Neki poslodavci u Nemačkoj traže pet sati više rada za istu platu

Dok uprave kompanija u produžetku satnice vide spas od krize, protive se sindikati optužujući pogrešno rukovođenje. Stručnjaci poručuju da je 40-časovna radna nedelja „zastareo alat“

U Nemačkoj je buknula oštra rasprava o radnom vremenu povodom otvorenog poziva direktora nekih industrijskih giganata i pojedinih ekonomista da se vrati 40-časovna radna nedelja – bez adekvatnog povećanja cene rada.

Dojče vele piše da se takvi zahtevi sve glasnije čuju iz automobilske industrije. Menadžeri poput Larsa Bžoske, direktora logističkog giganta Junghajnrih tvrde da Nemačka srlja u propast jer međunarodna konkurencija, poput one iz Indije ili Kine, radi znatno duže. Rukovodstvo koncerna Mercedes želi povratak na 40-časovnu radnu nedelju kako bi firma ostala konkurentna, ali po receptu – pet sati više rada za istu platu.

Nedavni protest u fabrici Folksvagena u Volfsburgu

Kriza u Mercedesu i Folksvagenuogolila je strukturne probleme nemačke ekonomije – visoke cene energenata, slabiju prodaju električnih vozila i žestoku konkurenciju iz Kine i SAD-a. Rukovodstvo Mercedesa očigledno vidi smanjenje troškova po radnom satu vidi u besplatnom produžetku radnog vremena. Generalni direktor Mercedesa Ola Kalenijus i predsednik nadzornog odbora Martin Brudermiler inicirali su da se radna nedelja produži sa 35 na 40 sati bez povećanja plata. To praktično znači da bi radnici radili 260 dodatnih sati godišnje besplatno.

Sindikati: Nisu krivi radnici

Međutim, već prvi pokušaji da vrate 40-časovnu nedelju u njihovim pogonima su odmah izazvali masovne proteste radnika. Moćni nemački Sindikat IG Metal koji se za 35-satnu nedelju izborio osamdesetih godina 20. veka ističe da je zahtev poslodavaca o povratku na 40 časova rada apsolutno neprihvatljiv. Sindikalni predstavnici smatraju da je kriza u nemačkoj industriji, posebno u auto-sektoru, posledica strateških grešaka uprava, a ne lenjosti radnika, i da zato zaposleni ne treba da plaćaju cenu lošeg upravljanja poslovanjem.

Zastrašivanje krizom Folksvagena

Za razliku od Mercedesa čija uprava traži duži rad, Folksvagen se suočava sa tako dubokom krizom da menadžment, predvođen Oliverom Blumeom, razmatra zatvaranje čak četiri fabrike. Neki poslodavci koriste problematičnu situaciju u toj kompaniji kao "strašilo" za ostatak industrije: „Ako ne pristanete na 40 sati rada za istu platu, proći ćete kao radnici Folksvagena i ostati bez posla“. Sindikati i radnički saveti unutar Foksvagena pokrenuli su masovne demonstracije na 18 lokacija širom zemlje, odbijajući da prihvate bilo kakve rezove. S obzirom na to da nemački Zakon o Foksvagena daje vlastima Donje Saksonije i sindikatima pravo veta, pred menadžmentom slede teški pregovori.

IG Metal je organizovao masovne proteste na kojima je učestvovalo više desetina hiljada zaposlenih, uključujući glavnu fabriku u gradiću Sindelfingen, nedaleko od Štutgarta, poznatom po jednoj od najvećih i najvažnijih fabrika Mercedesa. Radnici su sa skupa poručili da neće besplatno da pokrivaju pogrešne procene menadžmenta u vezi strategije za električna vozila. Smatraju da su umesto produženja radne sedmice potrebna pametna ulaganja u odgovarajuće inovacije. Osim toga, u IGM-u sumnjaju da posrnuli proizvođač automobila trenutno uopšte ima dovoljno posla za 40 radnih sati nedeljno.

Ova debata odvija se paralelno sa pokušajima nemačke vlade da promeni Zakon o radnom vremenu. Planirane reforme idu u smeru uvođenja nedeljnog umesto dnevnog ograničenja radnih sati, čime bi se poslodavcima omogućila veća fleksibilnost u raspoređivanju smena, ali sindikati strahuju da to vodi ka preopterećenju radnika. Istovremeno, deo privrede i dalje eksperimentiše sa konceptom četvorodnevne radne nedelje, što stvara duboki jaz između tradicionalne industrije i modernih sektora.

I kancelar Šolc protiv prisile

Nemačka politička scena je duboko podeljena po ovom pitanju, jer vladajuću koaliciju čine stranke sa potpuno suprotnim ekonomskim filozofijama. Kancelar Olaf Šolc i njegova SPD su protiv prisilnog produženja radnog vremena, jer smatraju da radnici ne smeju biti proglašeni krivcima za krizu. Zalaganja njihovih koalicionih partnera partija FDP i CDU su sasvim suprotna – zahtevaju ukidanje 35-časovne sedmice i povratak na 40 sati, a traže i poreske olakšice za dobrovoljni prekovremeni rad.

Kancelar Šolc koji se otvoreno protivi opštem i prisilnom produženju radne nedelje kritikovao je poslovnu elitu koja se loše izražava o radnoj etici radnika i istakao da Nemačka već ima istorijski rekordan broj zaposlenih. Njegov stav je da se problem manjka radne snage i produktivnosti mora rešavati strukturno – pre svega poboljšanjem sistema dečjih vrtića i celodnevnih škola, što bi omogućilo milionima žena koje sada rade skraćeno da pređu na puno radno vreme.

Protiv dužeg rada: Radnici Mercedesa u Sindelfingenu

Nemačko Ministarstvo rada priprema izmene Zakona o radnom vremenu kako bi kompromisno izašlo u susret privredi bez ugrožavanja prava radnika. Suština reforme je prelazak sa dnevnog na nedeljni maksimalni limit radnih sati. Tradicionalni osmočasovni radni dan ostaje pravilo, ali će se firmama kroz kolektivne ugovore dozvoliti da radnike u nekim danima drže duže na poslu (na primer 10 sati), pod uslovom da se to kompenzuje slobodnim danima unutar iste te sedmice.

Vlada takođe razmatra ekonomski paket koji uključuje ukidanje poreza na prekovremeni rad. Ideja je da se radnici motivišu da sami biraju da rade duže jer će im taj novac ostajati u džepu, umesto da im poslodavci dekretom nameću 40-časovnu nedelju bez povišice.

Kada ekonomisti podržavaju duži rad?

Postoje ekonomski instituti (uglavnom neoliberalne orijentacije i povezani sa udruženjima poslodavaca) koji smatraju da je duži rad neophodan, ali isključivo pod dva uslova. Prvi je da se prekovremeni rad potpuno oslobodi poreza, kako bi radnik imao direktan finansijski motiv da ostane duže. Drugi uslov je da se duže radi u sektorima poput zdravstva, nege starih ili IT-ja gde postoji hroničan nedostatak ljudi, ali samo privremeno i uz visoke finansijske kompenzacije.

Nasuprot konzervativnim političarima i ekonomistima koji sve glasnije poručuju da nemački radnici ponovo moraju da rade više i efikasnije, postoji snažna struja ekonomista i istraživačkih instituta koji se oštro protive prisilnom produžavanju radne nedelje na 40 sati. Brojni stručnjaci tvrde da je ta ideja ekonomski kontraproduktivna, zasnovana na pogrešnoj statistici i štetna po zdravlje radnika.

Uspešna četvorodnevna radna nedelja

Velika Britanija je sprovela najveće i najvažnije testiranje četvorodnevne radne nedelje na svetu, a uspeh eksperimenta je bio toliki da je približno 200 britanskih kompanija trajno prešlo na ovaj sistem. U najvećem pilot-projektu, koji je vodila neprofitna organizacija 4 Day Week Global u saradnji sa naučnicima Univerziteta Kembridž i Boston koledža, učestvovala je 61 kompanija sa oko 3.000 radnika. Eksperiment je sproveden po takozvanom modelu "100-80-100": radnici su primali 100% plate, radili 80% vremena (32 sata umesto 40), uz obavezu da zadrže 100% produktivnosti. Rezultati su pokazali da kraći rad donosi korist i radnicima i vlasnicima firmi. Čak 71% zaposlenih prijavilo je drastično niži nivo sindroma sagorevanja na poslu, 40% ispitanika imalo je manje problema sa nesanicom, a 60% je izjavilo je da im je znatno lakše da usklade poslovne obaveze sa brigom o porodici. Broj dana bolovanja opao je za neverovatnih 65% a profit kompanija u eksperimentu porastao je u proseku za 1,4%.

Institut za istraživanje tržišta rada i zanimanja (IAB)koji blisko sarađuje sa Saveznom agencijom za zapošljavanje, ističe da je priča o „lenjim Nemcima“ statistička varka. Poznati ekonomista IAB-a Enco Veber objašnjava da Nemačka ima izuzetno nizak prosek radnih sati isključivo zato što ima masovan udeo žena koje rade skraćeno vreme(Teilzeit) zbog nedostatka mesta u vrtićima. Nemci koji rade puno radno vreme zapravo već sada rade blizu evropskog proseka ukazuje Veber, naglašavajući da bi ukidanje prava na skraćeni rad, što traže neki poslodavci, izazvalo kontraefekat. Umesto prisile, on predlaže da država omogući bolju negu dece: Ako bi svi koji trenutno rade skraćeno radno vreme dobili uslove da dobrovoljno povećaju sate, Nemačka bi dobila ekvivalent od 1,4 miliona radnika sa punim radnim vremenom bez ikakvog dekreta o 40 sati.

Duža nedelja ne podiže produktivnost

Nemački institut za ekonomske istraživanja (DIW), jedna od vodećih naučnih ustanova tog tipa u zemlji,često kritikuje zahteve za dužim radom. Ekonomisti DIW-a podsećaju na bazično ekonomsko pravilo: produktivnost opada sa svakim dodatnim satom rada. Čovek u osmom ili devetom satu rada pravi više grešaka i radi znatno sporije nego u prva četiri sata. Prisilno uvođenje 40 sati, posebno bez povišice, smanjilo bi motivaciju i efikasnost. Stručnjaci ovog instituta dele stav sindikata da kriza u auto-industriji (Mercedes, Folksvagen) nije nastala zato što radnici rade 35 sati, već zato što su uprave zakasnile sa inovacijama, softverskim rešenjima i tranzicijom na električna vozila. Produžetak rada bi samo maskirao loše odluke menadžmenta.

Stručnjaci Instituta za ekonomske i socijalne nauke (WSI) koji posluje u okviru Fondacije Hans Bekler (centralna naučno-istraživačka institucija Konfederacije nemačkih sindikata – DGB), pružaju makroekonomske kontraargumente. Nemačka privreda već pati od istorijski visokog nivoa bolovanja, a analitičari WSI-ja upozoravaju da bi duža radna nedelja dovela do većeg sagorevanja na poslu (burnout), stresa i hroničnih oboljenja. Neto efekat bi bio negativan: privreda bi izgubila više dana zbog bolovanja nego što bi dobila kroz produžene sate.

Protiv zatvaranja fabrika: Radnici Folksvagena

Umesto linearnog povratka na model iz 20. veka (40 sati za istu platu), ekonomisti koji se protive toj ideji predlažu modernija rešenja. Kao prvo, predlažu da se dozvoli radnicima da u dogovoru sa firmom rade npr. 10 sati kada ima posla, ali da za uzvrat dobiju slobodne dane. Ukazuju i da treba povećati investicije u tehnologiju i veštačku inteligenciju kako bi softveri obavljali birokratske poslove, čime se oslobađa vreme radnika bez produžavanja smena. Takođe, predlažu ukidanje poreza na prekovremeni rad kako bi oni koji žele i mogu da rade više bili adekvatno nagrađeni, umesto da se svi radnici kolektivno prisiljavaju na duži rad.

I van Nemačke, u globalnim i evropskim ekonomskim institutima, produžetak radne nedelje tumači se kao zastareo i neefikasan metod koji dugoročno šteti ekonomskom rastu. Stručnjaci podsećaju da je dokazano da bogatije zemlje teže kraćem, a siromašnije dužem radnom vremenu jer bogate države svoju konkurentnost grade na tehnologiji i inovacijama, a ne na fizičkoj iscrpljenosti radnika.

Duže radno vreme – alat prošlog veka

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u svojim redovnim godišnjim izveštajima o tržištu rada permanentno dokazuje postojanje „zakona o opadajućim prinosima radnog vremena“. Analize OECD-a tako pokazuju da produktivnost po satu naglo opada nakon 6 do 7 sati rada u kontinuitetu, te da čovek koji radi 40 ili 45 sati nedeljno pravi statistički znatno više grešaka, donosi lošije odluke i skloniji je povredama. Uz to, forsiranje dužeg rada stvara iluziju produktivnosti. Radnici u zemljama sa dugim radnim vremenom često svesno „razvlače“ posao i usporavaju tempo kako bi izdržali dugačak radni dan.

Studije Međunarodne organizacije rada (MOR)kroz prizmu medicine rada i zdravstvene ekonomije pokazuju da duže radno vreme direktno korelira sa drastičnim skokom hroničnog stresa, depresije i kardiovaskularnih oboljenja. Trošak koji privreda i zdravstveni fondovi plaćaju zbog masovnih bolovanja, prevremenih penzija i smanjene radne sposobnosti daleko prevazilazi kratkoročni profit koji poslodavac dobije produženjem radne nedelje za nekoliko sati.

Američki Nacionalni biro za ekonomske analize (NBER)ističe da je dužina radnog vremena „alat prošlog veka“, te da se moderna ekonomska vrednost stvara kroz investicije u automatizaciju, softvere i veštačku inteligenciju. Ako privreda zaostaje sa tehnologijom, produženje radne nedelje je samo „sipanje više rada u stari i pokvareni ekonomski model“ koji ne može da reši strukturnu krizu, navodi se u jednoj analizi NBER-a.

Uticajni evropski „think-tank“ Bruegel (Brisel) dužini radne nedelje pristupakroz pitanje demografsku i društvenu održivost Evropske unije. Bruegel ukazuje da bi produženje standardne radne nedelje na 40 sati najteže pogodilo žene, koje u Evropi i dalje nose veći teret brige o porodici i deci. To bi nateralo mnoge majke da potpuno napuste tržište rada ili pređu na minimalne ugovore, što bi stvorilo još veći deficit radne snage.

Priredio S. R.

Fotografije: IG Metal