Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (3)
Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?
Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.
Inicijativa A11: Sindikati moraju biti glasniji u borbi za pravednije društvo
01.oktobar 2021. Kategorija: Intervju, Danilo Ćurčić i Milica Marinković Izvor: UGS Nezavisnost Foto:
Sindikati treba da dokažu da investicije mogu doći i ako se poštuju domaći propisi, ne zagađuju vazduh, voda i zemlja, a radnici ne tretiraju kao jeftina radna snaga koja treba da bude srećna što uopšte ima posao, kažu u Inicijativi A11 u razgovoru za UGS Nezavisnost
Inicijativa A11 je neprofitna, nestranačka i nevladina organizacija koja se bavi promocijom, unapređenjem i zaštitom ljudskih prava pripadnika ranjivih, marginalizovanih i diskriminisanih grupa, sa posebnim fokusom na njihova socijalna i ekonomska prava.
Na pitanja za potrebe istraživanja “Ka novoj strategiji sindikata” zajedno su odgovarali programski koordinator Inicijative A11 Danilo Ćurčić i viša savetnica u toj nevladinoj organizaciji Milica Marinković.
Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?
– Može se reći da smo donekle obavešteni, ne iz razloga što to ne želimo da budemo, već zbog toga što je vidljiv i problem u komunikaciji između sindikata, udruženja i drugih aktera koji su zainteresovani i bave se pitanjima radničkih prava i socijalne pravde. Mi se obaveštavamo preko stručnih skupova, mejling lista, publikacija i na druge načine. Pored toga, pratimo i medijsko izveštavanje o socijalnim i ekonomskim pravima, te u tom smislu imamo saznanja i iz medija, ali nam nedostaje suštinski razgovor sindikata sa ostalim akterima.
Koliko verujete sindikatima u Srbiji?
– Imajući u vidu da ima dosta sindikata koji se razlikuju po načinu delovanja i političkog istupanja, poklanjamo poverenje u odnosu na to odakle dolaze informacije. Stoga imamo veći stepen poverenja u određene sindikate koji su se prema našem mišljenju pokazali kao nezavisniji u radu i kojima je cilj poboljšanje položaja radnika. Smatramo da je poverenje u njihov rad veoma značajno, ne samo za nas koji posmatramo sa strane već i za članstvo. U pogledu poverenja u sindikate, verovatno je to jedno od osnovnih pitanja kojima i UGS Nezavisnost i drugi sindikati treba da se pozabave kako bi popravili i stanje u oblastima u kojima deluju. Prečesto čujemo „sindikati ne mogu ništa“, iako je, uz sva ograničenja koja i sindikati i drugi akteri imaju u svom delovanju, sasvim sigurno da povezivanje sa sindikatima zasnovano na zajedničkim vrednostima može da ima blagotvorne efekte i da dovede do promena koje želimo da vidimo u domenu socijalnih i radničkih prava u zemlji.
Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?
– Ovaj odgovor zahteva nekoliko strategija.
Što se tiče zaposlenih, problem njihovog položaja jeste sa jedne strane u nepoštovanju propisa. Zakoni na snazi pružaju neki nivo zaštite prava, ali ih odlikuje slaba ili loša primena, kao i okolnost da Inspektorat za rad ne uživa poverenje zaposlenih. Stoga, ključ u poboljšanju njihovog položaja jeste veće poštovanje zakona. Obezbeđivanjem primene propisa došlo bi se do bolje zaštite zaposlenih. Sa druge strane, problem leži u načinu na koji se privlače strane direktne investicije i tome kako su radnici često primorani da se o njima govori kao o vosokoobrazovanim i nisko plaćenim, kao u onoj čuvenoj reklami Privredne komore Srbije. Problem je u tom smislu i u tome što je alternativa uvek sve gora i gora i nama se čini da je tu prostor u kom sindikati treba da deluju. Da pokažu da je alternativa moguća i da investicije mogu doći i ako se poštuju ili ne srozavaju domaći propisi, ako se ne zagađuju vazduh, voda i zemlja, i ako se radnici ne tretiraju kao jeftina radna snaga koja treba da bude srećna što uopšte ima posao.
Kada govorimo o penzionerima i nezaposlenima, tu je situacija malo kompleksnija imajući u vidu prirodu samih sindikata i njihovog delokruga rada. Ipak, verujemo da bi se glasnijim i aktivnijim radom i reakcijama sindikata u oblastima u kojima se tiču ne samo položaja radnika, već i drugih građana, dakle u svim onim oblastima u kojima je u pitanju borba za osnovne vrednosti socijalne pravde i solidarnosti, poraslo i poverenje ne samo nezaposlenih i penzonera, već i mnogih drugih u sindikalne ideje i sindikate.
Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?
– Država je učinila brojne korake kako bi umanjila i omalovažila ulogu sindikata. Trenutno imamo utisak da postoji veliki broj sindikata koji imaju za cilj da se ne suprotstavljaju odlukama države i poslodavaca i da pokušavaju na neki način da održe glavu iznad vode. Na ovaj način je umnogome oslabljena uloga sindikata, kako u očima javnosti tako i kod članstva.
Iako još postoji poštovanje obaveza države prema sindikatima, u smislu pozivanja u radne grupe za izradu relevantnih propisa, i drugim segmentima gde je prisustvo sindikata poželjno. Međutim, stiče se utisak da je takav odnos isključivo radi notiranja prisustva i učešća sindikata bez stvarne volje da su oni značajan činilac u pripremama propisa, javnih politika ili u dijalogu o tome u kom pravcu želimo da se društvo razvija.
Suštinski sindikalna pozicija je kao između čekića i nakovnja. Ova pozicija, iako teška, mogla bi da se preokrene aktivnijim radom sindikata „na terenu“, uključivanjem mladih koji su, kako sada stvari stoje osuđeni zauvek na nesigurne poslove, kao i glasnijom borbom za pravednije društvo.
A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?
– Poslodavci na sindikate uglavnom gledaju kao na pretnju u poslovanju. Stiče se utisak da su više spremni na sabotažu i opstrukciju sindikalnog delovanja i rada, nego na saradnju. Ove sabotaže se pre svega odnose na razne vrste pritisaka kako ne bi došlo do formiranja sindikata, u smislu osipanja članstva da ne bi došlo do reprezentativnosti kao i u pritiscima na sindikalne predstavnike. Čini nam se da na nekim mestima postoji i tendencija da poslodavci nude određene „benefite“ tokom rada, kako bi se kroz različite forme nagrađivanja umanjio značaj sindikalnog organizovanja. Ti benefiti se odnose na neke sportske ili društvene aktvnosti i uglavnom nisu u sprezi sa radnim pravima, ali nekad budu dobar pokazatelj kako je poslodavac dobar i brine o radnicima, dok istovremeno ne ispunjava svoje osnovne obaveze po Zakonu o radu ili ne plaća dovoljno zaposlene. Naš je utisak da ove prakse, pre svega, postoje u privatnom sektoru, dok je u javnom sektoru i dalje primetno postojanje velikih granskih sindikata koji mogu iz drugačije pozicije da nastupaju.
Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?
– Socijalni dijalog u Srbiji je nerazvijen, i pre je utisak da je to neka vrsta obaveze koju država na neki način ispunjava, nego što je istinski mehanizam za postizanje sporazuma o temama koje se tiču radničkih prava. Tako svake godine znamo unapred koja će biti minimalna cena rada, kako će porasti ovoliko ili onoliko, a da te informacije dolaze od onih koji i nisu učesnici u socijalnom dijalogu. S druge strane, utisak nam je da je u poslednje vreme došlo do povećanja broja propisa o kojima se izjašnjava Socijalno-ekonomski savet, ali da to ponekad i nisu propisi koji su u domenu rada ili imaju uticaj na radna prava. Na kraju, čini nam se da bi tešnja saradnja udruženja, sindikata i drugih aktera koji su zainteresovani za unapređenje radničkih prava i socijalne pravde mogla da se uspostavi upravo u domenu unapređenja rada Socijalno-ekonomskog saveta.
Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?
– Ne, nemamo utisak da uopšte postoji jasna komunikacija između sindikata i političkih partija, makar ne javno vidljiva. Političke partije sindikate ne gledaju kao partnera, ne spominju ni radnička prava, a ni sindikate u programima, niti na smislen način ukazuju na trenutno stanje u pogledu ostvarivanja radnih prava.
Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?
– U ovakvim uslovima, ta ideja verovarno ne bi bila dobro rešenje, jer bi došlo i do mešanja političkih interesa, pa i potencijalne konfuzije oko svega toga šta sindikati rade i kako utiču na bolju zaštitu radničkih prava. Ovo, naravno ne znači da sindikati ne treba da budu aktivni tokom donošenja javnih politka i tokom različitih situacija u kojima je važno ukazati na to da se urušavaju socijalna prava ili da dolazi do daljeg slabljenja pozicije radnika i svih onih koji su obespravljeni. S druge strane, ni političke stranke ne vide sindikate kao značajne političke činioce pa je pitanje šta bi istupanje nekog sindikata u ovaj domen svakodnevne politike, pa i kampanja za parlamentarne izbore donelo u nekim kasnijim razgovorima o saradnji i zajedničkom delovanju u parlamentu.
Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?
– Najveći problemi su nizak iznos minimalne zarade, nepoštovanje pravila o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i zlostavljanje na radu. Neki problemi su vidljiviji u određenim delatnostima, kao što je pitanje bezbednosti kod radnika na građevini, primera radi. Sindikati tu mogu značajno doprineti da se situacija promeni. Tu pre svega mislimo na vršenje pritiska na poslodavce i držanje ove teme konstantno aktuelnom.
Pored toga, jedan dodatni problem koji godinama imamo prilike da vidimo je fragmentacija radnog prava i konstantno iznalaženje novih i novih mehanizama da se određeni oblici rada ne nazovu radom, da se sve svede na nekakve moje prve plate, platformske poslove, sezonske poslove i poslove koji nemaju zaštitu u skladu sa Zakonom o radu. To je opasna pojava koja dodatno slabi sindikate i mislimo da je zbog toga potrebno da sindikati što pre iskorače u taj kvazi regulisani prostor, da ponude platformu prekarnim radnicima koji nemaju ni minimum zaštite i da na toj energiji takođe grade dalje svoju poziciju u društvu.
Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?
– Radnici jesu nezadovoljni svojim položajem, ali nisu dovoljno osnaženi da nešto učine da im bude bolje, to je suština svih problema i zaključak svih razgovora o tome zašto se radnici sami ne organizuju i sami ne štite svoja prava.
S druge strane, u društvu je ogromno nepoverenje u institucije koje bi trebalo da štite radnike. Iako je jasno da mehanizmi zaštite neće raditi ukoliko ih niko ne koristi, neće ih niko ni koristiti ako vidi da sudski postupci traju predugo, da nema izgleda na uspeh jer sudovi pogrešno tumače zakon i slično.
Ono što sindikati mogu da urade povodom svega toga jeste da pomognu članstvu u prikupljanju dokaza za kršenje prava, da ti dokazi budu obimniji, da pružaju efikasnu podršku članstvu i da pored pravne podrške razmotre i pružanje drugih vrsta podrške za vreme trajanja postupaka za zaštitu prava. Pored toga, u onim situacijama kada je postupak pokrenut, bolja saradnja sa medijima ponekad može da pomogne da se stvari pomere sa mrtve tačke i da dobijamo sve više situacija u kojima je napor da se preduzme nešto povodom lošeg položaja rezultirao i promenom tog položaja radnika i radnica na bolje.
Koji su najveći sindikalni problemi?
– Kada se sagleda situacija sa sindikalnim delovanjem u poslednjih nekoliko godina, može se zaključiti da se problemi radnika umnožavaju, a da moć sindikata slabi. Brojni su uzroci takve situacije. Kao jedna od najuočljivijih može se navesti velika moć poslodavaca (posebno inostranog kapitala) i politička zloupotreba sindikata.
Često smo bili svedoci toga da nosioci najviših državnih funkcija otvoreno govore o tome kako su zahtevi za boljom zaštitom radničkih prava nekakvi ludistički pokreti, kako je njima cilj da se rasteraju investitori i da se zemlja vrati u nekakvo mračno doba. Zbog ogromnog uticaja investirora, sindikati ne uspevaju da se postave kao ravnopravan partner i gube pregovaračku poziciju.
Pored toga, fleksibilizacija radnih odnosa bi trebalo da bude praćena u stopu u fleksibilizacijom rada sindikata kako bi oni pružili podršku i zaštitu svim onim radnicima i radnicama koji nemaju ni minimum zaštite. Možda deo problema leži u toj sporijoj reakciji sindikata na ovu fleksibilizaciju.
Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?
– Smatramo da štrajk može biti upotrebljen kao jedno od sredstava borbe ali da on u našim okolnostima ne može biti jedino sredstvo te borbe. Ukoliko se koristi kao deo koraka ka postizanju cilja, ukoliko je deo šire koalicije, fronta ili borbe za ispunjenje nekog zahteva, što naravno podrazumeva i podršku drugih aktera, onda se čini da bi mogao biti mnogo efikasniji nego što se u skorije vreme pokazalo. Naravno, ovo je sve uopšteno i ovim odgovorom ne tvrdimo da nema uspešnih štrajkova, već da mnogo malih štrajkova, makar i bili uspešni, na širem planu ne uspevaju da promene sliku stvari. Problemi sa kojima se suočavamo su dubinske prirode, a sindikati nemaju snagu niti podršku da mogu trenutno njima da se bave.
Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?
– Kao okupljanje po sektorskim pitanjima, organizovanje zajedničkih akcija kada su u pitanju opasnosti od većeg kršenja prava, ali i organizovanje štrajkova i/ili protesta koji bi imali upravo malopre pomenuti dubinski karakter. Svakako da udruženo delovanje dovodi do veće pregovaračke moći, te se čini da jedan od odgovora na pitanje zašto je ovakvo stanje u oblasti sindikalnog rada i zašto je osnovna percepcija ljudi da sindikati nemaju nikakvu moć leži u nedovoljnoj međusindikalnoj saradnji u Srbiji.
Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?
– Veoma je značajna, jer se mogu razmeniti iskustva i pogledi na situaciju i u zajedničkoj saradnji lakše je uticati ne promene stvari koje nas zajedno muče. Takođe, civilno drustvo ima kontakte i metode rada koje nemaju sindikati i obrnuto, a sve to zajedno u sinergiji može da utiče na popravljanje situacije u kojoj se nalazimo. Zaista mislimo da je dublje povezivanje i bolja saradnja sindikata i organizacija civilnog društva deo odgovora na nagomilane probleme o kojima pričamo i da je u tom polju naša zajednička odgovornost da uspostavimo saradnju kako bismo na bolje menjali stvari u domenu radničkih i socijalnih prava.
Svetozar Raković
