Gojko Božović: Nemoguć dijalog sa beskrajnim monologom jednog čoveka

Političke stranke, sindikate i nevladine organizacije aktuelna vlast doživljava kao nužno zlo, a ne kao korektive i kontrolore vlasti ili neophodne učesnike društvenog dijaloga, kazao je Gojko Božović za portal Nezavisnost

Pisac, izdavač, i jedan od osnivača ProGlasa Gojko Božović ni u jednom od navedenih „zanimanja“ ne posustaje poslednjih godina. U međuvremenu, aktuelni režim trudi se da uguši svaki oblik otpora – prosvetarskog, kulturnog, građanskog, radničkog… U takvom okruženju, Božović je nedavno, zajedno sa grupom kolega, odbio da njegova izdavačka kuća „Arhipelag“ učestvuje u prividu normalnosti na Beogradskom sajmu knjiga, odlučivši da 1. novembra bude „zajedno sa svojim čitaocima“. Tu i počinjemo naš razgovor za portal Nezavisnost.

Prođe i 1. novembar – mirno i komemorativno, bez uplitanja „predsednikovih ljudi”, jer je bio preveliki rizik što zbog njegovih birača, tako i zbog pojačanog „pogleda iz Evrope”. Šta je preovladalo?

– Skup u Novom Sadu 1. novembra, na godišnjicu novosadske tragedije, bio je pokazatelj narodnog jedinstva i društvenog dostojanstva. Ljudi različitih generacija i profesija, iz raznih krajeva naše zemlje, raznolikih pogleda na svet i na tokove politike okupili su se da bi izrazili pijetet i pomen žrtvama pada nadstrešnice. To je bio dirljiv skup pred čijim povodom i porukama niko nije mogao ostati ravnodušan. Zanemeli su i ljudi, i grad, i zemlja. U toj apsolutnoj tišini izvila se pesma hora koja je morala dotaći svako srce koje nije okamenjeno. Skup je bio i opomena da nikada više u ovoj zemlji ljudi ne smeju biti žrtve korupcije i sistema koji proizvodi korupciju i nepravdu.

Režim koji ima monopol nad nasiljem nije se usudio da tako masovni komemorativni skup naruši. Nije se usudio ni iz međunarodnih, ni iz unutrašnjih razloga. Prvo jer bi takvi incidenti dodatno otežali međunarodni položaj režima, a njegove ideološke ili geopolitičke sponzore dovele u teži položaj da održavaju vezu s njim. Iz unutrašnjih razloga jer ponašanje režima, pogotovu u proteklih pola godine, sve teže prate i opravdavaju i neki njegovi voljni i nevoljni saputnici. Režim je prešao mnoge crvene linije, a na svakoj od njih gubi neke od svojih pristalica. Setimo se da je skup u Novom Sadu prvo veliko antirežimsko okupljanje od 15. marta koje režim nije pokušao da okonča nasiljem.

Već sutradan, štrajk glađu Dijane Hrke probudio je radikalsku neotesanost koja ni za bol majke nema nimalo empatije?

– Radikali su u srpsku politiku uneli mržnju i netrpeljivost, nasilje i dehumanizaciju, sklonost ka krajnjim sredstvima bilo kojim povodom. Jednom radikal, uvek radikal. Mogu da nastupaju pod različitim partijskim imenima, ali ne mogu da pobegnu od radikalskog političkog modela. Već sledećeg dana posle novosadskog skupa režim je posegao za incidentima i za nečuvenim napadom na majku jedne od novosadskih žrtava koja štrajkuje glađu. Razlog je dvojak. Jedno je potreba za mobilizacijom pokolebanih pristalica. Drugo je još važnije: potreba da se incidentima i dehumanizacijom prekrije i iz javnosti skloni utisak koji je izazvao skup u Novom Sadu. Da bi postigli taj cilj, nisu birali sredstva. Poruka novosadskog skupa je, međutim, previše snažna da bi se uklonila iz javne svesti.

Kontraskup koji je režim organizovao 5. novembra ponovo je pokazao da „privedeni” učesnici jedva čekaju da napuste „poprište”?

– Najveći broj pristalica režima jesu žrtve propagande i korisnici privilegija. Korisnici privilegija na skupove ne dolaze iz uverenja nego zbog interesa. Vrh režima ima jak motiv da sačuva vlast po svaku cenu, dok njegovi interesni saputnici odmeravaju da li im se i po koju cenu isplati da brane prevaziđeni i korumpirani režim. To je sve veći problem: cena vlasti je sve veća. Na ulicama se, s jedne strane, nalaze ljudi koji se bore protiv korupcije i za političke slobode, a s druge strane, ljudi koje sve teže mobilišu i dnevnice i obaveze prema partijskim koordinatorima SNS. To pokazuje u kojoj meri su se promenile stvari u Srbiji.

Ako dodamo predsednikovu „toplo-hladno” igru – jedan dan se izvinjava, drugi „puca iz svih oruđa” – i konstantne protestne aktivnosti studenata i građana, vidite li neko rešenje trenutne pozicije? Možda, konačno, izbori?

– Režim se ne snalazi u situaciji u kojoj više nije ni društveno, ni politički dominantan. Pobunjeno društvo čini većina građana Srbije. Režim pokušava da preokrene stvari u svoju korist, ali, trpeći u tome ozbiljne neuspehe, stalno poseže za novim strategijama: nekada su to pozivi na razgovore za kojima slede hapšenja, nekada su to obećanja boljih cena iza čega dolaze prebijanja po ulicama, nekada pozivanja na međunarodni ugled da bi se već u sledećem nastupu pripovedalo o moćnim stranim službama. Ništa od toga više nije uverljivo ni prihvatljivo za većinu građana Srbije. Zbog toga je glavna strategija režima od polovine marta policijska represija. To, međutim, nije izraz snage, nego nemoći. Elementarno odgovorna vlast bi se odavno povukla pred ovakvim razmerama građanskog nezadovoljstva. Mi nemamo takvu vlast.

Poslednjih meseci studentski pokret, kao najjači društveni i politički akter u zemlji, zahteva izbore. Iako je to razumna i, u stvari, vrlo kompromisna ponuda pobunjenog društva, režim kupuje vreme i beži od izbora jer zna da u ovim okolnostima na izborima ne može pobediti ni uz izborni inženjering. Mirni i masovni protesti studenata i drugih građana Srbije doveli su režim u ovu izgubljenu poziciju. Pobunjeno društvo nema razloga da menja strategiju koja daje rezultat.

Šta su, osim buđenja i oslobođenja društva od straha, doneli studentski pokret i građanski protesti?

– To su ključne društvene promene koje je doneo studentski pokret. U režimima spin diktature, kakav je i režim Aleksandra Vučića, političke promene nisu moguće bez društvenih promena. Samo masovni pokreti, koji se ne mogu svesti na bilo koju ekskluzivnu politiku ili ideologiju, mogu da promene raspoloženje u zemlji. Da ohrabre građane koje su ekonomska i medijska kontrola svih značajnijih procesa uveli u stanje društvene i političke beznadežnosti čiji je glavni izraz da su promene nemoguće. Sve dok se političke teme kreću u krugu egzistencijalnih tema (ono što se može kupiti i prodati) režim spin diktature je nesavladiv. Ali kada se pojavi nadegzistencijalna tema, kakva je pogibija ljudi zbog korupcije, onda režim pred narodnim nezadovoljstvom ostaje bez svojih osnovnih stubova – straha i laži. Tako se preko društvenih promena dolazi do političkih promena. To je trenutna situacija u Srbiji na koju režim odgovara policijskom i parapolicijskom represijom, a građani Srbije epskim marševima, masovnim skupovima i probuđenom nadom ljudi koji ne dozvoljavaju da se obnovi dojučerašnji poredak straha.

A šta ćemo mi stariji reći deci kad nas budu pitala šta smo uradili s njihovom zemljom?

– To je osnovno pitanje koje sam više puta postavio. Najpre zato što smatram da svaki mlad čovek ima pravo da to pita ljude moje generacije, one nešto starije ili nešto mlađe. Svako od nas moraće da nađe odgovor na to pitanje. Najbolje je da taj odgovor potražimo učestvujući u promenama, danas ovog režima, sutra ovog sistema.

Prošle su dve godine od osnivanja ProGlasa koji je pripomogao buđenju građanske svesti. Šta su rezultati takvog organizovanja i u kom smeru će se ProGlas dalje kretati?

– Kada se ProGlas prvi put pojavio na javnoj sceni, 7. novembra 2023, pozvali smo građane da se umešaju u odluke koje se tiču njihove sudbine i njihovog društva. ProGlas je pozvao na obnovu kritičkog mišljenja, političke zajednice i demokratskog društva. Tokom ove dve godine obišli smo Srbiju razgovarajući s ljudima: slušali smo ih i zajedno s njima pokušavali da dođemo do najboljih rešenja za promenu sistema koji je u Srbiju stvorio toliko nepravde i nejednakosti. Predložili smo „Mere za Dan posle“ u čitavom nizu vitalno važnih oblasti: to je program za nužne i hitne promene. Podrška građana koje smo dobili u ove dve godine obavezuje da nastavimo veliki razgovor s građanima Srbije. U narednim mesecima razgovaraćemo i sa srpskom dijasporom koju ćemo pozvati da se uključi u promene u Srbiji.

Šta je ostalo od kulturnih sadržaja u Srbiji?

– Ostalo je ono najvažnije: kritički duh srpske kulture, njena kreativnost i njena nepokornost. Na toj osnovi će se obnavljati kulturne institucije u Srbiji.

Ni poziv četiri vodeće svetske organizacije za zaštitu kulturnog nasleđa (Evropa Nostra, Međunarodni savet za spomenike i spomenička celine – ICOMOS, Docomomo International i Savet arhitekata Evrope – ACE) da se povuče Lex Specialis u vezi s modernističkim kompleksom Generalštaba u Beogradu nije pomogao. Zašto vlast toliko žuri da dezavuiše i arhitektu Dobrovića i Zavod za zaštitu kulturnih dobara, i sve ljude koji ne prihvataju „hotele i kockarnice umesto kulturnog nasleđa“?

– Režim resursima ove zemlje plaća ili pokušava da plati međunarodnu podršku. U tom interesu režim će posegnuti za svakim bezakonjem ili za pokušajem da ozakoni jednom zaustavljeno bezakonje. Ovaj režim nema nijednu crvenu liniju. Interes njegovog opstanka je jedina vrednost do koje mu je stalo i jedina ideologija kojom se vodi.

Beogradski sajam knjiga je još jedna od “kockica” u “razbijanju” kulturnih i umetničkih vrednosti. Vi i još 20-ak izdavača ste ga bojkotovali… poseta je bila rekordno mala. Šta se to zbiva?

– Organizator je po svaku cenu hteo da se Beogradski sajam knjiga poklopi s novosadskim skupom i godišnjicom pada nadstrešnice u Novom Sadu kako to ne bi bio jedini društveni događaj tog dana u Srbiji. Nisu prihvatili minimalne predloge izdavača, već su ih arogantno ignorisali. Nismo mogli da učestvujemo na Sajmu knjiga pod predloženim uslovima i u predloženom terminu. Hteli smo da tog dana budemo tamo gde su i naši čitaoci. Istovremeno, odluka da ne učestvujemo na Sajmu knjiga je naš protest protiv položaja kulture koja nikada nije bila pod ovakvim pritiskom i ekonomskim sankcijama vlasti.

Kakve su mogućnosti sindikalnog organizovanja koje je, kao i sve ostalo, „dobrodošlo“ samo ako povlađuje vlasti?

– Vlast pokušava da podeli protivnike i neistomišljenike po različitim osnovama, ali, zapravo, jedina podela koja je zanima jeste sledeća: ko je za nas, ko je protiv nas. Svaku razliku vlast vidi kao nepoželjnu, svaku kritiku kao neprijateljstvo. To je vlast koja političke stranke i građanske pokrete,  nevladine organizacije i sindikate doživljava kao nužno zlo, a ne kao korektive i kontrolore vlasti ili neophodne učesnike društvenog dijaloga. Vlast otežava sindikalni rad i želi da kontroliše sindikate, a ne da pregovara s njima. To je režim lične vlasti i kulta ličnosti. Apsolutna vlast iziskuje i apsolutnu odgovornost, a stanje u Srbiji je takvo da se ima za šta biti odgovoran.

Vidite li u bližoj budućnosti socijalni dijalog ravnopravnih snaga – vlasti i radnika, i šta su preduslovi za to?

– Ne može biti nikakvog dijaloga, pa ni socijalnog, u zemlji u kojoj već trinaest godina traje beskrajni monolog jednog čoveka. Za dijalog su potrebne ravnopravne strane ili barem strane koje se uvažavaju. Da bi te ravnopravnosti bilo, vlast mora biti kontrolisana, smenjiva i odgovorna, što sada nemamo. Zato je promena vlasti pretpostavka uspostavljanja socijalnog dijaloga vlasti i radnika, vlasti i slobodnih sindikata.

Razgovarao: Dragan Stošić