri tajkuna i njihovih političara
Budimo realni, tehnološka revolucija nosi dve globalne potencije, za sada. Istiskivanje čoveka iz najsofisticiranijeg, potencijalno dominantnog procesa proizvodnje. Dakle, nedoučeni radnik će ostati bez kore hleba. Drugo je sistemsko sadejstvo tehnologije i čoveka u kom nestručni ljudi nemaju šta da traže. Dakle, ako svet rada i radne demokratije nije tema neke političke partija ona ne pripada levici. Sve ostalo, čime se levica bavi jeste važno, ali nije supstancijalno.
Nema ih ispred fabričkih hala u kojima ljudi rade u izrazito nehumanim uslovima, pod stalnom presijom i pretnjom da mogu izgubiti posao. A ljudi gube posao čak i kada nisu „simpatični“ pogonskom poslovođi, operativnom menadžeru, tj. kaznioničkom kapou! Da li ostaju gladna usta u njegovoj porodici, bolesni, deca bez škole, to zastupnike profit-demokratije ne interesuje. Ne interesuje ni našu levicu, osim kada „izbace“ neko saopštenje, a što bi rekli umni seljaci „saopštenja se ne mažu na ‘leba“. Gde je članstvo levih partija u sindikatima da zametne beskompromisnu oluju u debati i da natera sindikalne vođe da dežuraju danonoćno pred kapijama firmi – srednjovekovnih izrabljivačnica? Toliko mnogo oprobanih sredstava političke borbe ima – izbor je nepregledan. Da li naša levica ozbiljno razmatra relaciju vlast – tehnokratija – kapital i, na osnovu toga, priprema strategiju i taktiku delovanja?
Ako to radi, mi, obični građani, to ne vidimo. Kažu: mora se prvo obesnažiti postojeći režim, pa onda… A šta i kako onda? Režim se ne obesnažuje parolom i kritikovanjem, već razgovetnom, najkonkretnijom idejom o sutrašnjem danu. Dakle, strategijom. Ne nagoveštajima i obećanjima. Ovo je samo mali deo otkinut sa krševite planinčine radničke muke i problema.
Gde se zaturila avangardna radnička klasa?
Oni koji su imali istorijsku šansu da budu radnička avangarda su za svoj ćar munjevito su popadali od amnezije. Još poneki preostali relikt se, sve umornije i bezvoljnije, koprca. Koprcanje, ipak, nije delanje. Levica će ili naći delatni, strog, beskompromisan, umno strukturisan odgovor na mučna pitanja epohe ili je neće biti – osim kao dvorskog kabarea. Njen odgovor mora da obuhvati aktuelnu geopolitičku tektoniku i mesto sveta rada u trusnom području, ali i rad i život od rada u društvenim mikrosferama, najsitnijim društvenim celinama u kojima većina ljudi živi i radi.
Ako svet rada i radne demokratije nije tema neke političke partija ona ne pripada levici. Sve ostalo, čime se levica bavi jeste važno, ali nije supstancijalno
Zatim, pojam avangarda je pojam prve polovine minulog veka, kako u kulturi posebno, umetnosti, tako i u politici radništva. Evropska umetnička avangarda je u Oktobarskoj videla i umetničko pregnuće. Za nju su radnici bili kreatori i bogatstva i umetničke lepote i smisla. A onda su zajahali Staljin i staljinisti i okovanim kopitama besnih konja zgazili avangardu. I umetničku i radničku. Pokušaj samoupravljača je bio plemenit uzlet, ali lepršav i kratkog daha. Sada samoupravljanja ima na svim stranama sveta, pa i na „trulom Zapadu“ kroz „self-management”. Da li se naša levica bavi tim fenomenom?
Kao sociolog, ali i autentični levičar sa posebnim zanimanjem pratite dešavanja u svetu rada i kapitala. Može li se taj odnos svesti na više faza i koje bi to bile?
Kao uvod u odgovor se može uzeti deo odgovora na prethodno pitanje. Nekada, dok je socijalistička revolucija bila „opasnost“ po kapitalizam, na delu je, u kapitalističkom svetu, bila tzv. država blagostanja (welfare state). Kapitala je bilo dovoljno da se radništvu na Zapadu omogući bolji životni standard od radništva u realsocijalizmu. Predložiću čitaocu dobar primer nadgornjavanja SAD i SSSR sredinom minulog stoleća. Radilo se, ispostaviće se, o standardu građana.
Za prosečnog čoveka Zapad je, prevashodno, bio mesto bogatijeg, lagodnijeg i luksuznijeg života no što je onaj iza „gvozdene zavese“. Sovjetski Savez je u tzv. kosmičkoj trci bio pobednik nad Sjedinjenim Državama, jer je prvi lansirao veštački satelit u orbitu oko zemaljske kugle. Bio je to „Sputnjik“, koji je lansiran 1957. i bio je to jak udarac u vreme „hladnog rata“ između ovih dveju najmoćnijih država na svetu, duboko ideološki sukobljenih. Ispostavilo se da je odgovor Sjedinjenih Država, namenjen sovjetskoj javnosti, bio, ne u sferi strateškog kosmičkog nadmetanja, već u sferi svakodnevnog života. Godine 1959. u Moskvi je otvorena Američka nacionalna izložba koju su posetili Nikita Hruščov I Ričard Nikson, partijski vođa i premijer SSSR i potpredsednik SAD. U izložbenom prostoru je izgrađena kuća, za koju se tvrdilo da po razumnoj ceni može da kupi prosečni građanin. Kuće su prodavane sa posuđem, opremom za kupatilo… Izložbu je posetilo više od dva miliona ljudi. Posetioci su satima čekali u redovima. Mnogi su tada sa oduševljenjem prvi put probali Pepsi kolu. I Hruščov, koji je ustvrdio kako je, ipak, ukusnije neko osvežavajuće piće koje se proizvodi u Moskvi. Na pitanje kako se zove to piće nije imao odgovor. Glavni udarac je tek sledio. Obilazeći izložbu, Hruščov i Nikson su zastali kod modela američke kuhinje, kakvu u Sovjetskom Savezu obični građani nisu ni videli. Tu su zapodeli čuvenu „kuhinjsku debatu“ o tome koja zemlja ima bolju tehnologiju. Bilo je to, u stvari, nadmetanje u kome je Hruščov, pozivajući se na velike uspehe sovjetske nauke i privrede, pokušao da ublaži snažan propagandni udarac koji je Sovjetskom Savezu zadala jedna kuhinja – izložbeni eksponat.
Postojali su sovjetski realsocijalizam i jugoslovenski samoupravni socijalizam, pri čemu je samoupravljanje uz grdne mane bilo superiorno u odnosu na ovo što danas imamo
Posetioce je više zanimala priča o životnom standardu nego sovjetski kosmički program. Međutim, sa padom socijalizma, država blagostanja lagano gasne. Sve je manje para za javne potrebe i javne službe. Socijalne razlike su se nekoliko puta uvećale. Lečenje, školovanje, socijalna briga… za veliki broj ljudi postaju sve skuplji. Ovo je, takođe, eminentno sindikalno i partijsko pitanje. Da li je i kako moguća država koja će garantovani, kao standard, najniži životni standard? Životni standard kojim će biti zaštićene, ne samo materijalne potrebe stanovništva, već i kulturne, obrazovne, zdravstvene potrebe i time biti dostupne svima, bez ikakve socijalne diskriminacije. To je drugi veliki posao koji stoji pred levicom.
Zašto ovdašnji očito obespravljeni uposlenici – vidite da izbegavam reč radnici – ne žele u neki od brojnih sindikata?
Današnji sindikati mahom više nisu organizacije radništva i svih zaposlenih koji sprovode odlučnu politiku zaštite standarda i zaštite imanentnih radnih prava i potreba. Današnji zakoni, haotični kakvi jesu, slaba su garancija. Socijalno-kulturno-politički položaj svih koji, da šematski kažem, žive od svoga rada moraju biti glavna sindikalna tema. Inače, sindikati nemaju smisao. Međutim, pojedini sindikati su pod partijskom kontrolom, kao i pod kontrolom kapitala. Zato su i nevoljni i nedovoljno jaki da pokrenu širu akciju.
Vidite li izlaz oporavak radničkog i sindikalnog pokreta i koje su pretpostavke za to?
Izlaza, svakako, ima, ali ga u postojećem rasporedu snaga ne vidim.
Svojevremeno na nekim forumima sam predlagao i obrazlagao preku potrebu da se organizuje pansindikalna konferencija, kojoj nužno moraju da prisustvuju aktivisti, predstavnici tzv. srednjih i nižih rukovodećih nivoa. I predstavnici koje delegiraju zaposleni iz svojih redova. Bez obzira na kojoj su radnoj poziciji i da li su uopšte članovi sindikata. Po prilici, oni bi, po brojnosti morali biti jednaki predstavnicima zvaničnih sindikalnih struktura.
Pod uslovom da konferencija i niz sektorskih konferencija iznedre praktičnu i provodivu sindikalnu politiku, drugi značajan posao je da tek tako konsolidovan sindikat formira političko jezgro. To jezgro će ući u partijsko nadmetanje za izbor u skupštinska tela – od opštinskih do republičkih.
Pod uslovom da se krene u taj poduhvat, sindikati moraju da sklope vrlo ozbiljne metode kontrolisanja svojih predstavnika u reprezentativnim telima. Jer, biće pod velikim pritiscima, koruptivnim, pretećim i t.d. Pre svega sindikalni poslanici i odbornici bi morali obavezno da podnose redovne i potpune izveštaje o delovanju skupština, kao i svojim aktivnostima. Sindikati u svojim aktima treba da imaju ustanovljen način njihovog opoziva. To je pravnički posao s obzirom da mandat pripada izabranom, a ne subjektu u čije je ime izabran.
Paleta međusobnih obaveza sindikata, odnosno baze i njegovih izabranika treba da bude detaljna. A to je moguće učiniti, lakše nego što se nekome to može činiti.
Na kraju, svim drugaricama i drugovima, svim damama i gospodi radnicima i zaposlenima, želim Srećan Prvi maj!
Jelka Jovanović
Foto: Siniša Obrenić
