preuzeto sa: https://www.masina.rs/?p=13408
Autor: Irena Pejić
Novi talas najradikalnijih političkih poteza dešava se u vreme još uvek prisutne epidemije koronavirusa, ali i na početku predizborne trke. Štrajk glađu na stepeništu Skupštine je prvo započeo poslanik Miladin Ševarlić koga je sledio lider Dveri i narodni poslanik Boško Obradović, da bi zatim kao svojevrsni kontraprotest štrajk glađu započeli i Sandra Božić i Aleksandar Martinović iz redova vladajuće stranke.
Samostalni poslanik Miladin Ševarlić je započeo štrajk glađu zbog kako je rekao „nemogućnosti da pridobije poslanike u Skupštini da raspravljaju o povredama teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije i nepoštovanje rezolucije 1244“. Njegov zahtev je podržao lider Dveri Boško Obradović koji je takođe započeo štrajk glađu uz dodatak sopstvenih zahteva koji se tiču odlaganja predstojećih izbora.
Protiv njihovog štrajka glađu poslanici vladajuće stranke Sandra Božić i Aleksandar Martinović reagovali su stupanjem u štrajk glađu. Kako kažu, oni će biti u štrajku, dok Tužilaštvo u Srbiji ne bude reagovalo na „fašističke ispade Boška Obradovića“ kakav je bio napad na poslanika Marjana Rističevića koji se dogodio u petak.
Međutim, nije smešno. Na štrajk glađu se, pored politikanata, najčešće odlučuju oni bez glasa i moći, koji žive u krajnjem očaju i bedi, saterani u ćošak egzistencije. Njihov štrajk najčešće svaka vlast čiji predstavnici kao i sada u odelima ispred Skupštine štrajkuju – ignoriše.
„Svi ionako gladujemo“
Strategija tržišnog razvoja i privatizacija većini radnika i radnica donela je siromaštvo, masovnu nezaposlenost i skoro potpunu socijalnu isključenost. Od početka devedesetih, od kada neoliberalni model razvoja uzima maha, radništvo štrajkovima nastoji da zaštiti svoje interese pre, tokom i posle privatizacija određenog preduzeća.
Kako piše Nada Novaković u knjizi „Radnički štrajkovi u Srbiji od 1990. do 2015.“, radnici su to činili organizovanjem klasičnih štrajkova u delu ili celom preduzeću, blokadom fabrika, štrajkovima glađu, raznim samopovređivanjima, pokušajima samospaljivanja, ali i samoubistvima sve kako bi uspeli da na svoj katastrofalni položaj skrenu pažnju javnosti, ali prvenstveno vlasti koja ih je dotle i dovela.
Radnički štrajkovi devedesetih bili su oblik borbe radnika protiv propasti preduzeća, stečaja, nezakonitih prodaja, ali i za plate od kojih može da se živi. Jedan takav bio je štrajk glađu sedamnaest zaposlenih u livnici FOM u Beogradu, čiji je neposredan povod bila odluka generalnog direktora da na „prinudni odmor“ pošalje 2.500 radnika. Kasnije, dvehiljaditih, dok su sindikati zagovarali „brze“ i „poštene“ privatizacije, radnici su pokušavali da štrajkovima izbore minimalna poboljšanja uslova u kojima rade, a tadašnja vlast im je direktno pretila otkazima (primer za to je štrajk železničara 2002. godine.).
Primeri radničkih štrajkova glađu su brojni. Na ovakve metode su bili prinuđeni i radnice i radnici TK „Raška“ iz Novog Pazara 2009. godine. Tada je i jedan od štrajkača u znak protesta odsekao deo prsta. Njihovi zahtevi su se odnosili na pet godina neisplaćenih zarada, a nudili su državi da konvertuje dug u vlasništvo i da izrade socijalni program. Štrajk je praktično zataškan i rešen isplatom – dve zarade. Početkom 2010. godine radnice iste firme su štrajkovale glađu jer su sredstva iz socijalnog programa bila „zagubljena“, ali su ih sve vlasti ignorisale.
Zbog neisplaćenih zarada, doprinosa i dve neuspele privatizacije oko 60 radnika Fabrike kože „Partizan“ iz Kragujevca je 2009. štrajkovalo glađu. Ukupna dugovanja prema radnicima ove firme do tada su iznosila preko 300 miliona dinara, a radni staž im nije uplaćivan pet godina. Radnicima „Partizana“ ovo je bio drugi štrajk glađu za manje od mesec i po dana. Prvi su prekinuli posle pet dana, kada ih je vlasnik pozvao na pregovore koji su završeni bez rezultata.
Zbog potpunog ignorisanja Vlade i tadašnjeg rukovodstva na štrajk glađu su se odlučila i četiri radnika „Goše“ 2017. godine. Oni su tada, nakon 115 dana obustave rada zbog neisplaćenih zarada svoj protest dodatno radikalizovali jer preko 300 radnika Goše u tom momentu nije tri godine primalo redovne plate, nisu im uplaćivani doprinosi niti su im overavane zdravstvene knjižice, a ukupan dug prema radnicima je prevazilazio 1,8 miliona evra.
Svi ionako gladujemo mesecima, iscrpljeni smo i bolesni, i nećemo dozvoliti da još neko umre, poput kolege koji se obesio u fabrici, da bi ova država počela da brine o svojim građanima“ – tada su izjavljivali štrajkači.
2018. godine je u štrajk glađu stupilo 40 od 70 radnika Gumoplastike, čije plate su retko prelazile 10.000 dinara. Država, koja je većinski vlasnik Gumoplastike, uspela je da odgovori radnike od štrajka glađu posle nekoliko dana, ali problemi ove firme nisu rešeni i u martu 2019. otvoren je stečajni postupak. Prošle godine je tridesetak bivših radnika fabrike stakla Paraćin započelo štrajk glađu ispred fabrike zahtevajući da se vrate na posao jer je doneta pravosnažna odluka o odbacivanju stečaja.
Ko će umirati od gladi?
Štrajkovi glađu su jedni od najradikalnijih poteza radnika i radnica i izrazi nemoći da se sa mašinerijom vlasti i kapitala izbore dok pokušavaju da dobiju svoje neisplaćene zarade, da im se preduzeća sačuvaju od privatizacija, ili da sačuvaju jedini krov nad glavom. Ove nejednake odnose u strukturi gde su radnici sa jedne, a vlasnici i njihovi pomagači u političkoj eliti sa druge strane, dovode u pitanje štrajkovi kao izrazi radničkog nezadovoljstva i potrebe da od svog rada žive dostojanstveno.
A dugo najavljivano svetlo na kraju tunela ove, ali i svake prethodne vlasti negirala je realnost privatizacija i činjenica da su se najbrojniji štrajkovi glađu desili u deceniji nakon Petog oktobra. Da privatizacija i strane investicije nisu donele boljitak govore i brojni štrajkovi radništva nakon toga, čak i u ovom poslednjem, zlatnom dobu. Kriza prouzrokovana pandemijom koronavirusa, koja tek hvata svoj potpuni zamah, a koja je već dovela do ogromnih otpuštanja, pokazuje sav besmisao štrajkova glađu ispred Narodne Skupštine.
Ko protiv koga tu štrajkuje glađu? Privilegovani poslanici, koji imaju mnogo više načina da se čuju i vide, jedni protiv drugih? I sve bi to možda i bila razumljiva politička igra da nema toliko onih čiji se štrajkovi glađu niti čuju, niti vide, niti za njih iko iz Skupštine mari.
