- septembar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: Danas/Dosije o medijima Foto: NDNV
Medijski radnici u Srbiji tretiraju se kao roba; mogu imati pristojne plate, ali kakva im korist ako izgube čast. U velikom broju medijskih kompanija nema sindikata, pa je medijskim radnicima znatno teže. Rešenje bi bio granski kolektivni ugovor, ali smo od njega još daleko. Zato se stvari moraju urediti u svakom mediju ponaosob, za šta je potrebna spremnost i hrabrost, ukazuje novinar Darko Šper u intervjuu za Dosije o medijima
Šper, od nedavno predsednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija Nezavisnost (GS KUM), kaže da mu je teško i da zamisli kako će izgledati medijska scena u Srbiji nakon demokratskih promena.
Može li i šta sindikat da preduzme kako bi se poboljšao položaj medijskih radnika?
GS KUM Nezavisnost već godinama skreće pažnju na loš materijalni položaj velike većine medijskih radnika u Srbiji. Nažalost, u velikom broju medijskih kompanija uopšte nema sindikalnih organizacija, te je medijskim radnicima znatno teže da se izbore za svoja prava. U kompanijama gde sindikata ima i gde je uspostavljen socijalni dijalog GS KUM Nezavisnost je veoma aktivan i naša uloga je zapažena. Prostora za poboljšanja ima uvek, ali treba biti neskroman i reći da smo svojim radom značajno doprineli da materijalni položaj zaposlenih u javnim medijskim servisima (RTS i RTV) bude pristojan, što radnike može da čini znatno zadovoljnijim u odnosu na ranije.
Naš sindikat aktivno pregovara sa poslodavcima i u ostalim medijima u kojima ima povereništva, ali je još mnogo prostora. Nadamo se da će se zaposleni u medijima, posebno privatnim, okuražiti i uključiti u borbu za svoj bolji položaj. Iskustvo nam govori da ništa neće doći samo od sebe. Od nas imaju ispruženu ruku, spremni smo da glasno stanemo u njihovu zaštitu.
Dobar deo novinara u Srbiji, posebno u lokalnim medijima, živi u nemaštini, ispod granice siromaštva. Koga za to smatraš odgovornim?
Najveća odgovornost za položaj zaposlenih u manjim sredinama uvek je na poslodavcu, ali i na državi. Mnogi lokalni mediji su u procesu privatizacije došli u ruke sumnjivih likova, koji se u medijski posao uopšte ne razumeju, a zaposlene tretiraju kao sezonske radnike. Za to je najveća krivica na državi. Medijska udruženja i sindikati su na to upozoravali, ali su nadležni ostali slepi i gluvi.
Kada govorimo o GS KUM Nezavisnost, najbolji primer loše privatizacije je Radio-televizija Kragujevac. Uspeli smo da nateramo odgovorne da ponište privatizaciju RTK i spasemo dobar deo zaposlenih od prinudnog odlaska na biro za zapošljavanje. Nažalost, nisu svi zaposleni imali strpljenja da dočekaju taj trenutak. Sindikat je svoje članstvo, koliko je mogao, i finansijski podržao u nekoliko navrata da bi ljudi imali novca za puko preživljavanje. Sada je situacija u RTK znatno bolja i stabilnija, ali i taj medij je opomena donosiocima odluka kako se stvari preko noći neodgovornim potezima mogu preokrenuti na loše. Bilo je i drugačijih primera, poput Radija Zrenjanin kojeg se Grad bukvalno odrekao. Privatizacija tog medija se nikada nije ni dogodila, zaposleni su pušteni niz vodu, a najvažniji elektronski medij na području Srednjeg Banata je nakon više decenija rada nasilno ugašen. Sve nam ovo govori da prekarni položaj medijskih radnika u Srbiji mora biti u fokusu svih, a ne samo sindikata i medijskih urduženja. Jer kakvi su nam mediji takva nam je i slika društva u celini.
Mnogi smatraju da su novinari velikim delom krivi za svoj ponižavajući materijalni položaj.
Složiću se sa tim, ali samo delimično. Često sam bio svedok da neki medij ima sluha za štrajkove i proteste zaposlenih u drugim delatnostima i o njima redovno i korektno izveštava. U isto vreme u tim medijima finansijski položaj zaposlenih nije bio na zavidnom nivou. Dakle, iako su bili senzibilisani za probleme drugih nisu imali vremena ili svesti da se izbore za sebe same.
Nedavno je u Radio-televiziji Vojvodina oko 200 ljudi koji su bili angažovani posredstvom agencije za zapošljavanje ostalo bez posla. GS KUM Nezavisnost ih je podržao u borbi za očuvanje radnih mesta, ali je mali procenat njih bio spreman da izađe na ulicu i bori se za sebe. Da su bili glasniji i brojniji danas dobar deo njih ne bi radio pod najgorim uslovima na tržištu rada, kao što su ugovori o privremeno-povremenim poslovima. Rešenje za sve medijske radnike bio bi granski kolektivni ugovor, ali smatram da smo u Srbiji još daleko od toga. Dok se to ne desi stvari se moraju urediti unutar svakog medija ponaosob, a za to je potrebna spremnost i hrabrost.
Aktuelna vlast ne krije koliko joj je stalo do podobnih, poslušnih medija i za to ih izdašno plaća budžetskim novcem koji je, zapravo, novac svih građana. Kako da u takvim okolnostima prežive objektivni, nepristrasni mediji i novinari?
Profesionalni mediji mogu da prežive samo ako imaju finansijsku stabilnost. Do nje je teško danas doći jer država neretko vrši pritisak na oglašivače da izbegavaju pojavljivanje u takvim medijima. Koncentracija državne moći u velikoj većini medija u Srbiji je degutantna, što potvrđuju i mnoge ekspertske analize, ali i izveštaji Evropske unije. Pod tim uslovima raditi jednako je pogubno i za medije koji su dopustili da njima upravlja država, ali i onima koji nastoje da u neravnopravnoj tržišnoj utakmici ostanu objektivni. Plašim se da mnogi to neće preživeti, a i oni koji prežive biće izmrcvareni i nespremni za rad u pravičnijim tržišnim uslovima. Najviše me plaši što se najmanje računa vodi o medijskim radnicima koji se tretiraju kao roba. Mogu oni imati pristojne plate, ali im to neće biti od koristi ako izgube čast. Teško mi je da zamislim kako će izgledati medijska scena u Srbiji kada dođe do demokratskih promena.
Odavno je poznato da su za odgovorno, objektivno novinarstvo potrebni znanje i hrabrost. Čini li ti se da nam danas manjkaju obe te vrline?
Novinar je po prirodi radoznala osoba koja od svega zna po malo i ume da se izrazi. Hrabrost, posebno u zemljama kao što je naša, podrazumeva se. Ako novinarima zafali jedno od ta dva oni se ni ne mogu zvati novinarima. Nažalost, sve je više držača mikrofona, koji dolaze na događaje sa naručenim pitanjima a onda ni od toga ne umeju da napišu vest. Iako je sve više medija oni pružaju sve manje korisnih informacija. To se najbolje vidi izvan Srbije. Broj vesti iz Srbije koje bivaju objavljene u stranim medijima je zanemariv u odnosu na količinu informacija kojima nas ovdašnji mediji svakodnevno obasipaju.
Šta misliš o tezi da u Srbiji imamo sve više medija i sve manje informacija?
Ta teza je samo delimično tačna, jer je pitanje ko su danas mediji u Srbiji, a ko samo puki prenosioci informacija. Ako tako postavimo stvari medija je u Srbiji je zapravo sve manje. Sa konstatacijom da je manjak informacija se mogu složiti u oba slučaja.
Poštujući osnovne principe profesije, novinari bi trebalo da budu po strani političke arene. Međutim, ne retko, novinari bivaju poslanici, ambasadori, visoki državni funkcioneri…
Nekada je bila velika čast za novinara kada postane ambasador, ali to je bilo u vreme kada smo živeli u ozbiljnoj zemlji sa bezmalo 24 miliona stanovnika. U današnje vreme izgubio se sistem vrednosti, pa šoferi mogu da budu ministri, robijaši direktori javnih preduzeća, a novinari poslanici ili šta već. Na svu sreću još nisu ukinuli škole, pa mladi ljudi mogu da se obrazuju za novinare i druge medijske delatnike. A kada od loših đaka ne mogu da dođu do izražaja mnogi su primorani da odu u inostranstvo. No, neće baš svi otići. Neki će ostati da dočekaju svoju šansu u pravičnijem svetu. U protivnom, moći će, bar, da zatvore vrata ludnice.
