Upitno je ne samo poštovanje zakona već i nadzor nad radnim pravima u preduzećima, dostizanje pravde za domaće i strane radnike, očuvanje sredine, kažnjavanje prekršaja, netransparetnost…, ukazuje Radna grupa UN za poslovanje i ljudska prava
Vladi Srbije, privredi i zajednicama nedostaju znanja i resursi koji bi osigurali da država štiti ljudska prava, da preduzeća (uključujući i ona državna) poštuju radna i druga prava zaposlenih, kao i da postoji delotvoran pristup pravnom leku za osobe pogođene poslovnim aktivnostima, konstatuju eksperti Ujedinjenih nacija. Reč je o članovima Radne grupe UN za poslovanje i ljudska prava koji su u oktobru posetili nekoliko preduzeća u Srbiji, kao što su Ziđin u Boru, Rio Tinto u Loznici i Linglong u Zrenjaninu. Radi se o kompanijama za čije poslodavce je prepoznato da se ne osvrću na zaštitu životne sredine, radna i ljudska prava radnika, među kojima su i stranci.
Detaljan izveštaj svojih eksperata UN će obelodaniti dogodine ali se i u njegovom sažetku na deset strana ima pročitati štošta o turobnoj svakodnevici zaposlenih – počevši od nemogućnosti dostizanja pravde, preko nezdravog radnog okruženja, pritisaka i ucena kroz štetne ugovore kao što su oni o povremenim i privremenim poslovima, sve do Scile i Haribde koje su prošli pojedini strani radnici u Srbiji. O poštovanju standarda ekologije i zaštiti životne sredine, eksperti UN govore naširoko i vrlo ozbiljno, pominjući brojne netransparentne i po okolinu i ljude potencijalno štetne projekte. Ne čudi da je reč baš o onim kompanijama na čije poslovanje godinama unazad ukazuju radnici i lokalno stanovništvo u Boru i dolini Jadra.
Nedostaci rudarskih projekata
„Zabrinuti smo zbog nedostatka pouzdanih informacija, transparentnog merenja i dijaloga sa lokalnim zajednicama koji se odnose na uticaj rudarskih projekata na zdravlje radnika i stanovništva u okolini (npr. u regionu Bora od kompanije Ziđin), uključujući i visoke granične vrednosti opasnih supstanci koje zakoni Republike Srbije dozvoljavaju, kao i ograničen pristup toksikološkim ispitivanjima. Podaci koje smo dobili pokazuju mnogo veći broj slučajeva kancera u oblastima u kojima se odvijaju rudarske aktivnosti, dok su kazne za kršenje zakona u oblasti životne sredine minimalne“, konstatuje se u preliminarnom izveštaju eksperata UN.
Naš sagovornik tim povodom ekonomista dr Petar Đukić kaže da ga ohrabruje samo jedna činjenica a to je da se ova radna grupa uopšte našla u Srbiji posebno imajući u vidu da je Srbija članica UN još od osnivanja.
„Vi vidite da neku ozbiljnu globalnu asocijaciju zanima kako živi jedna grupa ljudi u Srbiji što je još jedan pokazatelj koliko su ovde ljudska prava, ona radna su deo tih prava, ugrožena od strane divljeg kapitalizma koji funkcioniše svuda po svetu. A naročito gde su loši osnovni uslovi bezbednosti i politike nesigurnosti, kao i tamo gde vladaju slabi sistemi socijalne kooperacije i vrlo niskog standarda, kao kod nas. Pored svega pomenutog imamo i strane poslodavce kako sa Zapada tako i Istoka pa i iz EU koji se ponašaju tako kako mogu, jer im se pruža prilika da zarade mnogo tako što će platiti manje radnu snagu, ali im neće obezbediti ni osnovne uslove za rad kao što su grejanje, čist vazduh, smanjenje buke na radnom mestu i slično“, ističe profesor Đukić-
Dodaje da je na delu stravična eksploatacija prirodnih resursa zarad profita poslodavaca, te se stoga kompanije odlučuju za investiranje u zemlje, u koje se ubraja i Srbija, gde će ovaj princip moći da maksimalizuju.
„Oni odlaze u zemlju gde su vlasti snishodljive prema njima, što u prevodu znači da se neće mnogo mešati u poštovanje zakona i ljudskih prava bilo da su u pitanju domaći ili strani radnici. I sad se dolazak Kineza u Bor ili Železaru Smederevo može pravdati time da država sama nije uspela da pokrene ova preduzeća, ali tamo nema ni radnih ni ekoloških standarda, kao što nema ni socijalno kooperativne sredine u kojoj će ljudi da rade i zarade“, ističe profesor Đukić analizirajući nalaze UN eksperata.
Motivisati sindikalizam
Docent na Pravnom fakultetu u Beogradu dr Filip Bojić, nakon pažljivo pročitanog izveštaja, glede one krajnje deprimirajuće konstatacije s početka teksta o sveopštem manjku kapaciteta, znanja i resursa u pogledu zaštite ljudskih prava, kaže da nije iznenađen jer „propisi, kojima se garantuju osnovna individualna i kolektivna prava zaposlenih, neretko ostaju mrtvo slovo na hartiji”.
“I pored solidnog normativnog okvira i zakona koji su u dobroj meri usklađeni sa standardima Evropske unije, realnost je da se propisi u praksi ne primenjuju na odgovarajući način. Valja imati u vidu i da pojedini propisi sadrže odredbe kojima se ograničavaju neka od osnovnih socijalnih prava zaposlenih, tu pre svega mislim na pravo na štrajk, a na šta se ukazuje i u izveštaju UN. Nadalje, za zaštitu osnovnih prava radnika, važna komponenta su i sindikati, a njih je sve manje, što pre svega pogoduje poslodavcima, posebno onima u privatnom sektoru. Imajući u vidu konstantan pad stope sindikalizacije u našoj državi, neophodno je na odgovarajući način motivisati zaposlene da pristupe sindikatima i još više pojednostaviti postupak osnivanja sindikata, kako bi se izbegle situacije, koje se navode u Izveštaju UN”, tvrdi Bojić.
Naš sagovornik je uveren da “kolektivna prava zaposlenih i dalje predstavljaju nezaobilazan i važan segment u savremenom društvu i da su preduslov i za delotvorno ostvarivanje individualnih prava zaposlenih”.
Na Bojića se praktično nadovezuje Čedanka Andrić, predsednica UGS Nezavisnost naglašavajući da radno zakonodavstvo svakako treba menjati, zbog čega je uostalom i urađen predlog izmena, ali je veći problem od toga nepoštovanje onoga što je već predviđeno.
Nesklad normi i prakse
„Nigde u zakonima nećete naći odobravanje diskriminacije ali je imate u različitim vidovima. Recimo, pravo na sindikalno organizovanje i delovanje vam je zagarantovano i Ustavom i zakonima a to pravo se osporava u značajnom broju i u privatnom i u javnom sektoru. Da ne govorimo o rešavanju radnih sporova, kratkim rokovima u zakonima i višegodišnjim sudskim procesima u praksi, ili prekršajnim prijavama inspektora za rad koje zastarevaju po sudovima u velikom broju slučajeva. U oblasti bezbednosti i zdravlja na radu takođe, imate jasnu odgovornost poslodavca za primenu mera za bezbedan rad a onda čak i za izgubljene živote radnika na radnom mestu izostane krivična odgovornost. Zato i eksperti UN posećuju zemlje i razgovaraju sa relevantnim društvenim akterima jer znaju da se praksa i ono što je na papiru razlikuju. Da nije tako oni bi sedeli u kancelarijama i samo čitali šta piše u zakonima različitih zemalja“, ukazuje predsednica Nezavisnosti.
U dokumentu koju potpisuje radna grupa UN jasno piše da se „nedostatak brzog i delotvornog donošenja presuda u sudovima ogleda i u zabrinutostima u pogledu policije i javnog tužilaštva, za koje neki smatraju da nije nezavisno, da je podložno političkom pritisku i da podnosiocima žalbi ne daje dovoljno informacija“.
„Zapravo samo odsustvo saradnje sa nama od strane Ministarstva pravde predstavlja ozbiljno pitanje o meri u kojoj to ministarstvo ima bilo kakvu zainteresovanost za potrebu da postoji delotvoran pristup pravnom leku za kršenja ljudskih prava u kontekstu poslovanja i može da ukazuje na zabrinjavajući nedostatak rada na omogućavanju pravnom sistemu da štiti svoje nosioce prava od poslovnih aktivnosti preduzeća“, jedan je od komentara u izveštaju.
Nepoverenje u sudsku zaštitu
Povodom citiranih komentara eksperata UN naš sagovornik sa Pravnog fakulteta kaže:
“I dalje se većina zaposlenih opredeljuje da usled povrede nekog prava, zaštitu tog prava zatraži pred nadležnim sudom. Druga strana medalje je što radni sporovi traju više godina, usled čega dolazi do nepoverenja zaposlenih u sudsku zaštitu njihovih prava iz radnog odnosa. U vezi sa zaštitom prava zaposlenih, nezaobilazan faktor je i inspekcija rada, jer, kao što je poznato, Republički inspektorat za rad vrši nadzor nad primenom Zakona o radu i drugih propisa, kojima se uređuju radni odnosi. Ovaj vid zaštite je često upitan, usled nedovoljnog broja inspektora rada, a kako se to pravilno navodi u Izveštaju Radne grupe UN o poslovanju i ljudskim pravima, iako inspektori imaju zakonska ovlašćenja da nenajavljeni posećuju poslodavce, oni to retko čine, naročito (a na verujem da je to i slučajno) u odnosu na preduzeća u vlasništvu stranih subjekata. Time se poslodavcima daje prostora da nesmetano nastave sa neprimenjivanjem propisa”, objašnjava Bojić.
Inače na konferenciji za medije radne grupe UN izražena je zabrinutost što „institucijama zaduženim za nadzor nad poslovanjem kompanija i obezbeđivanjem odgovornosti nedostaju nezavisnost, autoritet i efikasni mehanizmi za zaštitu ljudskih prava od poslovnih aktivnosti, u skladu sa Vodećim principima UN o biznisu i ljudskim pravima“. Pitali smo Čedanku Andrić šta to tačno znači i kako to zaposleni u Srbiji osećaju na sopstvenoj koži?
“Radi se o uticaju politike, odnosno izvršne vlasti, kao i krupnog kapitala, na sprovođenje zakona i funkcionisanje pravosuđa i inspekcijskih organa. Sindikati uporno ponavljaju da je potreban efikasniji nadzor nad primenom sistemskih zakona kao šta je na primer Zakon o radu. Za to je potrebno jačanje kapaciteta Inspektorata za rad ali i njihovih nadležnosti i nezavisnosti u radu. Svi znamo da postoje zaštićeni poslodavci i u javnom i u privatnom sektoru, kao i oni koji to nisu, a ove prve ne možete nadzirati bez dozvole“.
Zaposleni bez prava prigovora
Docent Bojić dodatno podcrtava i da “u opštem režimu radnih odnosa, ne postoji mogućnost zaposlenog da podnese prigovor ili žalbu na rešenje poslodavca, kojim zaposleni smatra da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa, a iz razloga što Zakon o radu ne predviđa dvostepenost u odlučivanju o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa”.
Sa svoje strane, eksperti UN podsećaju da u pogledu pristupa pravnom leku Vodeći principi Ujedinjenih nacija o poslovanju i ljudskim pravima (UNGP) utvrđuju da sva preduzeća treba da imaju delotvorne funkcionalne žalbene mehanizme.
„Tu spada i mogućnost da podnosioci, uključujući radnike/radnice i lokalnu zajednicu, mogu da podnesu žalbe bezbedno i anonimno, kao i da će njih razmatrati neko eksterno telo ako se ne razreše. Pronašli smo nedovoljno dokaza o takvim mehanizmima tokom naše posete, uključujući fabriku Linglong Tire, a zakonodavstvo Republike Srbije ne predviđa obavezu njihovog uspostavljanja“, navodi se u izveštaju eksperata UN.
Jelena Aleksić
