Pravedno i progresivno oporezivanje je temelj modernih društava kao izvor finansiranja pune zaposlenosti, javnog zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite, ukazuju lideri međunarodnog sindikalnog pokreta Luk Triangl i Danijel Bertosa
Radni ljudi širom sveta suočavaju se sa velikim paradoksom. S jedne strane, vlade tvrde da nema fiskalnog prostora za finansiranje kvalitetnih javnih usluga, pune zaposlenosti, univerzalne socijalne zaštite, klimatskih akcija i dostojanstvenog rada. S druge strane, multinacionalne korporacije i bogate elite iskorišćavaju zastareli međunarodni poreski sistem kako bi izvozili profite, utajili poreze i akumulirali ogromna bogatstva, navodi se na sajtu Međunarodne konfederacije sindikata (MKS).
Koutori teksta Luk Triangl, generalni sekretar MKS-a, i Danijel Bertosa, generalni sekretar Međunarodne sindikalne asocijacije javnih službi, ukazuju da pomenuti paradoks nije slučajan.
“Ova kontradikcija je direktan rezultat višedecenijskog globalnog poreskog upravljanja kojim dominiraju ekskluzivni i neprozirni forumi, posebno inkluzivni okvir OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj). Ove strukture nisu uspele da postignu pravedne rezultate, posebno za zemlje u razvoju i zemlje u nastajanju, i omogućile su globalnu ‘trku do dna’ zemalja koje se nadmeću da privuku investicije kroz sve niže poreske stope”, objašnjavaju autori teksta.
Pitanje poreske pravičnosti
Podsetivši da će od 10. do 21. novembra u Najrobiju ( prestonica Kenija) predstavnici vlada nastaviti pregovore o sadržaju Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o međunarodnoj poreskoj saradnji, Triangl i Bertosa ocenjuju da taj proces predstavlja istorijsku priliku da se preokrene tok događaja. Po prvi put, kako napominju, poreska pravila koja oblikuju globalnu ekonomiju razmatraju se na univerzalnom, transparentnom i legitimnom multilateralnom forumu, što je izuzetno važno za radnike širom sveta.
Pravedno i progresivno oporezivanje je temelj modernih društava kao izvor finansiranja pune zaposlenosti i investicija u javne usluge. Iz poreza se finansiraju bolnice i škole, infrastruktura koja povezuje zajednice, i sistemi socijalne zaštite, podsećaju Triang i Bertosa i ukazuju da se “poverenje u javne institucije smanjuje, a nejednakost produbljuje kada bogati i moćni ne plaćaju svoj pravedan deo”.
Sistem za smanjenje nejednakosti
Upravo preusmeravanjem svojih profita multinacionalne kompanije velikim delom umanjuju svoje poreske obaveze iz dobiti čime državama širom sveta uskraćuju 312 milijardi dolara godišnje. To je, ilustracije radi, dvostruko više od ukupnih neizmirenih kredita MMF-a. Posledice tih poreskih gubitaka svakodnevno se osećaju na radnim mestima i u zajednicama, pre svega kroz nedovoljno finansiranje zdravstvenih sistema i nedovoljnu zaposlenost u školama, kroz niske plate nastavnika i lekara i neadekvatne penzije.
“Poreska konvencija UN to može promeniti zamenom zastarelih pravila pravednijim sistemom koji oporezuje multinacionalna preduzeća tamo gde je njihova stvarna ekonomska aktivnost – mereno kroz zaposlenost, prodaju i imovinu. Ovaj pristup ‘jedinstvenog oporezivanja sa pravednom raspodelom’ tretira multinacionalne grupe kao jedinstvene globalne entitete kakvi one jesu, osiguravajući da sve zemlje – posebno na globalnom jugu – obezbede svoj pravedan udeo u poreskim pravima”, ocenjuju Luk Triangl i Danijel Bertosa u zajedničkom tekstu na sajtu MKS-a.
Dvojica visokih predstavnika međunarodnog sindikalnog pokreta navode da su “decenijama vlade bile suprotstavljene jedna drugoj u destruktivnoj konkurenciji da ponude niže poreske stope, duže poreske praznike i slabije propise kako bi privukle investicije”. Ta svojevrsna “trka do dna” koristila je korporacijama i bogatim pojedincima, oštetila javne budžete i prebacila poreski teret na radnike i potrošače kroz regresivne poreze kao što su PDV ili porez na promet.
U zemljama Latinske Amerike, PDV čini približno 40% ukupnih poreskih prihoda, a najsiromašnija domaćinstva samo na taj porez troše četvrtinu svojih prihoda. Za razliku od njih, najbogatiji pojedinci plaćaju često zanemarljive efektivne poreske stope. Poreska konvencija UN bi mogla pomoći državama da preokrenu takvu praksu koordinisanjem progresivnog oporezivanja na međunarodnom nivou. To bi podrazumevalo pravednije oporezivanje prihoda, bogatstva i kapitalnih dobitaka, smanjenje regresivnog oporezivanja potrošnje i otvaranje fiskalnog prostora država da ulažu u ljude, umesto da se takmiče u trci u kojoj svakako gube, ukazuju Triangl i Bertosa.
Suzbijanje ilegalnih tokova
Dvojica sindikalnih čelnika smatraju da se poreska konvencija UN mora pozabaviti i rastućom moći spekulativnih finansijskih tržišta koja su se umnogome odvojila od realne ekonomije. Dokazuje to i “ekplozija” otkupa akcija kompanija tokom protekle decenije, posebno nakon pandemije Covid-19. Umesto da produktivno investiraju i stvaraju nova radna mesta, korporacije koriste otkup akcija da bi naduvale njihove cene i tako dodatno obogatile akcionare.
Autori teksta podsećaju da je pre više decenija Džejms Tobin (američki ekonomista) sugerisao da treba „baciti malo peska u točkove“ prekomernih finansijskih spekulacija. U savremenom smislu to znači da oporezivanje finansijskih transakcija u trgovini akcijama, obveznicama, valutama i derivatima može obezbediti značajne prihode za javna ulaganja, ali i pomoći da se finansijski tokovi preusmere ka produktivnim aktivnostima. Triangl i Bertosa ocenjuju da je to “alat za preraspodelu i stabilizaciju – način da se povrati deo ogromnog bogatstva stečenog na spekulativnim tržištima i da se ono usmeri nazad u društva”.
“Podjednako korozivni” su nezakoniti finansijski tokovi i izbegavanje poreza u poslovanju multinacionalnih kompanija. “One iscrpljuju resurse iz zemalja kojima su najpotrebniji, potkopavaju demokratsko odlučivanje i erodiraju poreski moral običnih građana. Konvencija stoga mora da uključi obavezujuća pravila transparentnosti, uključujući javno izveštavanje po zemljama, i snažne mehanizme za sprečavanje prebacivanja profita kroz poreske rajeve i nematerijalna sredstva”.
Oporezivanje je suverena funkcija svake države, ali prema mnogim bilateralnim investicionim ugovorima i trgovinskim sporazumima, multinacionalne korporacije koriste mehanizme za rešavanje sporova između investitora i države za tužbe protiv vlada zbog legitimnih poreskih mera. Taj paralelni sistem privileguje prava korporacija u odnosu na demokratsko odlučivanje.
Poreska konvencija UN pruža priliku da se prekine sa ovim štetnim modelom, ističu Triangl i Bertosa: “Rešavanje sporova mora biti među državama, transparentno i inkluzivno, sa pravednom zastupljenošću za zemlje u razvoju i zemlje u nastajanju. Korporacije ne bi trebalo da imaju pravo da osporavaju javnu poresku politiku. Ovo je neophodno kako bi se zaštitio fiskalni suverenitet i osiguralo da poreska pravila služe ljudima, a ne privatnim interesima”.
Duga borba radničkog pokreta
Težnja za poreskom pravdom nije nova za međunarodni radnički pokret. Sindikati odavno tvrde da poreski sistemi moraju služiti društvenim ciljevima kao što su puna zaposlenost, univerzalna socijalna zaštita, javne usluge i dostojanstvo rada, umesto što olakšavaju preusmeravanje profita.
Triangl i Bertosanavodeda su takve stavove sindikalni predstavnici stalno iznosili u OECD-u, G20 (19 najvećih svetskih ekonomija, plus Evropska unija i Afrička unija), a sada i u pregovorima o poreskoj konvenciji UN koji su rezultat višegodišnje mobilizacije sindikata, civilnog društva i vlada globalnog Juga. Dva sindikalna lidera smatraju da je “ovo jedinstvena prilika za izgradnju pravednijeg međunarodnog poreskog poretka koji daje prioritet progresivnom oporezivanju, inkluzivnom upravljanju i održivom razvoju”. Dodaju da je to, takođe, šansa za uspostavljanje novih principa: da se oporezivanje vrši tamo gde se vrednost stvara, da se štiti fiskalni suverenitet a poreske politike usklade sa ljudskim pravima, rodnom ravnopravnošću i klimatskim ciljevima.
Autori teksta na sajtu MKS-a ukazuju da međunarodni poreski pregovori mogu nekome pogrešno izgledati kao tehnokratsko pitanje, “daleko od svakodnevnih briga radnih ljudi”. Međutim, objašnjavaju Triangl i Bertosa, to da li bolnica ima dovoljno osoblja, da li nastavnik ima potrebna sredstva, da li nivo socijalne zaštite garantuje dostojanstven život za sve – zavisi od sposobnosti vlada da pravedno prikupe prihode.
Priredio: S. R.
