19. oktobar 2020. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Foto: Medija centar, Centar za demokratiju
Države sa visokom stopom apsolutnog siromaštva, odnosno velikim brojem stanovnika koji ne mogu da zadovolje ni osnovne životne potrebe, nisu potrebne Evropskoj uniji kao dodatni teret. U Srbiji danas svaka četvrta osoba živi u riziku od siromaštva, ali vlasti ne žele da sagledaju realnu socijalnu sliku društva i godinama odlažu uvođenje sistema socijalne karte ili slična rešenja
Godinama unazad najslabije ocene u Izveštaju Evropske komisije o Srbiji u Poglavlju 19 – Socijalna politika i zapošljavanje, odnose se na socijalni dijalog. Ova oblast kao da je „predskazala“ kakvo će nam biti stanje opšteg dijaloga u društvu. U proteklom periodu po prvi put doživeli smo da sindikati bojkotuju rad Socijalno-ekonomskog saveta, iz nemoći da očuvaju smisao postojanja tog tela, uprkos ogromnom trudu koji ulažu u tom pravcu. Kada Vlada ni najvažnije propise i dokumente javnih politika ne dostavlja sindikatima na mišljenje, ne treba ni najmanje da čudi to što oni nisu konsultovani ni povodom osmišljavanja antikriznih mera zbog pandemije, ukazuje Ivan Sekulović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Ivan Sekulović je saradnik Fondacije Centar za demokratiju i konsultant za socijalnu politiku. Radio je u nekadašnjem Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku kao savetnik za evropske integracije i bio član pregovaračke grupe za Poglavlje 19 – Socijalna politika i zapošljavanje. Iz ministarstva je prešao u Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije, u kojem je radio prvo kao koordinator za fondove EU, a zatim kao menadžer. Učestvovao je u programiranju pretpristupnih fondova za Srbiju kojima su finansirani brojni projekti u oblastima poput socijalne zaštite, zapošljavanja i socijalnog dijaloga. Pružao je stručnu podršku u realizaciji raznih inicijativa u procesu pristupanja EU, kao što su: Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike, Akcioni plan za Poglavlje 19 i Indeks rodne ravnopravnosti za Srbiju.
U najnovijem Godišnjem izveštaju Evropske komisije, u delu o Poglavlju 19 posvećenom socijalnoj politici i zapošljavanju, kostatuje se da Vlada Srbije jeste usvojila Akcioni plan za harmonizaciju sa pravilima Evropske unije, ali i da nam na tom planu predstoji mnogo posla. U kojim oblastima socijalne politike treba najviše toga da se uradi?
– Akcioni plan je obiman dokument od 150 stranica koji pokriva sedam oblasti: radno pravo, socijalni dijalog, bezbednost i zdravlje na radu, politiku zapošljavanja, Evropski socijalni fond, socijalno uključivanje i socijalnu zaštitu i antidiskriminaciju u politici zapošljavanja i socijalnoj politici. On je poseban u odnosu na ostale akcione planove jer podjednaku pažnju posvećuje usklađivanju propisa sa pravom EU i jačanju administrativnih kapaciteta za njihovu primenu. Ako se posmatra prvi pomenuti aspekt, najviše posla predstoji nam u oblasti radnog prava, ali srazmerno jednak broj aktivnosti u ovom pogledu treba sprovesti u svim nabrojanim oblastima. Gledano prema drugom aspektu, posao je takođe ravnomerno raspoređen. Naime, u gotovo svim nadležnim institucijama postoji nedostatak stručnjaka.
Možda je najteža situacija u inspekcijskim organima, jer je broj inspektora sve manji, umesto da se povećava. Takođe, opada stručni kapacitet u oblasti pripreme za Evropski socijalni fond, a to je potencijalni izvor bespovratnih sredstava za našu zemlju od čak 200 miliona evra godišnje.
Radno zakonodavstvo Srbije samo je delimično usaglašeno sa pravilima EU. Očekuje nas donošenje Zakona o štrajku, novi Zakon o zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu, usaglašavanje Zakona o inspekcijama sa konvencijama Međunarodne organizacije rada…
– Prema Akcionom planu, Zakon o radu treba uskladiti sa 14 direktiva, ali je u stvarnosti taj broj još veći. Naime, izrada ovog dokumenta je trajala četiri godine, a u međuvremenu su usvojene i neke nove direktive, poput one o ravnoteži između posla i privatnog života, koja nije obuhvaćena ovim planom. U tom kontekstu EU je zaista „pokretna meta“. Slično tome, i Međunarodna organizacija rada stalno unapređuje svoje standarde, pa je tako prošle godine usvojena konvencija o nasilju i zlostavljanju na radu, a nismo još ratifikovali ni sve relevantniju Međunarodnu konvenciju o zaštiti prava svih radnika migranata i članova njihovih porodica.
Poznavaoci oblasti rada i radnih odnosa, ne samo iz sindikata, smatraju da Zakon o radu treba menjati kako bi se unapredila pravna zaštita zaposlenih koja je drastično oslabljena izmenama radnog zakonodavstva tokom prethodnih 20-ak godina.
– To je sistemski zakon u oblasti radnog prava koji će svakako morati da bude glavni predmet usklađivanja sa pravom EU. Uostalom, i Vlada se obavezala članicama EU na to da će ga usvojiti do kraja 2021. godine. I sindikati i poslodavci se slažu sa tezom da takav pravni okvir nije u celosti adekvatan za suočavanje sa izazovima u svetu rada u 21. veku. Ono gde se razilaze deluje kao fundamentalna i, reklo bi se, nepremostiva prepreka: da li će izmene ići dalje ka slabljenju pravne zaštite svih kategorija radnica i radnika, ili će pak biti napravljen zaokret u suprotnom smeru? Tu proces pristupanja EU ne daje nedvosmislene odgovore, već samo pruža garanciju minimalnih standarda.
Ono što je izvesno je da je politika vlasti u tom smislu upravo takva – minimalistička, tj. orijentisana je ka tome da postojeće standarde radnih prava, gde je kako potrebno, ili spušta do tog nivoa, ili podiže do minimuma koji je potreban za ulazak u EU.
U izveštaju Evropske komisije ističe se da, kao i ranijih godina, nema napretka ni u socijalnom dijalogu, a posebno se ukazuje na slabo učešće socijalnih partnera u kreiranju javnih politika. Primera radi, indikativno je da sindikati nisu ni konsultovani povodom uvođenja državnih mera pomoći privredi i očuvanja radnih mesta u uslovima pandemije.
– Godinama unazad najslabije ocene u izveštaju u ovom poglavlju odnose se na socijalni dijalog. Ova oblast kao da je „predskazala“ kakvo će nam biti stanje opšteg dijaloga u društvu, što ima smisla, jer su te stvari, zapravo, međusobno veoma povezane. Mi smo u proteklom periodu po prvi put doživeli da sindikati bojkotuju rad Socijalno-ekonomskog saveta, iz nemoći da očuvaju smisao postojanja tog tela, uprkos ogromnom trudu koji ulažu u tom pravcu. Kada Vlada ni najvažnije propise i dokumente javnih politika ne dostavlja sindikatima na mišljenje, ne treba ni najmanje da čudi to što oni nisu konsultovani ni tokom osmišljavanja mera u kontekstu pandemije.
EK traži i da Srbija usvoji novu Strategiju o socijalnoj zaštiti. U Vašoj analizi Nacrta Strategije za period 2019-2025. imali ste brojne primedbe i predloge. Između ostalog, ukazali ste da “u Srbiji nijedna institucija ni organizacija ne sprovodi sistematičnu i proaktivnu procenu potrebe stanovništva za socijalnom zaštitom”. Kako onda sagledati realnu socijalnu sliku društva i planirati mere socijalne zaštite?
– To je jedna od strategija koje su društvu najpotrebnije za pripremu za suočavanje sa krizama, a istekla je još pre najmanje sedam godina. I pre toga je bila praktično „mrtav“ dokument jer se nadležne institucije nisu rukovodile njenim sadržajem u svom radu, niti su izveštavale o njenoj primeni. Njegovo usvajanje ne proizlazi direktno iz procesa pristupanja EU, ali jeste povezano sa pojačanom pažnjom koju je EU ovim pitanjima počela da pridaje i pre pandemije. To je jasno izraženo u Evropskom stubu socijalnih prava, među čijim načelima se, između ostalog, nalazi i pravo radnica i radnika na socijalnu zaštitu i pravo svih onih koji nemaju dovoljno sredstava za život na adekvatna davanja koja garantuju dostojanstven život.
Vaša kritika Nacrta Strategije je i zbog trenda smanjenja budžetskih transfera za socijalnu zaštitu poslednjih godina.
– „Odgovor“ koji je usledio na tu kritiku, zapravo, na upozorenje da smo kao društvo ranjivi na krize poput aktuelne pandemije ako ne izdvajamo dovoljno za socijalnu zaštitu, je smanjenje sredstava u budžetu za socijalnu zaštitu koja se stanovništvu pruža preko nevladinih organizacija. Najočiglednija stvar, to da bi mnogi ugroženi ili umrli ili teško oboleli tokom vanrednog stanja kada je javni sistem socijalne zaštite praktično prestao sa radom, nije bila dovoljna donosiocima odluka u vlasti da se zapitaju u kom to pravcu vode ovu državu i sve nas zajedno.
EK vidi napredak u politici zapošljavanja, ali i primećuje da su dugoročno nezaposleni i dalje “suočeni s ozbiljnim izazovima da se integrišu na tržište rada”. Ukazuju da je u 2020. smanjena budžetska podrška aktivnim merama zapošljavanja i da pristup tim merama ima samo 28% od ukupnog broja nezaposlenih koji su prijavljeni kod Nacionalne službe za zapošljavanje.
– EK tu prilično „žmuri“ na naše propuste ili, u najmanju ruku, nemar da se popravi stanje svih grupa stanovništva na tržištu rada. Komentari se uglavnom svode na pokazatelje tržišta rada, a ne ulazi se u to šta, zapravo, generiše takve rezultate.
Tu je reč o odrazu suprotstavljenih interesa različitih delova Unije, jer nekim članicama, poput Nemačke i Austrije, odgovara stalan priliv radne snage iz Srbije, a loša socijalno-ekonomska, ali i politička situacija u našoj zemlji, je jedan od najjačih faktora pritiska da se emigrira. Zbog toga se ne komentarišu efekti npr. Zakona o dualnom obrazovanju koji preti da odvede generacije mladih u nisko obrazovanje i jeftin i nedostojanstven rad do kraja života – bilo kod nas za inostrane firme, bilo u zemljama EU.
To što se ponovo smanjuje budžet za aktivne mere tržišta rada više nikog ne potresa, jer u suštinu politika zapošljavanja skoro da više niko i ne veruje, jer se sve više transakcija dogovara na najvišem nivou, između vlada i kompanija. Zbog toga je, recimo, romska populacija i dalje na dnu, tj. isključena iz formalnog tržišta rada, sve dok nekome ne bude ekonomski odgovaralo da ih integriše u fabričke pogone.
I u ovogodišnjem Izveštaju EK ukazuje se na diskriminaciju u zapošljavanju i socijalnoj zaštiti. Navode se veći procenat zaposlenosti i aktivnosti muškaraca nego žena, razlika u primanjima između muškaraca i žena, neplaćeni rad žena u domaćinstvu, diskriminacija mladih žena od strane poslodavaca, …
– Ove godine je znatno veća pažnja posvećena rodnoj ravnopravnosti generalno, uključujući i zapošljavanje i radne odnose. To je, opet, posledica realnih promena u ekonomiji Evrope i sveta koje sve više sagledavaju praktične koristi od integracije žena na tržište rada. Srbija, očekivano, zaostaje u većini parametara za državama članicama EU, kako to pokazuje Indeks rodne ravnopravnosti, a zabrinjavaju i trendovi koji pokazuju da se stanje dodatno pogoršava kada je reč o rodnom jazu u stopama zaposlenosti i kvalitetu rada za žene. Treba li reći da svi problemi počinju od činjenice da, ni četiri godine od isteka roka utvrđenog Akcionim planom za poglavlje 23, nije usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti?
U delu Izveštaja posvećenom socijalnoj zaštiti, veća pažnja je posvećena siromaštvu. Očekuje se napredak u pripremi zakona o socijalnim kartama, a ukazuje se i na smanjenje nadoknade za porodiljsko odsustvo koje je prouzrokovano donošenjem Zakona o finansijskoj zaštiti porodicama s decom.
Kao i u slučaju socijalne karte, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom predstavljao je korak u suprotnom smeru od onog koji je bio potreban, jer su mnoge žene ostale bez naknade koja bi im garantovala dostojanstven život. Opet, kao i u slučaju odlaganja reforme radnog zakonodavstva, ni ovde se ne može očekivati neki proboj sve dok se odlaže reforma sistemskog zakona – Zakona o socijalnoj zaštiti, što vlasti takođe već godinama uspevaju u okviru neke njihove, samo njima znane agende.
Svetozar Raković
