Izvor: https://www.masina.rs/menopauza-politicko-pitanje-o-kome-se-cuti/
Dostojanstveno starenje zahteva da se poštuje žensko telo i integritet, što nije moguće bez ozbiljnih promena u informisanju, medicini, ali i na radnom mestu.
Menopauza je završetak reproduktivne faze života žene, kada se gubi mogućnost rađanja. Nastupa najčešće između 45 i 55 godine starosti žene, no sve češće svedočimo pojavi i tzv. preuranjene menopauze koja može nastupiti i kod devojaka u dvadesetim godinama, ili u nekim situacijama nakon medicinskih intervencija na reproduktivnim organima.
Iako je menopauza neizbežan period života svake žene i predstavlja potpuno prirodan proces kroz koje svako žensko telo prolazi u određenoj životnoj dobi, za nju se vezuju velike stigme. Žene pritisnute stigmatizacijom o menopauzi i svime što ona nosi sa sobom šapuću, dok društvo i medicina ne rade dovoljno da se ženama proces ulaska u menopauzu olakša kako bi zadržale kvalitet života i zdravlje.
Istraživanja pokazuju da je Srbija prva zemlja u Evropi u kojoj žene najranije, čak i pre četrdesete godine, ulaze u period menopauze. Kao uzroci ovog fenomena navode se brojni stresori – genetika, stres, socioekonomski status, uslovi i način života, zagađenje.
Stigma starenja
Smatra se da žena u periodu menopauze provodi prosečno oko trećine života. Prelazni period prema menopauzi (perimenopauza) nastupa oko desetak godina pre poslednje menstruacije, i tada postepeno opada reproduktivna sposobnost žene, a počinju prvi simptomi i promene u ženskom telu.
Patrijarhalno društvo u kome živimo i dalje neguje obrazac u kome žene imaju svrhu samo dok mogu da rađaju, odnosno dok mogu da ostvare svoje „osnovne“ biološke funkcije. Starenje sa sobom nosi posebnu stigmu, i ona je duboko uznemirujuća za svaku ženu. Žene koje ulaze u menopauzu, pored toga što ulaze u period koji nužno znači kraj plodnosti a početak jalovosti, on se često poistovećuje sa krajem mladosti, pa posledično i krajem lepote i seksualnosti. Stigmatizacija žena koje ulaze u postreproduktivni period života sa sobom nosi brojne predrasude i realne posledice koje utiču na kvalitet života žena, ionako preopterećenih brojnim nametnutim ulogama u životu koje se najčešće prepliću – dežurnih negovateljica, preopterećenih domaćica, diskriminisanih radnica, onih koje moraju uvek i svuda zadovoljiti standarde lepote, mladosti i poželjnog ponašanja.
Nije retkost da se mizoginija prema (sredovečnim) ženama najčešće ispoljava tako da se žena i njeno mišljenje i iskustvo diskvalifikuju kao histerično, hormonsko, iracionalno. Žene otud najčešće kroz menopauzu prolaze u tišini, čuvajući svoje tegobe i promene za sebe, da ne bi trpele dodatno stigmatizovanje, nasilje, ili da ne bi dobile otkaz usled „nesposobnosti“ za rad.
Podaci pokazuju da simptomi menopauze navode jednu od osam žena da napusti posao. Prema rezultatima istraživanja rađenog u Velikoj Britaniji, 99% ispitanica je smatralo da su tegobe koje su iskusile u menopauzi ili perimenopauzi negativno uticale na njihovu karijeru, dok je trećina istakla presudan značaj ovih promena. Prema rezultatima konkretnog istraživanja, pokazalo se da je preko 20% žena propustilo priliku da se bori za unapređenje ili smanjilo broj radnih sati, a preko deset odsto žena je napustilo posao. Podršku na radnom mestu i od strane poslodavca nije imalo preko šezdeset odsto ispitivanih žena.
Rasprostranjena diskriminacija žena na tržištu rada je ogroman problem. Žene starije od 50 godina se na poslu suočavaju i sa problemom ejdžizma, koji pored rodne diskriminacije podrazumeva i diskriminaciju na osnovu godina starosti. Žene u pedesetim će češće ostati ekonomski neaktivne jer retko mogu da dobiju posao, teže će napredovati na poslu, biće im uskraćene beneficije, povišice, a lakše će biti otpuštene, posebno ako bolovanje koriste češće. Istraživanje Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja SAD pokazuje da starosna diskriminacija na poslu počinje za žene već od 32 godine i da već tad počinje da se primećuje kako im prestaje napredovanje a plata postaje sve manja u odnosu na plate muškaraca u istim godinama.
Medicinsko zapostavljanje žena
Do značajnih hormonskih promena dolazi već u periodu perimenopauze, i njih najčešće prate neredovni i nepravilni mestruacioni ciklusi ali i različiti klinički simptomi koji se mogu ali i ne moraju ispoljiti – promene u produkciji hormona dovode do smanjivanja trajanja ili povremenog izostajanja menstrualnog ciklusa, disfunkcionalnih krvarenja, izostanka ovulacije, umora, iscrpljenosti, migrena, depresivnosti i promena raspoloženja, poremećaja spavanja, smanjenja koncentracije, valunga, promena kvaliteta kose, kože, smanjenja libida itd. Dugoročni nedostatak estrogena utiče i na pojavu osteoporoze, utiče na kardiovaskularni sistem, na stanje čula, ali i povećava rizike od različitih oblika kancera.
Na raniju pojavu perimenopauze može uticati genetika, bolesti reproduktivnog sistema ili autoimunih bolesti endokrinog sistema, ali njoj doprinosi i niži socioekonomski status, loša ishrana, pušenje, prekomerna upotreba alkohola, zagađenje.
Kako navodi Jasenka Grujić Koračin, postoje istraživanja koja dokazuju da žene koje žive u oskudici imaju 80% veću mogućnost da dožive ranu menopauzu. Imajući u vidu koliko su žene na tržištu rada u Srbiji u nepovoljnijem položaju, ne čudi podatak da je Srbija zemlja sa najranijim perimenopauzama u Evropi. Nesigurni poslovi i stalna zabrinutost oko osnovne egzistencije stvaraju ogroman stres i opterećenje zbog koga pati celokupno zdravlje žene.
Svi ovi simptomi bitno utiču na kvalitet života žene, posebno imajući u vidu da većina žena tokom ovog perioda ima neke izražene tegobe i da mnoge ove promene ne podnose lako. Mnoge žene se sa prvim simptomima perimenopauze suočavaju u potpunom neznanju, jer je nivo informisanosti o menopauzi nizak, a mnoge upravo zbog stigmatizacije izbegavaju da se obrate lekaru zbog nedovoljno ozbiljnih stanja, jer često očekuju i od medicinskog osoblja da čuju da preteruju.
No, pokazalo se da je za prevenciju važan upravo period perimenopauze. Iako se menopauza ne može odložiti, njeni simptomi se mogu ublažiti i time povećati opšte zdravstveno stanje žena koje će ove promene lakše podneti. Terapije mogu biti hormonske, ali moraju podrazumevati i posvećivanje opštem zdravstvenom stanju – ishrani, telesnoj masi, nadomešćivanju vitamina, redovnoj fizičkoj aktivnosti, ali i radu na opuštanju i čuvanju od stresa. Odluku o terapiji bi lekari trebalo da donose u dogovoru sa ženom, sa svim pratećim proveravama opšteg zdravstvenog stanja, ginekoloških, endokrinoloških, ultrazvukom dojki itd.
U praksi se malobrojne žene obrate lekarima, a podaci pokazuju da trećini lekari prepisuju antidepresive uprkos smernicama Nacionalnog instituta za zdravstvenu negu i zaštitu u kojima se navodi da se depresivnost u menopauzi može lečiti psihoterapijom ili klasičnom terapijom nadoknađivanja hormona, sa jasnom procenom rizika i koristi od terapije za svaku ženu individualno.
Preuranjena menopauza
Preuranjena menopauza, koja se sve češće javlja kod žena koje su u ranim tridesetim ili čak dvadesetim godinama, se retko otkriva kao takva, već se do njene dijagnoze dolazi najčešće kada žena ima problem sa fertilitetom. Žene koje imaju problem sa začećem se upućuju na proveru hormonskog statusa i kroz analizu folikulostimulirajućeg, luteinizirajućeg i anti-Milerovog hormona, kao i visine estradiola se zaključuje da li postoji problem sa rezervom jajnih ćelija. Međutim, žene koje uspevaju da ostvare trudnoću, no ne i da je održe do kraja već prolaze kroz spontane pobačaje po trenutnim protokolima na detaljnije analize hormonskog statusa budu upućene nakon najmanje dva ili tri uzastupna pobačaja.
Kada je u pitanju smanjena ovarijarna rezerva koja je jedan od uzroka preuranjene menopauze, pravilo da žene prolaze kroz fizičke i psihičke traume ponovljenih pobačaja je izuzetno veliki problem današnjeg zdravstva. Važno je na vreme raditi hormonske skrininge i ženama omogućiti pravovernu terapiju koja im odgovara.
U Srbiji se skrininzi za preuranjenu menopauzu ne rade redovno, osim u slučaju ispitivanja steriliteta ili infertiliteta kod žena koji pokušavaju da ostanu trudne. Čak i u takvim situacijama, žene sa lošim kvalitetom jajnih ćelija ili smanjenom rezervom jajnih ćelija se najčešće upućuju na vantelesnu oplodnju kako bi se „uštedelo vreme“, invanzivni proces koji jeste rešenje za brojne parove, ali koji se može i izbeći u određenim situacijama, koji zavisi od žene do žene.
Reproduktivno zdravlje žena podrazumeva specifičan pristup njenom zdravlju, koji treba da pored nadzora ginekologije uključi i lekare endokrinologije. Samo sistemski pristup reproduktivnom zdravlju žena može da dovede do prave terapije, može da podrazumeva prilagođene hormonske terapije, ali i pomoćnu terapiju koja može podrazumevati lečenje endokrinog sistema ukoliko je problem tu – regulisanje ishrane, uzimanje suplemenata vitamina D, nadomešćivanje kolagena ili melatonina u telu, lečenje bolesti štitne žlezde, koji mogu započeti proces poboljšanja kvaliteta jajnih ćelija kod mlađih žena.
Preuranjena perimenopauza kod mlađih žena donosi sa sobom i povišeno stanje šoka jer ne očekuju da u mladim godinama izgube reproduktivnu funkciju, posebno ukoliko pokušavaju da ostvare trudnoću ili imaju takve planove.
Menopauza je političko pitanje o kome se ćuti. Da bismo preokrenuli procese i doveli do čuvanja dostojanstva starenja moramo poštovati žensko telo i integritet, pristupati mu sa poštovanjem i punom pažnjom, razvijati mehanizme podrške, raditi na ozbiljnim promenama u medicinskom pristupu reproduktivnom zdravlju žena, perimenopauzi i menopauzi, menjati radno okruženje koje bi bilo podržavajuće za žene. Stvarati društvene i pravne mehanizme zaštite na radu, uvoditi pravilnike koji će ženama koje prolaze kroz perimenopauzu olakšavati posao, štititi ih od rodnog ejdžizma i diskriminacije, omogućavati im bolovanje kada je potrebno.