Dejan Simonović
Šta to beše samostalni umetnik?
Šta to beše samostalni umetnik? Kako ga prepoznati? Šta sa njim činiti? Ima li ko da ga štiti?
Odgovor nije jednostavan.
Najpre, to nije svako ko se bavi nekom umetnošću.
To je onaj umetnik koji nije zaposlen, nije preduzetnik, nije penzioner ili poljoprivrednik.
To je onaj umetnik kome nadležno reprezentativno udruženje dodeli status samostalnog umetnika.
Dakle, samostalni umetnik nije a jeste.
Samostalan je jer nije radnom odnosu. Kada radi za nekog, radi po autorskom ugovoru ili ugovoru o delu, često i bez ikakvih papira koji bi mu dali kakvo-takvo pravno utemeljenje i kakvu-takvu pravnu zaštitu u državi u kojoj nekakvo pravo istina postoji ali se ustručava da deluje, moglo bi da uznemiri one koje nije preporučljivo uznemiravati.
Dakle, samostalni umetnik, nema gazdu nad sobom i raspolaže sopstvenim vremenom. To nikako nije malo.
Tu je u plusu.
Minusi su brojniji.
Samostalni umetnik živi u egzistencijalnoj nesigurnosti. Nema stalne prihode. Zarađuje od posla do posla i od angažmana do angažmana. Uglavnom je slabo ili veoma slabo plaćen.
Tretira se kao poreski obveznik koga država tereti za doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Onaj ko ga angažuje nije dužan da ih plati.
Po zakonu, lokalna samouprava može, ali i ne mora da plaća ove doprinose. Mnoge samouprave koriste ovu zakonsku nedorečenost. Ako doprinose ne plati ni lokalna samouprava, a nije ih platio ni naručilac posla, moraće da ih izmiri samostalni umetnik. Stavka nije mala.
Čak i u onim slučajevima kada je lokalna samouprava spremna da štogod štrpne iz budžeta, čini to škrto: doprinose plaća na minimalnu osnovicu. Da se kojim slučajem ne pretrgne.
Doprinosi su, i onda kada bivaju uplaćeni, minimalni, minimalna će biti i penzija.
Zaradi li, slučajno, samostalni umetnik koji crkavicu iznad minimalne osnove, razliku u visini doprinosa će podmiriti sam. Da mu ne pozli od prevelikih prihoda.
I ne samo to, ako lokalna samouprava kasni sa uplatom doprinosa, poreznici zatezne kamate računaju samostalnom umetniku, ništa krivom a ipak dužnom.
Ako se lokalne samouprave nerado, i preko volje, bave samostalnim umetnicima, poreznici na njima treniraju strogoću. Kad već nad moćnijima ne smeju.
Da podstimo, srpski poreznik je obrnuti Rob Hud koji otima onima koji imaju malo da bi dao onima koji imaju mnogo, bogatijima više treba a sirotinja je i Bogu teška.
Deluje zamršeno? I jeste zamršeno.
Društveno, samostalni umetnik ne postoji. Nema ga u onim bezbrojnim obrascima hiperbirokratizovanog sistema koje vam svaki čas poturaju ako želite da završite bilo kakav posao ili ostvarite neko pravo. Možete biti zaposleni, nezaposleni, preduzetnik, penzioner… ali samostalni umetnik? Ne, kao samostalni umetnik ne postojite. Jeste a niste.
Za razliku od poslodavca, naručilac posla nema nikakvih obaveza prema samostalnom umetniku. Nije obavezan da mu plati prevoz, obezbedi radni prostor, opremu i materijal za rad. О svemu tome samostalni umetnik mora sam da se postara. Ne sleduje mu ni plaćeni godišnji odmor.
Šta ako se razboli? Ko će mu platiti bolovanje?
Šta je sa samostalnim umenticama – trudnicama i porodiljama?
Kako je samostalni umetnik poslednji u lancu ishrane, do honorara će možda stići, a možda i neće. Zavisi da li će i za njega ostati koja mrvica kada se svi pre njega namire.
U književnosti to znači da će se pre autora namiriti i država, i distributeri, i knjižare, i izdavači.
Mnogi izdavači zloupotrebljavaju svoju poziciju tako da očekuju da autor sve završi: napiše knjigu, nađe novac, postara se za promociju i prodaju. Sav rizik i sav posao je na autoru, takav izdavač radi sa nultim rizikom, bez prevelikog zalaganja i bez ikakvih ulaganja, valjda ih zato i ima toliko. Ovo je posebno pogubno za samostalne umetnike koji bi da nekako prežive od svog rada i honorara tim radom zasluženih.
Veoma udobno za naručioca posla. I veoma neudobno za samostalnog umetnika.
Tržište je krajnje haotično. Ne postoji ništa što bi bilo makar blisko minimalnoj ceni rada.
Samostalni umetnik je bespomoćan i obespravljen pred naručiocem posla.
Država sa svoje strane ne čini ništa da poboljša položaj samostalnih umetnika a mogla bi i to nekim krajnje jednostavnim i lako primenjivim merama. O tome drugom prilikom.
Sa druge strane, samostalni umetnik je umetnik. To znači da ulaže stvaralačku, ne tek radnu energiju. I da je ulaže u ono za šta se opredelio. To je više od posla, to je poziv. Oaza slobode u carstvu nužnosti koju obično podrazumeva turobni svet najamnog rada.
I umetnik je, međutim, čovek koji plaća račune i sve životne potrepštine.
Samostalni umetnik je biće bez zaštite sa sumnjivim pravom na postojanje.
Kako stvoriti uslove za dostojanstven rad i na tom radu zasnovanu egzistenciju samostalnih umetnika?
Šta sindikat i umetnička udruženja mogu da učine u veoma nepovoljnom i prema kulturi (pa i radu uopšte) neprijateljski nastrojenom društvemom okruženju?
Autor je književnik, samostalni umetnik, i sekretar Srpskog književnog društva
