Mihail Arandarenko
Autorizovano izlaganje na okruglom stolu FES i EPUS 1. oktobra 2019. godine
Postoje mnogi paradoksi kojima bi mogao da se opiše položaj sindikata danas u Srbiji.
S jedne strane, sindikati verovatno nikad nisu bili slabiji. To se smatra posledicom uglavnom neizbežnog opadanja brojnosti i uticaja industrijskog radništva, pojačanog dugotrajnom i bolnom tranzicijom. Istovremeno, sindikati nikada nisu imali veći prostor za svoje delovanje i širenje svog uticaja. Klasična levica u Srbiji praktično je nestala, ako je ikada i postojala – stranke koje su nominalne članice Socijalističke internacionale, na vlasti su bile uglavnom gorljivi sprovodioci neoliberalnih reformi. S druge strane, teme tzv. simboličke politike, pre svega Kosovo, i dalje su u prvom planu, daleko ispred pitanja prava zaposlenih, širih pitanja socijalne pravde, jednakih mogućnosti i prosperiteta za sve.
U odnosu na druge aktere na javnoj sceni, sindikati su verovatno jedine organizacije koje su češće na pravoj strani, nego što nisu. Kada je 2014. godine menjan Zakon o radu, praktično nijedna politička partija nije se tome suprotstavila. Velika većina ekonomista entuzijastično je podržala promene Zakona, pogrešno tvrdeći da je naše radno zakonodavstvo tada bilo rigidno i da je bilo glavni uzrok loše poslovne klime. Vreme je pokazalo da se zapravo ostvarilo nešto sasvim suprotno, brže nego što smo svi očekivali, ono na šta su sindikati i tek poneki usamljeni glas ukazivali – ako nastavite da smanjujete radnicima prava i zarade, uskoro neće imati ko da vam radi.
Ipak, kada se pogledaju istraživanja percepcija stanovništva, ugled i uticaj sindikata među stanovništvom i zaposlenima ne rastu. Takođe, ni članstvo se ne povećava. Izgleda da sindikalni ‘business as usual’ – ritualno godišnje pregovaranje o minimalnoj zaradi, pritužbe na strane investitore, povremene međusindikalne čarke – ne donosi rezultate.
Da li je možda moguće ući u ogroman prazni prostor koji su ostavili za sobom bivše ‘leve’ partije i iskoristiti ga za oživljavanje sindikalnog uticija, verovatno na način sličniji Francuskoj danas ili Poljskoj u doba Solidarnosti, nego tako što bi se članstvo povećalo na većinu svih zaposlenih koji rade za platu (što je danas velika retkost čak i u Evropskoj uniji)?
Ja mislim da je moguće, ali potrebno je prethodno sagledati slabosti i snage, kao i unutrašnje protivrečnosti, odnosno paradokse, sindikalnog pokreta. U tu svrhu fokusiraću se na dva, ili pre četiri, povezana pitanja – prvo, koga sindikati (treba da) predstavljaju, i drugo, za šta (treba da) se zalažu.
Odgovor na pitanje koga sindikati predstavljaju zavisi od perspektive koju uzmemo. U Socijalno ekonomskom savetu, oni bi trebalo da predstavljaju možda ne samo sve zaposlene, nego i sve porodice čiji članovi žive ili žele da žive od svog rada – samozaposlene, poljoprivrednike, one koji rade na ‘crno’ ili na digitalnim platformama, penzionere nezaposlene, pa i one koji se danas školuju da bi sutra postali deo radne snage. Kako se spuštamo na niže nivoe, vizura se sužava prema zastupanju interesa članova sindikata i borbi za njihova konkretna prava.
Ako smo zaključili da nije realistično da sindikati mogu da povrate svoj uticaj kroz masovno povećanje broja članova, te da postoji veliki prazan prostor zalaganja za socijalnu pravdu u koji sindikati mogu da iskorače, onda je jasno da najveća šansa leži u novom delovanju sindikata na nacionalnom nivou i na javnoj sceni.
Da je to tako jednostavno, da je to, kako kažu Amerikanci, novčanica od 20 dolara koja leži na trotoaru – neko bi je već pokupio, to jest neko bi to već uradio. Čak i da ostavimo po strani pitanje kapaciteta, potrebno je prethodno naći zadovoljavajuća rešenja za dva velika problema, odnosno dve tenzije.
Prvi problem odnosi se na potencijalnu tenziju između interesa celokupnog radnog stanovništva i između interesa članova sindikata. Na dugi rok, oni bi trebalo da se poklapaju. Ali na kratak rok, zalaganje za neku javnu politiku koja bi mogla da podstakne zapošljavanje i smanji siromaštvo, poput progresivnog oporezivanja dohotka, moglo bi da naiđe na otpor među članovima sindikata koji bi tom merom bili pogođeni. Nije tajna da su sindikati danas u proseku najmoćniji u boljestojećim delovima javnog sektora kojima progresivno oporezivanje možda ne bi odgovaralo na kratak rok.
Drugi problem ima i svoje posebno ime – agencijski problem. Interesi članstva i rukovodstva sindikata ne moraju uvek i u svemu da se idealno poklapaju. Stvari se dodatno komplikuju kada rukovodstvo sindikata na sebe preuzme obavezu da zastupa interese celokupnog radnog stanovništva. Uzmimo za primer Zakon o radu. Logično je očekivati da će rukovodstvo sindikata dati nešto veću težinu odredbama vezanim za sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje, zaštitu sindikalnih rukovodilaca od odmazde poslodavca, i slično. ‘Obični’ članovi mogu da budu najviše zainteresovani za sigurnost zaposlenja, radno vreme, godišnje odmore, i slično. Nezaposleni pripadnici radne snage (koji su tipično tek potencijalni članovi sindikata) mogu da imaju drugačije prioritete – njima bi možda najviše odgovarala neka prava mera ‘fleksigurnosti’, koji bi im taman omogućila da malo lakše dođu do zaposlenja.
Ovo naravno nije ništa novo. U praksi, sindikati svakodnevno moraju da balansiraju između različitih užih i širih interesa i da se trude da pronalaze planove akcije i rešenja koja su najprihvatljivija (ili najmanje neprihvatljiva) za sve njihove konstituence.
Ipak, relativni neuspeh sindikata da se nametnu kao jedan od snažnih aktera na javnoj sceni posledica je, po mom mišljenju, preusko postavljenih ciljeva i premalih ambicija sindikalnih rukovodilaca. Kao što se posebna prava sindikalnih rukovodilaca najbolje brane kroz prava svih zaposlenih, tako se i prava zaposlenih najbolje brane kroz borbu za prava ukupnog radnog stanovništva – drugim rečima, za pravednije društvo i efikasniju i odgovorniju državu.
Ako pogledamo sadašnji način delovanja sindikata, on se može nazvati responzivnim i defanzivnim. Sindikati čuvaju svoj tradicionalni prostor koji im se neprestano sužava. ‘Reindustrijalizacija’ koja traje već deceniju možda povećava učešće industrije u BDP (zapravo, jedva), ali ne povećava broj zaposlenih u industriji, a još manje članstvo sindikata. Kao i naša država, i sindikati kasne nekoliko decenija u prilagođavanju promenama u karakteru rada i zaposlenosti.
Za razliku od njih, naše stanovništvo brže se prilagođava 21. veku i stalno nalazi nove mogućnosti da ostvari svoje aspiracije na globalnom tržištu rada. Emigracija se ubrzava. Skoro polovina mladih planira emigraciju, a mnogi naši sugrađani već su postali digitalni virtuelni migranti, radeći na onlajn platformama za strane poslodavce ili kao samozaposleni. Ni generacija njihovih roditelja ne miruje – neki odlaze na sezonski rad u zemlje kao što su Slovačka i Češka, drugi se odlučuju da napuste siguran posao u zdravstvu, obrazovanju ili nauci i odlaze u Nemačku, Skandinaviju ili Ameriku. Čak i domaćice bez kvalifikacija nalaze privremene poslove u zapadnoj Evropi, poput pružanja pomoći u kući, negovateljica u staračkim domovima i slično.
Tako se polako pribiližavamo distopijskom stanju u kojem će u našoj državi preostati javni sektor i sektor neophodnih ličnih usluga – pekare i samoposluge, frizeri i advokati, fitnes treneri i apotekari, rođendaonice i restorani. Javni sektor će se uglavnom finansirati iz poreza na potrošnju omogućenu prihodima ostvarenim izvan zemlje, kao i porezima na imovinu kupljenu tim prihodima. U toj distopiji, za sindikate više neće biti smislenog prostora.
Na fundamentalnom nivou, promene u karakteru rada i odnosa zaposlenosti koje obeležavaju ‘digitalni kapitalizam’ 21. veka, prožimaju čitavo društvo i daju novo, najšire moguće značenje staroj sindikalnoj sintagmi o ‘svetu rada’.
Sindikati mogu da odigraju značajnu ulogu u suprotstavljanju ovom svesno dramatizovanom scenariju postepenog nacionalnog samoponištenja. Za to su potrebni određeni preduslovi. Trenutno, ciljevi i akcije sindikata odražavaju nekonzistentnu kombinaciju interesa sindikalnih rukovodilaca, članova i tek na kraju ukupnog radnog stanovništva. Ako žele da obrnu postojeći trend i da prošire svoj uticaj, neophodno je da uspostave jasnu hijerarhiju ciljeva. Ta hijerarhija ciljeva bi s jedne strane odražavala novu realnost zaposlenosti i rada, a s druge strane bila bi neophodan pragmatičan odgovor sindikata na odsustvo političkih partija levice u Srbiji. U toj hijerarhiji ciljeva interesi radnog stanovništva dolaze na prvo mesto, zatim interesi članstva i tek na kraju su neposredni interesi sindikalnih aktivista i rukovodilaca.
Osim bavljenjem tradicionalnim temama (kolika će biti minimalna zarada?, da li je dobro smanjivati penzijski doprinos?, kako treba da izgleda zakon o lizingu radne snage? itd.), uglavnom na defanzivan, responzivan način, sindikati bi trebalo oprezno ali odlučno da zakorače prema temama koje se tiču dugoročnih interesa radnog stanovništva. Ovde kandidujem samo neke od njih.
- Naša dohodna nejednakost je veoma visoka, a socijalna isključenost ogromna – kako ih smanjiti i kako stvoriti jednake mogućnosti za sve?
- Sistem poreza i socijalnih davanja je pogrešno i nepravično postavljen – kako ga temeljno reformisati?
- Gubitnici devedesetih i gubitnici tranzicije izgurani u sivu ekonomiju primiču se dobu za penzionisanje, a mnogi nemaju uslov – da li je vreme za uvođenje socijalnih penzija?
- Da li su strane direktne investicije potrebne i kako bi trebalo reformisati pravila za njihovo subvencionisanje?
Jasno je da su ‘nove teme’ komplementarne pre nego konkurentske u odnosu na stare. Ipak, upravo bavljenje njima (i sličnim ključnim ekonomsko-socijalnim temama) moglo bi da otvori nove prostore i udahne novi život sindikalnom pokretu.
Ipak, ovaj veliki iskorak potrebno je pažljivo pripremiti. Da bi postali katalizator promena, sindikati moraju da dodatno razviju sopstvenu nezavisnu ekspertizu. U javnom diskursu kruže mnoge poluistine i otvorene laži o bitnim aspektima ekonomsko-socijalnog stanja Srbije, i sindikati nikome ne treba da nekritički veruju. Političari, ali i mnogi uticajni eksperti, hipokritski biraju činjenice koje će da saopšte, one koje će da prećute, i one koje će da iskrive. Zbog toga je potrebna jasna dijagnoza, zasnovana na stvarnim, punim, proverljivim činjenicama i iskrena rasprava o politikama koje je moguće i potrebno voditi na našem nivou ekonomskog razvoja i pri našem nivou javne potrošnje.
Potreban je i ‘svetionik’, odnosno vizija pravičnog i efikasnog društva. Inspiracija je tu već dugo – stanje radnih i socijalnih prava u onim zemljama Evropske unije koje se odlikuju kombinacijom koja Srbiji toliko nedostaje – niske dohodne nejednakosti i efikasne socijalne tržišne privrede. Ta vizija uopšte nije tako udaljena niti nerealistična kako bi privilegovane grupe koje su privatizovale tranziciju i monopolizovale državu želele da verujemo. Češka, Slovenija i Slovačka imaju učešće javne potrošnje u BDP na nivou Srbije, ali njihov nivo dohodne nejednakosti i stopa nezaposlenosti najniže su u celoj Evropskoj uniji. Bolje društvo možda nije nadohvat ruke, ali ga je moguće napraviti i ovde.
