Mladen Đorđević: Mrak može da bude (i) lekovit

Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: FotoPromo,CEBEF

Podsticaj za filmsku priču “Radnička klasa ide u pakao” bio je osećaj da su radnici ugroženi i da je taj veliki deo populacije skrajnut, kaže reditelj filma Mladen Đorđević u razgovoru za sajt Nezavisnost.org

Novi film Mladena Đorđevića “Radnička klasa ide u pakao” prikazan je u glavnom programu ovogodišnjeg, 52. Festa i višestruko nagrađen: statueta “Beogradski pobednik” za najbolju režiju po mišljenju oficijelnog žirija, nagrada “FEDEORA” (Federacija filmskih kritičara Evrope i Mediterana) za najbolji evro-mediteranski film, kao i nagrada “Nebojša Đukelić” za najbolji film iz regiona. Film će se na redovnom repertoaru bioskopa u Srbiji naći od 11. aprila.

Zahvaljujući se na priznanju, autor je objasnio da naslov njegovog filma svesno polemiše sa delom “Radnička klasa ide u raj” Elija Petrija iz 1971, koji je gledao 1990-ih kao student. Rekao je da nagradu posvećuje celoj ekipi filma, jer je tokom dugog procesa rada istrpela njegovo „ludilo!“, kao i glumcu Mirsadu Tuki koji je preminuo malo pre svetske premijere „Radničke klase“ na Festivalu u Torontu. A podsticaj za ovaj film, kako je rekao, bio je osećaj da je radnička klasa ugrožena, i da je veliki deo populacije skrajnut.

Film je, inače, mračna drama, sa elementima treša, horora i crnog humora. Prati grupu bivših radnika u malom gradu u istočnoj Srbiji, koji su u požaru i sumnjivoj privatizaciji izgubili svoje bližnje, posao i dostojanstvo. Sudski proces protiv novog vlasnika, koji uz pomoć korumpiranog gradonačelnika u propaloj fabrici pravi spalionicu opasnog otpada iz inostranstva, vuče se godinama, pa očajni radnici u borbi za pravdu pribegavaju natprirodnim, okultnim silama i osveti… Glavnu ulogu u filmu igra Tamara Krcunović, a tu su i Leon Lučev, Momo Pićurić, Ivan Đorđević, Lidija Kordić, Mirsad Tuka, Szilvia Krizsan, Olivera Viktorović, Tomislav Trifunović i Dobrila Stojnić.

O “Radničkoj klasi koja ide u pakao”, njegovom filmskom jeziku, stanju u kinematografiji, “receptima” za bolje sutra… Mladen Đorđević govori za portal Nezavisnost.org.

Ovogodišnji, 52. Fest sa novim, najrazličitijim filmovima iz sveta, pokazao je koliko sudbine običnih ljudi zavise od bahatih moćnika i predrasuda koje vladaju u ljudskim zajednicama. Kako vama izgleda svet u ovom trenutku, naročito nakon pandemije i tokom dva trenutno najveća ratna poprišta – u Ukrajini i Gazi?

Naša poznata izreka glasi “Vrana vrani oči ne vadi”. Kada vidimo sukob najvećih igrača na svetskoj sceni onda zapravo prisustvujemo predstavi. Ono što se stvarno dešava to je da najveći profitiraju od sukoba, a da većina strada. Nosioci krupnog kapitala se često udružuju kako bi tlačili one ispod. Znači, gledamo kabare.

Svet u kome živimo delom je pokazao i vaš film “Radnička klasa ide u pakao”, prikazan u glavnom programu ovogodišnjeg Festa i višestruko nagrađen. Zanima me jeste li protagoniste i priču svog filma posmatrali kao deo globalne pozicije potlačenih, ili ste se držali “domaće recepture”?

Mislim da se moj film bavi problemima koji su globalni. Volim da kažem da je ovo antiutopijski film, vizija skore budućnosti u kojoj će krupni kapital veći deo čovečanstva gurnuti u mrak. Međutim, ljudi saterani u ćošak, biće prinuđeni da usmere pogled ka unutra, ka sebi samima. Tu će, siguran sam, pronaći svoju uspavanu snagu i postati spremni da podignu glavu i pruže otpor. Mrak može da bude lekovit.

Zapad i Istok bliski u obespravljenosti

Selekcija „Ponoćno ludilo / Midnight madness“ na Toronto film festivalu (Toronto International Film Festival), posvećena autorskim filmovima sa elementima horora, u okviru koje je u novembru 2023. prikazan i moj film – „Radnička klasa ide u pakao“, ima kultni status. Pojavila se sredinom osamdesetih godina prošlog veka i kopirali su je mnogi festivali. Zaslužna je recimo za svetsku promociju japanskog ekstremnog filma. Ono što je mene iznenadilo tokom 48. TIFF, gde je moj film imao svetsku premijeru, jeste reakcija publike, na prvoj i nekoliko repriznih projekcija, koje su usledile posle. Prisutni su se smejala, i to na pravim mestima, što znači da su gledaoci odlično primili crni humor filma. Mislio sam da je humor “Radničke klase” lokalni, balkanski, ali Kanađani su ga odlično razumeli. Očigledno je da su ljudi na zapadu, u smislu obespravljenosti, sve bliži ljudima na istoku, pa mogu da se poistovete sa junacima filma kakav je moj.

Gde crpete inspiraciju za svoj stvaralački rad?

Zainteresovan sam za svet oko sebe. U Beogradu se vozim gradskim prevozom, gde rado posmatram ljude, slušam razgovore. Volim da putujem i po Srbiji. Pratim razne naše novine, naručito crnu hroniku. “Radnička klasa” se dosta oslanja na moj prethodni film “Sumrak u bečkom haustoru”, koji se takođe bavi ljudima koji su odbačeni od sistema i utehu nalaze u povratku onom iskonskom, paganskom. To je taj odmetnički, tvrdoglav karakter, koji je autsajderski i meni krajnje simpatičan. Prkošenje civilizacijskim dostignućima, koja su zapravo krhka, od papira.

Mogu li filmski autori svojim angažovanim temama da utiču na ono što se zove realni život? I, u tom kontekstu, da li ste zbog svoje filmske poetike bili, na bilo koji način, kažnjeni, ignorisani od institucija kulture ili cehovskog pripadaništva?

Nemam konkretan odgovor na prvo pitanje. Nekad mislim da filmovi mogu da promene stvarnost, a nekad sam skeptičan. Ipak, mislim da moj glavini poriv kao umetniku nije menjanje stvarnosti. Moj odnos prema umetnosti je više religiozan. Umetnost transcedira dobro i zlo i protivi se svakoj instrumentalizaciji.

Što se tiče drugog pitanja, nemam utisak da sam trpeo neke ozbiljne posledice zbog svojih filmova. Mislim da su moji filmovi neprijatni i da nisu lako svarljivi. To se kosi sa mentalitetom našeg naroda, koji voli da ono neprijatno gura pod tepih. Međutim, suočavanje sa neprijatnim i sa mrakom nas osnažuje. Mnogi su očekivali katarzu na kraju “Radničke klase”, a ja sam je namerno uskratio gledaocima. Nisam hteo da pravim hiljadu i prvi film koji se završava potpunom katarzičnom osvetom. Ne želim da moji filmovi budu ispusni ventil nudeći fiktivnu katarzu. Ako je ljudima do katarze, bolje da je stvore u realnom životu. Ne želim da ih zamajavam u mraku bioskopske sale nudeći im lažnu utehu.

Vaš prethodni film – „Sumrak u bečkom haustoru“, takođe je prikazan na Festu, u okviru njegovog 48. izdanja, i takođe nagrađen. Tada ste rekli da je „rađanje globalne diktature, koja će koristiti epidemije kao izgovor za održavanje strogokontrolisane policijske države, postalo veoma vidljivo“, dodajući kako je “cilj da se ljudi što više udalje jedni od drugih, da se drastično smanje grupna okupljanja, koja su opasna po poredak, jer su to mesta gde nastaje otpor“. Nakon novog filma ta „grupna okupljanja“ ipak daju neki rezultat ili…?

U filmu „Radnička klasa ide u pakao“ upravo se suprostavljam tom trendu atomizacije, odnosno udaljavanju ljudi jednih od drugih. To činim kroz grupu, kao i u filmu „Život i smrt porno bande“. Grupe tragikomičnih očajnika su zapravo glavni junaci u mojim filmovima. One su zamena za porodicu u vreme kad se porodica raspada.

Protagonisti “Radničke klase” u jednom trenutku počnu da maltretiraju one koji su do juče maltretirali njih. Je li priroda čoveka takva da je on istovremeno biće i slobode i neslobode?

Ne vidim čoveka samo kao biće slobode. To mi je suviše statičan koncept. Čoveku je potrebno i zarobljavanje i oslobađanje. Bazične ljudske aktivnosti (seks, ples…) ukazuju na to. Šta bi čovek sa apsolutnom slobodom? Verovatno bi poludeo. Zadovoljstvo oslobađanja nastupa posle dugotrajnog zarobljavanja. Ne treba očekivati ni previše ni premalo od nas ljudi.

Motiv pobune, sticanja slobode… u vašim filmovima artikuliše se kroz sukob erosa i tanatosa, društvenog mejnstrima i autsajderstva… sve to garnirano našim smislom za humor. Je li to vaš teren za istraživanja i u budućnosti?

Humor je uvek bio dobro oružje za suprostavljanje mraku oko nas. Ali mrak ima i svojih dobrih strana. Mrak bioskopske sale je, recimo, uvek bio pogodno mesto za projektovanje skrivenih želja gledalaca.

Sukob erosa i tanatosa provejava kroz sve moje filmove. Mislim da moji junaci teže tanatosu kako bi uspostavili izgubljenu ravnotežu između racionalnog i iracionalnog. Destrukcijom i autodestrukcijom žele da se vrate u doba nevinosti, u nultu tačku.

Vaša ostvarenja neretko ignorišu granicu između dokumentarnog i igranog filma. Šta hoćete da postignete tim ukrštanjem?

Volim da brišem granicu između dokumentarnog i igranog. Dokumentarno mi pomaže da razbijem opnu koja često postoji između gledaoca i filma. Želim da moji filmovi ne deluju kao fikcija. Često to postižem i korišćenjem naturščika. Mislim da uspevam da izjednačim glumu naturščika i profesionalnih glumaca, spuštajući profi glumce na nivo naturščika. Naturščici svojim pojavama doprinose autentičnoti filma. Imaju lica koje je isklesao težak život, što je prednost u odnosu na većinu današnjh akademski školovanih glumaca.

Nasilje, seksualnost, društvene nepravde… česte su teme u savremenom filmu. Sada, u eri inerneta, koji dodatno i eksplicitno širi te granice ukusa i korektnosti, gde se nalazi filmski jezik?

Filmski jezik se uvek prilagođavao i menjao. U eri televizije morao je da preuzme deo izraza tog novog medija. Tako će morati da stupi u dijalog i sa novim digitalnim formama tj. internetom, tj. već to čini.

Šta su, po vama, mogućnosti koje pružaju koprodukcije i mogu li one da ograniče kreativnost?

Moj poslednji film ne bi bio snimljen bez koprodukcija (Bugarska, Grčka, Hrvatska, Crna Gora i Rumunija). Novac koji vam da Filmski centar Srbije jednostavno nije dovoljan. Film kod nas stalno poskupljuje zbog prisustva stranih servisa i serija, koje imaju mnogo veće budžete. Ulazak u koprodukcije je zato nužan. Ja nisam osetio bilo kakvo kreativno  ograničenje zbog toga. U tom smislu bih pre svega pomenuo izvenredan doprinos na polju zvuka koji su u „Radničkoj klasi“ ostvarili bugarski kompozitor Kalin Nikolov i rumunski dizajner zvuka Aleksandru Dimitru. Dugo sam radio sa njima i mislim da zvuk u filmu dosta doprinosi specifičnoj klustrofobičnoj i mračnoj atmosferi.

Biti na margini poslednjih decenija je usud građana Srbije? Može li se to promeniti, i kako?

Ljudi koji žive na ovim prostorima još od Turaka imaju odnos prema vlastima kao prema nečem stranom. Idealizuju vođe, poistovećujući se sa njima, ali vlast je ostala na neprijateljskoj strani. Mi opstajemo mimo parlamentarne demokratije i države. Više se odlučuje na mikro nivou, u mikrostrukturama, na slavama i u kafanama, nego u skupštini. Država će izumreti, kao i parlamentarna demokratija, a te strukture će opstati.

U filmskom sektoru u Srbiji nema sindikata koji bi, recimo, brinuo o minimalnoj ceni rada, kao što je to slučaj u zemljama u kojima je film bitna industrijska grana. Zbog čega je situacija takva, po vašem mišljenju?

Mislim da minimalna cena rada ne može da se uspostavi dok se ne povećaju budžeti za filmove koje daje Filmski centar Srbije i dok se isti ne standardizuju.

Na drugoj strani postoje cehovske asocijacije – Udruženje filmskih i TV umetničkih saradnika Srbije, Udruženje filmskih umetnika Srbije, Udruženja scenarista Srbije, Asocijacija filmskih radnika Srbije, Srpska asocijacija snimatelja, Asocijacija filmskih reditelja Srbije… Jeste li član neke od tih asocijacija, i ako jeste, kako bi ste ocenili njihov rad?

Rad asocijacija imaće smisla kad se poveća budžet za filmove koje finansira Filmski centar Srbije. Onda će članovi ekipe moći da standardizuju svoje honorare. Sada je situacija takva da ima dosta fimadžija koji su vratili novac FCS-u jer malim budžetima nisi mogli da isprate troškove i honorare svojih projekata. Deluje mi da novi direktor FCS-a  Ivan Karl želi da smanji broj filmova koji će biti podržani i time poveća budžete, što je zasad, i po meni, jedini način da se problem reši.

Glamur Festa ove godine je, namerno ili nenamerno, poljuljan raskopanim i zatvorenim Trgom Nikole Pašića ispred MTS dvorane, pa je umesto crvenog tepiha publika mogla da gleda bagere u akciji?

Lično svakako više volim prizor bagera, skela i krampova od crvenog tepiha. Crveni tepih najčešće izbegnem, a kad moram onda se njime prošetam kao po kazni. Bila je to odlična scenografija za premijeru mog filma, kao i za veče dodele nagrada.

Dragan Stošić