Kesić: Mediji nas održavaju u zombiranom stanju oguglanosti

INTERVJU: Zoran Kesić, TV voditelj i satiričar

TV autor i poznati voditelj Zoran Kesić, zapravo se bavi novinarstvom već bezmalo 25 godina. Od samih početaka na „Studiju B“ tokom protesta protiv Mioševićevog režima, preko „Fajront republike“, pa do saradnje sa Njuz.net, Kesić je konstantno prisutan u našoj javnosti i jedan je od onih koji se nikada nisu ogrešili o Kodeks i svoje gledaoce. Posebno osetljiva tema je politička satira kojom se bavi poslednjih deset godina, a koja je često pogrešno protumačena. Setimo se samo masakra u „Charlie Hebdo“ zbog netrpeljivosti prema satiričnom sadržaju. Međutim, Srbija ima razumevanja za njega, i popularnost koju je stekao emisijom „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ ne jenjava. Kroz intervju za Elektronski bilten UGS Nezavisnost, Kesić kao hroničar jednog vremena daje nam recept kako da opstanemo u još jednoj turi „tranzicionog političkog smoga“, koji je zahvatio Srbiju i ove predizborne 2019. zime.

Opet predizborna zima. Opet izbori na proleće. Kao da se pokvarila neka ploča ili neki telefonski automat, i vrti jednu istu pesmu, odnosno poruku godinama i decenijama. Da li je moguće navići se na ovaj politički haos u kojem Srbija živi i da li su naši građani oguglali na ono što im se servira u današnjim pro-vladinim medijima (koji zauzimaju gotovo sto odsto nacionalnih frekvencija), pa više ni ne obraćaju pažnju? Strah leži u tome da nisu oguglali, već da sa poverenjem gledaju, slušaju i čitaju tu nepreglednu količinu ludila koja se svakodnevno sliva niz naše ekrane i monitore. Ima li uopšte više mesta za „normalne“ medijske sadržaje, za nauku, uspeh, poljoprivredu (a da nije Jovanjica)… i zašto nema?

Upotrebili ste u pitanju jednu reč koja vrlo istinito oslikava stanje velikog broja ljudi u Srbiji danas. Oguglali… Tačno smo oguglali na nepojmljivu količinu laži, izvrtanja istine, plasiranja poluistina, na bombardovanje temama čiji je jedini zadatak da nam skrenu pažnju, da nas zbune, da nam zamažu oči… Navikli smo se na “državne udare”, “haose”, “ubijanje predsednika” na svakih mesec dana. Nije nam više čudno kad te najmoćniji ljudi u zemlji gledaju u oči i lažu. Uradili su to nebrojeno puta. Prvih dva, tri puta, deset puta… možda se i čudiš. Posle se čudiš ako im se omakne da kažu istinu. Oguglali je reč koja me podseća na zombije. Neosetljivi su. Kao živi, a nisu živi. Otkineš mu ruku, nogu… on i dalje tumara i stenje “aaaaaaa”.

Ništa više ne može da nas začudi, da nas pomeri, da nas šokira. Izuzev redovnih šok doza tabloidnih ubistava, krvi, sperme, zavirivanja pod suknje i morbidnog nasladjivanja nesrećom (po mogućstvu poznatih). Mediji nas održavaju u zombiranom stanju oguglanosti. Nismo baš skroz pokojni, naizgled smo živi, ali samo naizgled. Takvo stanje nacije odgovara ovom režimu. Zombiranom, ucenjenom, uplašenom, oguglanom biračkom masom lako je manipulisati. To smo ti mi danas. Utehu pronalazimo u retkim slobodnim medijima i ličnim oazama prijatelja, sličnomišljenika, porodice. I u tim oazama kao da je sve u redu, normalno i istinito. A onda vidiš Sarapu. A onda vidiš Marića. A onda vidiš Vučićevića, Krla, vidiš čitavu bulumentu novinara, urednika, vlasnika medija, čiji je jedini zadatak da obezbede opstanak vladajućih guzica u foteljama i opstanak sebe u tim istim guzicama. Vidiš program mejnstrim medija. Vidiš šta je vladajući ukus u muzici, arhitekturi, na televiziji… Vidiš da kič poluljudi na vlasti koriste kič polusvet u medijima da narodu podvale svoju kič estetiku, svoj kič humor, svoje kič životne stavove.

I onda kad sve to vidiš pripadne ti malo muka. Ja ponekad i fizički osetim smrad kada, zbog posla, moram da gledam neku tv emisiju i neko gostovanje predstavnika vlasti kod njihovih novinara od poverenja. Taj smrad je mešavina laži, znoja, duvana, smrdljivih čarapa, gadnog daha i pokvarenluka. I ponekad na lukac malo povuče. Mesta za normalne sadržaje tu i tamo ima. I držimo se njih kao davljenik za slamku. Ko je primetio da se davljeniku baš i ne piše dobro ako se uhvati za slamku, umesto recimo za automobilsku gumu ili čamac, dobro je primetio.

I pred predstojeće izbore glavna tema jesu medijske slobode. Opozicija neće ni da čuje da izađe na izbore ako im se ona ne obezbedi, pozivajući i glasače na bojkot. Situacija u ovoj oblasti je zaista dostigla dno, ako ono uopšte postoji. U slučaju da se odjednom oslobode mediji, da predsednik Srbije postane heroj i uvede najviše standarde, da Radio televizija Srbije i Vojvodine postanu ponovo „bastion slobodnog novinarstva“, da li bi gradjani znali za koga da glasaju na proleće? Kakva nam je danas opozicija i da li bi bila sklona da zadrži i očuva te, sada samo imaginarne standarde?

Ukoliko bi se desilo to što se neće desiti, dakle da neko pucne prstima i mediji u Srbiji odjednom postanu mediji, a ne informativne službe vladajuće stranke, moram da se složim sa vama – narod i dalje ne bi znao za koga da glasa. Ali bi vrlo brzo shvatio za koga ne treba da glasa, već koga pod hitno treba procesuirati i strpati u aps. Ipak, zadržavam jednu rezervu. Čak i kada bi shvatili pravu prirodu ove vlasti, pitanje je da li bi oni silni ucenjeni ljudi glasali drugačije od onoga kako su sada primorani da glasaju. Pipci vlasti su na svim rukovodećim mestima javnih ustanova, po opštinama, domovima kultura, sporstkim klubovima… Lokalni šef policije je “njihov” pa čik talasaj. Zver je narasla. Zadrigla je, debela, alava i nezasita.

Nije naš narod glup. Verujem da je svestan karaktera te zveri, ali plaši se da ne bude progutan. Čini mi se, sa pravom se plaši. Ipak, čistija bi situacija bila da je svakom građaninu ponaosob savršeno jasno koga sledi i za šta zapravo glasa, pa onda da se sa tim saznanjem uputi ka biračkom mestu. Hoću da kažem, voleo bih da svi budu potpuno svesni ko je i šta je taj koga podržavaju. To bi mediji mogli da učine. Da prikažu pravu sliku. Ne navijačku, ne naginjuću na ovu ili onu stranu. Samo da građanin bude svestan istine. Jer sada, apsolutno sam siguran, većina stanovnika Srbije nema informaciju o strašnim aferama ove vlasti. Dakle istina. Ni manje, ni više. Pa onda sa tom istinom nek građanin vidi šta će.

Gušenje slobode medija u Srbiji takođe je deo ponavljajuće rutine. Recept je pruzet iz devedesetih, a samo nekolicina se još uvek jasno seća kako je to tada izgledalo. Generalna javnost više ne pamti. Mnogi novinari koji danas rade ni ne znaju za drugačije vreme, a da li ga se vi sećate? Da li je Srbija i srpska politika ikada imala toleranciju za ulogu novinarstva u demokratskom društvu? Kada se osvrnete unazad, da li smo imali šansu da medijsku scenu učinimo relevantnim i ozbiljnim okruženjem? Ili je i ono 2000. bila „šarena laža“? Ako je prošlost bila loše učiteljica, da li vidite svetle tačke koje daju nadu u uređeno medijsko tržište?

Organizovana, kontinuirana i sinhronizovana satanizacija. Iliti narodski rečeno “zagovnavanje”. Eto tako se zove ono što su mediji pod dirigentskom palicom vlasti radili devedesetih, i što rade i danas. Ja mislim da to možda ovako funkcioniše: iz baze, pa sad da li od vođe lično, njegovih savetnika ili koga već, dolazi direktiva na nekoliko adresa – poslanicima, koalicionim partnerima, stranačkim odborima po lokalu, urednicima medija i plaćenim analitičarima. Na taj i taj događaj, na tu i tu vest, na tog i tog protivnika danas pa u narednih recimo nedelju dana, orkestrirano idemo sa tom i tom pričom. Da li je to Sale “Prangija”, da li je to Đilas “Lopov”, da li su to nekada Drašković “izdajnik”, Đinđić “strani špijun”, da li je to i onda i danas “šačica studenata”… Bitno je forsirati spin i negativnu karakterizaciju protivnika u svim medijima, javnim nastupima, na naslovnim stranama i u “objektivnim” analizama “nezavisnih” analitičara, najbolje marketing stručnjaka.

Svakodnevnim bombardovanjem javnosti ovakvim lažima, višednevnom difamacijom političkih protivnika, želi se proizvesti da stotinu puta ponovljena laž postane istina. Pretvaranje laži u istinu je zapravo suština tog “alhemičarskog” procesa i nekadašnjeg Slobinog režima, ali i ove današnje vlasti. Nekadašnje Štule, Komrakovi i Čukići, danas su Vučićevići, Sarape i Marići. Mitrović je nekim čudom i ondašnji i sadašnji. Princip je isti. Ali i blistavost poštenih novinara je u takvom mraku jednako svetla i onomad i sad. Odmah ispravljam samog sebe. Izbrisati “poštenih”. Prosto novinara.

Istraživački i drugi novinari u Srbiji jako dobro rade svoj posao i pokusavaju da se njime bave što više i kvalitetnije, uprkos napadima i zastrašivanju. Međutim, vlast ih zabezeknuto posmatra i pita se što su baš sada „zapeli“ da se bave svojim tekstovima i kvare im tako dobro ugovorene i sakrivene poslove. Naši političari izgleda ne shvataju da su na javnim funkcijama i da odgovaraju upravo tim novinarima, a preko njih i celokupnoj javnosti koja ih plaća. Ima li šanse da se probude iz tog utopijskog sna i kako će uspeti da prihavte surovu realnost ako se ikada probude? Korupcija na visokom nivou bila je boljka gotovo svih tranzicionih društava, ali su mnoga skupila snage i svoje korumpirane stavila iza rešetaka. Da nije možda ipak vreme da se građani probude iz svojih konformih zona, a ne političari, i preuzmu odgovornost koja sleduje svima koji su izabrali da žive u demokratskom društvu?

Izgleda da narodu prosto još uvek nije dovoljno loše, da bi masovno zavapio protiv nepravde, korupcije, prevare i laži. Još uvek se kuva ta žaba i u fazonu je “ma nije ovo kuvanje, ovo je džakuzi”. Temperatura se povećava, postaje vrelo, ali i dalje smo uvereni da to ljubazni domaćini spa centra samo žele da nam još više ugode. Toliko smo već godina izloženi vladavini laži, da smo valjda i sami sebe počeli da lažemo. “Ma nije tolko loše”, ”ćuti, bar imamo platu”, ”eno, Zvezda opet ušla u Ligu Šampiona, nema veze što prolazi kao profesionalka u porno filmu, pa ipak smo deo Evrope”…

Ako se već mediji ne potrude da nas ubede kako nam je fantastično i nikad bolje, već smo istrenirani da sami pronađemo neki tračak uspeha. Ako ne svog, ono bar Noletovog. Pa kao da je uspeh delom i naš. I opet ti bude malkice lepo. Da bi se građani “probudili” iz svojih komfornih zona, moraće ta voda u džakuziju da počne baš da ključa. Tek će onda da se digne glas. Mislim urlikaće ovi koji već ne budu obareni.

A što se tiče političara na javnim funkcijama, pa odavno se oni ne ponašaju kao naši uposlenici, već naprotiv kao da mi svi radimo za njih. Pre neki dan ministar prosvete, onaj bahati, kaže koleginici Radi iz Beogradske hronike: “naravno da ne možete vi mene da ocenjujete”. Pa naravno da mora da te ocenjuje. Posao joj je da te ocenjuje, a tvoj da budeš ocenjivan. Na javnoj si funkciji, čoveče! Sa svim privilegijama ministarske fotelje, dobijaš i obavezu da budeš svakodnevno ocenjivan od strane javnosti, čiji su novinari glasnogovornici. Propitivači.

Na žalost svi zajedno smo dozvolili da se ustali taj odnos – funkcioner je gore, a svi mi zajedno dole. Ako ga ne daj bože nešto pitas što mu se ne dopada, rizikuješ da budeš okarakterisan kao izdajnik, strani plaćenik, sluga tajkuna itd… Nisu baš svi novinari spremni da budu na takav način javno prokazani i zato se i oni drže neke sigurne zone. O, kako će biti zabavno kada jednog dana sve počne da se ruši. Kada jedan za drugim kao domine počnu da padaju ormani svih ovih na vlasti, a u svakom ormanu po neki kostur. Ispadaju oni kosturi, lete kosti na sve strane, pojavljuju se neki ormani za koje nismo ni bili svesni da postoje, vlasnici ormana optužuju jedni druge “ovo je tvoj kostur nije moj”, ”lažeš, moje su samo tri koske, ostalo je tvoje”, ”smrade, podmetnuo si mi tvoja dva kostura, a verovao sam ti”… Pa to će biti španska serija.

Podsetite me na ovaj intervju kada se to dogodi. A dogodiće se. O, i te kako će se dogoditi!

Ponekad deluje da je ekipa „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ jedina “redakcija“ u Srbiji koja ne trpi pritiske i cenzuru, a metode koje se koriste danas su zaista brutalne, od spaljivanja kuća, „puštanja“ tabloida na oponente, pa do ekonomskog isrpljivanja i kazni. Da li to vi imate recept za borbu protiv cenzure i pritiska politike na medije? Da li ste svesni da vaša emisija pomaže da sjajni, često mladi i još neafirmisani ljudi dobiju makar pet minuta na nacionalnoj frekvenciji? Da li ste svesni da je ponekad jedini način da saznate za aferu Krušik da pogledate poslednju epizodu? Svašta je nestalo u Srbiji od kada ste počeli, samo Kesić opstaje.

Redakcija ne mora pod znake navoda. Mi jesmo redakcija i to evo već šest godina. Mala, ali reklo bi se prilično efikasna. Od početka emitovanja, pa do danas, radimo na isti način. Ono što napišemo, iznosimo u program. Bez taktiziranja, bez kalkulisanja i tako je – bez pritisaka i bez cenzure. Sa jedinim kontrolorom – našom savešću. A to podrazumeva i osećaj za dobro i loše, procenu šta je ispravno, a šta ne, i vrlo bitno – kućno vaspitanje. Jedini pritisak imamo od naše publike. I oni se često pitaju “kako to da smo samo mi ostavljeni”, “kako to da jedini mi možemo na nacionalnoj frekvenciji da lajemo”…

I naravno da se tu pojavljuje i sumnja u našu iskrenost, ostavlja se mogućnost da smo u nekakvom dosluhu, ne znam doduše tačno sa kim. Nemam odgovor na pitanje “zašto smo samo mi ostali”. I vređa me to pitanje. Ne mene lično, vređa ono što naša redakcija ima već šest godina. A to su iskrenost i čistoća. Svi do jednog ćemo se sa ponosom i žarom u staračkim okicama jednoga dana sećati ovih godina. Ne dam da trunka sumnje padne na onu našu šolju.

Pogrešno je pitanje “zašto samo mi”. Pravo pitanje je kako nas nije sramota. Kako sve nas kolektivno nije sramota da smo toliko jedne žabe skuvane da nam nije pitanje svih pitanja “kako smo dopustili da sve živo prisvoje, svaki glas uguše, sve stave u džep”… nego nam je pitanje “a da niste i vi kolaboracionisti”. E pa, izvinite, nismo.

Ali ismejaćemo rado i to vaše pitanje, i vas koji ga postavljate. Ismejacemo rado i sve one teoretičare zavere i eksperte za sve na drustvenim mrezama koji nam ga postavljaju. Jer nije naš protivnik Vučić. Naš protivnik je glupost, laž, obmana, nepravda, zlo. Odakle god da dolaze.

E sad, pogledajte šta nam je dominantno u emisiji pa ćete shvatiti i odakle poslednjih godina to najviše i dolazi. Vrlo smo svesni značaja emisije, svesni smo da nas doživljavaju kao dozu normalnosti, mnogi i kao jedini vid informisanja, pogotovu ovi iz dijaspore. Imponuje nam to, čini nas ponosnim. Ali mi kad sednemo i počnemo da bistrimo novu epizodu naravno da ne osećamo taj značaj emisije. Samo smo šestorica, sedmorica momaka pred lap topovima, istih onih momaka kao i prvog dana, koji niti znaju odakle da počnu epizodu, ni kuda će sa njom stići. Za mene je to najveća vrednost i srce emisije. Naš tim.

Sindikat „Nezavisnost“ jedan je od retkih u Srbiji koji ima ogranak za medije, sa idejom da se bori za bolji materijalni i društveni položaj struke. Male pobede u RTS-u, solidarne grupe na lokalu, mali štrajkovi o kojima javnost nikada nije ni čula, a urodili su plodom, samo su deo slagalice koji sindikati mogu da popune. Sa druge strane u javnosti su percipirani kao organizacije za naručivanje polutki i administrativnih zabrana na nove zimske cipele. Posebno mladi ne shvataju kakvu ulogu sindikati mogu da imaju u njihovim životima. Jeste se nekada u emisijama bavili sindikatima? Da li vam i oni daju „repromaterijal“?

Upravo u danu u kome radimo ovaj intervju čitam saopštenje Sindikata “Nezavisnost” RTS. Traži se da “RTS svoju uređivačku politiku usaglasi sa zdravim razumom”. Vrlo precizno rečeno. Čitaocu novina to recimo greje dušu i daje nadu. Zdrav razum. Pravda. Poštenje. Poštovanje radnika i urađenog. Adekvatna nadoknada. Dosadne su to stvari na prvi pogled. Dosadne, jer bi trebalo da se podrazumevaju.

Mislim da sindikati treba da insistiraju na upravo tim stvarima i da zajedno, solidarno, odlučno se izbore da se te stvari jednoga dana zaista i podrazumevaju. Nismo se u emisiji često bavili sindikatima, a pritom smo emisija koja veoma pazi da ne propusti nešto što može biti značajno, prelomno, što može predstavljati varnicu. Pa neka se sindikati zapitaju zašto ih nema, ne samo u našoj emisiji, već prvenstveno u svesti građana – šta je moguće postići pre svega solidarnošću i zajedničkom borbom za pravedne ciljeve.

Maja Leđenac