Naša je sredina prebogata talentima, ali je intelektualna klima u kulturi vrlo problematična, o nadležnima da i ne govorimo. Političari nemaju ni ličnih afiniteta, ni društvene odgovornosti za pravilno razumevanje značaja kulture za ovaj narod
Jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pozorišnih reditelja, koji je potpisao stotinak predstava u teatrima na prostoru bivše SFRJ i u regionu, Egon Savin (Sarajevo, 1955) podjednako tretira svetske i domaće klasike, ali i savremene autore, krunišući svoj rad svim bitnim nagradama i priznanjima, a njegove predstave viđene su širom sveta. Simbolično, prvi je dobitnik (bijenalne) nagrade “za rediteljski opus”, koju su 2023. ustanovili Sterijinmo pozorje i Udruženje dramskih umetnika Srbije – “Dejan Mijač”, nazvanu po reditelju i profesoru u čijoj je klasi Savin diplomirao režiju na FDU u Beogradu (1979). Simbolično, Ministarstvo kulture Srbije “ni pet para nije dalo” za monografiju koja je deo te nagrade (kao ni za onu posvećenu Aniti Mančić, dobitnici Dobričinog prstena za 2023).
Mada dormalno penzioner od kraja prošle godine, Egon Savin kaže za portal Nezavisnost da ne odustaje od posla kome je posvetio svoj život.
Čovek mora da radi dok je živ. Kakva penzija. Neznam šta to znači. Znam da ću uvek moći da s jednog posla pređem na drugi. A penzija kao zaustavljanje svake akcije i aktivnosti, nepojmljivo mi je. Nastavljam da režiram koliko mogu i gde mogu. Eto, uradio sam poslednjih godinu dana dve divne predstave – “Kozu” Edvarda Olbija (“Koza ili Ko je Silvija?”) u SNP, Ćopića u Teatru humanosti (monodrama „Bašta sljezove boje“ koju izvodi Nebojša Milovanović).
Vaših stotinak pozorišnih postavki podjednako podrazumeva i klasike i savremene, svetske i domaće autore. Kako ih „mirite“?
Ne pravim razlikuju između klasika i nekih velikana, značajnih pisaca koji nisu tzv. klasici. Vrednujem stvari po pozorišnim kriterijumima, po nalogu i duhu vremena, i pre svega po tome koliko su to za mene uzbudljivi sadržaji i važni za neki moj život. Ne samo za karijeru.
Šta znači uopšte postati klasik? Znači da imate podršku svoje kulturne sredine, dižu vam spomenike, uvršćuju u leksikone, udžbenike… Neki su za života postali ogromne veličine, kao Gete recimo. Ali Šekspir je umro kao anonimni alkoholičar u Stratfordu (smeh). No, zahvaljujući onima koji su razumeli i pročitali, podignuti su velelepni spomenici tim velikanima koji su postali simboli, ne samo kulturnog, nego i nacionalnog identiteta svojih naroda i država.
Kako onda, u tom galimatijasu, sačuvati “autorski rukopis”?
Nadam se da se to u mojim režijama prepoznaje, i ono što osećam, i ono što mislim da publika treba da vidi i oseti, prepozna i vrednuje. Uspeo sam, i ponosan sam na to, da uradim značajne predstave, po Steriji i Nušiću i Aleksandru Popoviću. Ali, sa istim žarom i uzbuđenjem sam radio i Duška Kovačevića i Ljubu Simovića, i Stevu Koprivicu i Nebojšu Romčevića, da sad ne pominjem baš sve.
Uprkos intelektualnoj klimi koja se srozava?
Naša je sredina prebogata talentima, ali je intelektualna klima u našoj kulturi vrlo problematična, a o nadležnima da i ne govorim. Oni su po svojoj prirodi političke ličnosti, i nemaju ni ličnih afiniteta, ni društvene odgovornosti, niti pravog razumevanja značaja kulture za ovaj narod. Za tradiciju, koja nije mala i koja treba da se kontinuira, i da budu prepoznati velikani u našoj savremenoj umetnosti, da bi jednog dana postali klasici, čime bi se nastavio nekakav sled značajnih ljudi.
Velikani kulture bez spomenika
Mislim da sam doprineo tome svojim predstavama, koje su bile i mnogo igrane. Ponosan sam na mog “Kir Janju”, koji je išao 26 sezona u Narodnom pozorištu. Inače, pored umetničkih dometa, cenim i gledljivost i prijemčivost predstava koje sam radio, jer smatram da je pozorište zapravo ono što pređe sa scene u gledalište. To je vrednost kojoj sam uvek stremio, i naravno da pravim predstave koje publika želi da gleda više puta, a nisu isključivo zabavljačke.
Kad smo kod publike, ima li je – u kontekstu podatka da je danas svaki drugi građanin Srbije na ivici siromaštva, a svaki peti u riziku od siromaštva? I kakva je?
Tu bi sad sociolozi morali da kažu svoje. Primećujem da se sve politički promenilo, pa i publika. Beograd je uvek imao svoju pozorišnu publiku, ima je i danas, kad je u pitanju broj gledalaca, ali to je potpuno drugi profil ljudi. Zapravo, građanska klasa je takoreći nestala. Otišla. Ili je promenila svoj identitet.
Živimo u vremenu kada, ukoliko nemaš neku moćnu poziciju, sa kojom možeš da doneseš neke odluke, onda si deo mase koja se nizašta ne pita, i nemoćna je
Pozorište je pripadalo građanskom Beogradu, kao deo svakodnevice. Bilo je toliko pozorišta i davalo se toliko novca, ali publika je bila građanske provenijencije. Nje više nema. Sad je Beograd nešto drugo – ne usuđujem se da kažem šta – i ljudi drugačije vide i poimaju pozorište, drugačije se ponašaju i oblače, iskazuju svoje negodovanje ili svoju afirmaciju pozorišne predstave. Publika u pozorištu počinje da se ponaša kao da je na nekom rok koncertu.
S druge strane je pitanje političke podrške, i opet se vraćam na to kako su zapravo komunisti sazidali pozorišta, i kako su na svaki način stimulisali odlazak u njih. A kad je komunizam otišao u prošlost, i mesto kulture je nekako iščezlo. U ovom (neo)liberalnom kapitalizmu svi smo roblje. Radnici koji posle svog napornog radnog dana žele parče zabave. Duh vremena je promenjen, teško je uspostavili kontakt sa umetničkim teatrom i duhom koji traži od pozorišta, pre svega, zabavu. To je pogubno za teatar kao umetnost.
Da li “pomeranjem radnje u vremenu” u odnosu na originalno delo (Šekspirov “Mletački trgovac”, Selimovićev “Derviš i smrt”) približavate klasike tom modernom gledaocu?
Lično sam čitač, volim literaturu, uradio sam mnogo i dramatizacija romana, vi pominjete ovde “Derviš i smrt”. Naravno, u konsultaciji sa već postojećim dramatizacijama, kao što je Mihizova, koja je bila prva, pa me ponukala da u strukturalnom smislu prenesem neka njegova iskustva. Dakle, nije samo pitanje “pomeranja u vremenu” i puke aktuelizacije, mada aktuelizacija jeste jedna od, po meni, obaveza koje pozorište ima, i koje mora da ispuni da bi bilo pravo umetničko pozorište.
Prvo je taj odnos prema literaturi i tradiciji, i afirmaciji jezika. Mnogi evropski jezici nastali su uz pomoć književnosti. Dakle, ono što narod govori, jeste neka pisana književnost. Nije nešto nastalo tako samo zato što su ljudi želeli da se sporazumevaju oko nužnih stvari. Zato je literatura toliko značajna, kao i pozorište koje afirmiše veliku literaturu. Jer na taj način afirmiše kulturu jezika.
Drugo je, naravno, ta aktuelizacija, odnosno ta obaveza da mi u pozorištu, kroz svoje predstave, na neki način komentarišemo, kritički sagledavamo stvarnost, ne samo onu u kojoj živimo, nego i onu koja na najbolji mogući način izoštrava kritički odnos prema svetu u kome živimo. Bez obzira da li je to pomeranje u savremenost ili u neku drugu epohu.
Na kraju krajeva, osavremenjivanje romana “Derviš i smrt” je zapravo autobiografsko, smeštanje u neko vreme u kome je Selimović doživeo tu dramu. Postoji anegdota o tome kako su nekad Meša i Andrić razmenili misli u Klubu književnika: kaže Meša Andriću – lako je tebi, ti pišeš o turskom vremenu, a ovaj mu odgovara – pa piši i ti o turskom vremenu (smeh), pa će ti objaviti delo.
No dobro, mi živimo u vremenu, ne bi’ mogao reći pune demokratije, demokratizacije umetnosti, nego i jedne neumerene marginalizacije umetnosti i kulture, pa onda nije ni bitno šta mi mislimo, i kako to tumačimo. Cenzura takoreći više ne postoji, ili je sublimirala mnogo više instance.
Kao bedno finansiranje kulturnih sadržaja, što može biti indirektna “cenzura”?
To je posebno pitanje, za kulturu nikad nije bilo para. Na kraju krajeva, kad pogledate istoriju srpskog pozorišta, to je istorija jednog, kako da kažem, sirotinjskog posla. Pa Beograd je pre Drugog svetskog rata imao, takoreći, dva pozorišta. Mislim, Narodno i neke dečije trupe, putujuće družine.
A da nije bilo komunista u posleratno vreme kada su sazidali, na kraju krajeva, celu državu, a onda i stotine domova kulture… ne znam kako bi se stvari razvijale.
Pa ja sam nakon završetka gimnazije u Sarajevu hrlio u Beograd jer je bio ozbiljna kulturna metropola, bio je ucrtan na mapi evropske kulture. Mi smo pored jedne jako kvalitetne škole – FDU, imali Bitef. Gledali smo najznačajnije evropske predstave koje su izašle u toj sezoni. Bemus, Fest… Ceo Beograd je živeo tokom Festa – to su bili toliko značajni filmovi, naročito dok je još Holivud proizvodio umetničke filmove. Bio je to zaista drugi fakultet. Postojali su znači ti ogromni festivali – al’ opet je neko morao da ih finansira, i da zna zašto finansira. Nisu to radili zato što su morali, to su radili ljudi koji su smatrali da je to integralni deo njihove privatne kulture, a ne samo misije, jel’, da se prosveti naš polupismeni narod.
Pozdravljam sindikate, iako nikad nisam bio u njima, ali sam primetio da ih je mnogo. I da se, kao i u našoj političkoj realnosti, često oko bitnih stvari ne slažu
Dakle Beograd je bio zaista jedna fantastična metropola, a danas, na žalost, ne liči na sebe. I nervira me da o tome govorim. Kakav je genocid napravljen nad kulturnim institucijama poslednje, pa mogu slobodno reći, dve decenije. To je strašno.
Vi nikad niste bili u nekom sindikatu, ali su vam jasne pretpostavke funkcionisanja takvog organizovanja ljudi?
Imamo Udruženje dramskih umetnika. Ono se ne bavi, ali se i bavi sindikalnim pitanjima. Postoje tu akcije da se nabavi za penzionere nešto, da se, kol’ko je moguće, opomenu ljudi, mislim na Ministarstvo kulture, da nešto nije finansirano što bi moralo, što je devastirano, i tako… Na kraju krajeva, dajemo i predloge za nagrade, koje Ministarstvo kulture uglavnom ne usvoji.
Problem je, u stvari, što smo prepušteni nebrizi onih koji su, da kažem, nadležni, i onda je jedini spas da se sami organizujemo, i da koliko je moguće pomognemo jedni drugima, odnosno onima kojima je pomoć neophodna.
Pozdravljam sindikate, iako nikad nisam bio u njima, ali sam primetio da ih je mnogo. I da se, kao i u našoj političkoj realnosti, često oko bitnih stvari ne slažu. To zaustavlja akciju i koči, i u tom trenutku cela aktivnost sindikata postaje nešto neefikasno, što ne može da donese plodove koje bi trebalo da donese.
Kol’ko znam, nismo imali, bar se ja ne sećam nekih velikih i značajnih istupa pozorišnih sindikata, nego je to bilo uglavnom pojedinačno. Odnosilo se na stanje u nekom od pozorišta, kao što su Narodno, Šabačko… Tu su neke stvari neregulisane. To ne znači da su u ovim drugim pozorištima regulisane, samo znači da ljudi vole i da se, kako da kažem, izuzmu. Da, jednostavno, ne podignu svoj glas protiv nekih anomalija. Onih, ja bih rekao, koje su postale naša svakodnevica.
Gde onda vodi marginalizacija kulture uopšte? Bliži li se “gašenje sijalice”?
Živimo u vremenu, ukoliko nemaš neku moćnu poziciju da doneseš neke odluke, da si deo mase koja se nizašta ne pita, i nemoćna je. Onda dođu ti neki trenuci kad proključa nezadovoljstvo, kao neki vulkan proradi, dogode se neredi – malo na ulicama, malo u institucijama. I to nekako prođe. Opet se sve smiri i opet se gomila isto to vođstvo, a problemi nisu rešeni, samo su zamaskirani, ili zataškani. Tako nekako to ide poslednjih, mislim, 30 godina.
Paradoksalno, pre 40 i 50 godina u kulturi je bilo dobro. Lično, imao sam i pozive da idem u inostranstvo, ali nije bilo potrebe. Imali smo posla, bilo je radoznalosti oko kulture, osećali smo da smo nekako u centru zbivanja, kao što sad, nedvosmisleno, osećamo da smo na margini društva. I nadam se da nećemo, u perspektivi, potpuno nestati. Da će se nekim političkim odlukama, ukinuti pozorišta kao dotirane institucije. I da će kultura biti prepuštena inicijativi pojedinaca koji imaju dovoljno novca.
Bojim da stvari po malo klize ka tome, ali se i nadam da će država biti dovoljno odgovorna da sačuva makar svoje najznačajnije institucije kulture, i naravno pozorište u tzv. provinciji. Jer, tamo je to prepušteno nekim lokalnim moćnicima koji, ne da nemaju kontakt sa kulturom, nego je čak mrze. Dođu im tamo neki glumci pa na sceni prave probleme, pa dižu neke crvene šake, indekse… i to ih užasno nervira, gledaju kako da to rasteraju. Oni su nepismeni, polupismeni, ili su ignoranti, da ne kažem mrzitelji kulture. I tako nekako počinje da liči da od njih zavisi opstanak tih pozorišta u manjim gradovima. A ona su prekopotrebna. Vidim to na gostovanjima mojih predstava koliko narod hrli, koliko oni razumeju te predstave, potpuno na identičan način prihvataju, reaguju na njih, kao i publika u Beogradu. Ljudi su, prosto, “gladni” takvih sadržaja.
Kao čovek sa profesorskim iskustvom (na FDU), kakav je vaš pogled na to što već drugu godinu zovemo “studentski pokret”?
Naravno da je to nešto važno i plemenito, i uzbudljivo, a ko to ne razume, ne razume svet. Pa toliki su studentski pokreti i kroz istoriju težili ostvarenju svojih ideala, u tome čak i žrtvovali svoje živote. Beogradski univerzitet je jedna izrazito antifašistička institucija. Ja sam ponosan što sam tu proveo život, svoj radni vek, naročito na Univerzitetu umetnosti. Pa koliko svetskih umetnika smo mi poklonili?! Kakve veličanstvene umetnike, samo taj Univerzitet umetnosti u Beogradu. A što što se tiče studentskih – volim to da nazovem – ideala, jer su vrlo daleko od realizacije, oni su kao neko simbolično dejstvo koje hoće da nam kaže kojim putem valja ići. Da spasemo, ne samo društvo, nego i u sopstvenu dušu, svoje osećanje za pravdu. Tako da je u tom smislu studentski pokret, pogotovo u onoj prvoj fazi, bio nešto izuzetno plemenito i važno. I nešto što se kontinuira na studentske proteste kroz istoriju Beogradskog univerziteta.
U tom smislu mislim sve najpozitivnije, ali onda ide i naš mentalitet. Ta naša komedija naravi koja stvari komplikuje, gde se ideje, ljudi, sve to raslojava, formiraju se neki interesi pojedinaca, određenih grupa… Tako da smo sad u jednom, čini mi se, galimatijasu. Čak imamo posvađanu opoziciju i studentski pokret, što ne razumem. Zašto i kako se to događa? Da su posvađani baš svi sa svima, i da ne mogu da nađu zajedničku nit?!. A ona postoji već u tim parolama, na kraju krajeva.
Dragan Stošić
Foto: Screenshot/RTS i N1
