Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Digitalizacija rada je proizvod četvrte industrijske revolucije koju karakterišu upotreba digitalnih platformi, veštačke inteligencije i mašinskog učenja. Ona se najjednostavnije može shvatiti kao radikalno preoblikovanje i poslovnog okruženja i prirode rada, kao i redefinisanje granica proizvodnje, redistribucije i potrošnje (De Groen et al, 2017:9). Ali i načina života i odnosa među ljudima
Ishod proizvodnog procesa sve češće nije roba koja se direktno prodaje nego usluga koja je korisnicima besplatno dostupna. Iako usluge pružaju bez nadoknade, korporacije ostvaruju veliki profit tako što posredstvom besplatnih podstiču na kupovinu drugih usluga. One pomažu drugim kapitalistima da ostvare profit širenjem poruka o tome zašto treba kupovati određene proizvode. Dakle, ključna karakteristika digitalnog rada u ovom slučaju jeste da se “proizvod ne prodaje korisnicima, nego se korisnici kao roba prodaju oglašivačima“ (Fuchs, 2014: 102).
Digitalni kmetovi
Nas mreže – analizirajući naše lajkove, preglede i komentare – prodaju korporacijama kao proizvod. Personalizovani pristup čini reklame delatnijim. Vreme koje provodimo na mrežama čini da nas one poznaju bolje nego prijatelji i ukućani. Digitalni kapital zapravo modifikuje ljudsko ponašanje u skladu sa interesima vlasnika kapitala. Svakim svojim tekstom, ocenom, fotografijom ili video snimkom koji kreiraju i publikuju, stotine miliona ljudi su uspešno pretvorene u digitalne kmetove – besplatnu radnu snagu koja kuluči na digitalnim posedima gospodara.
Ali ovde zapravo nema nikakvog tržišta – pa ni hiperkapitalističkog digitalnog tržišta. Кada jednom uđete na platformu kao što je Amazon, algoritmi vas izoluju od ostalih kupaca i pružaju vam samo informacije koje su vam vlasnici namenili.
Sve transakcije i odnosi su posredovani nevidljivim algoritmom u službi samo jedne osobe ili jedne kompanije. Takav sistem je po svojoj suštini digitalni feud. U doba tehno-feudalizma to znači da su sve poruke koje ne modifikuju ponašanje korisnika spam, dok su one koje utiču na mišljenje i ponašanje ljudi jedini sadržaj od značaja: tu je stvarna moć.
Varufakis zato smatra da deo akcija velikih korporacija (da kažemo, 10 odsto) treba deponovati u fond socijalnog kapitala iz kog će se finansirati univerzalni osnovni dohodak logikom da guglajući svakodnevno i sami doprinosimo kreiranju profita (Varufakis, 2022) .
Gig ekonomija
Gig ekonomija ili “ekonomija tezgarenja“ označava niz kratkoročnih poslova i ugovora koje pokreću kompanije koje angažuju osobe za pojedine poslove i koje plaćaju po učinku a da im ne nude puno radno vreme (Sinicki 2019, 2). U klasičan dvostrani odnos između poslodavca, odnosno klijenta i radnika umeće se digitalna platforma kao posrednik. Ako njihove adrese nadilaze nacionalne ili čak i kontinentalne granice problem postaje regulacija njihovog odnosa ili, primera radi, mesto naplate poreza. Ova ekonomija dovodi do promene životnih stilova, ali i nastanka novih socijalnih razlika u društvu. Promene životnih stilova nude fleksibilno radno vreme, slobodan izbor lokacije posla i razvijanje sopstvenog biznisa i lični razvoj. Ograničavajući faktor je da ukoliko zaposleni ne obavlja svoje zadatke na vreme, neće biti dalje angažovan od klijenata. Zaposleni može putovati svetom radeći preko svog laptopa, ili živeti u udaljenim i teško pristupačnim mestima i obavljati posao onlajn. Zahtev za obavljanje takvog posla je neprestana internet konekcija. (Sinicki, 2019: 4-7).
Na drugoj strani, često dolazi do socijalne izopštenosti koja se manifestuje preko tri ključna elementa: (1) izbora lokacije posla; (2) fleksibilnog radnog vremena i (3) ugovornih aranžmana. Ukoliko slobodan izbor lokacije posla povežemo sa pitanjem zarade, dolazimo do činjenice da velike platforme prepuštaju svoje poslove korisnicima iz nerazvijenih zemalja, tako da ovi obavljaju iste poslove, ali za manje, lokalne zarade (Sharma, 2005: 7).
Fleksibilnost rada takođe može imati i negativnu stranu jer fleksibilnost radnika podrazumeva nepostojanje jasnog definisanog ugovora o radu što dovodi do erozije osnovnih prava radnika. Istovremeno, “nepostojanje jasne razlike između privatnog i poslovnog života, uz odsustvo prava na diskonektovanje vodi narušavanju privatnosti”. (Кovačević, 2021: 26).
Razvoj gig ekonomije ima i svoj širi uticaj na razvoj društva. Moguće je razlikovati sledeće oblike socijalnih uticaja: (1) nastanak digitalnog jaza između “pokretnih digitalnih nomada i izopštenih digitalnih parija“; (2) marginalizacija; (3) socijalne razlike i promene životnog stila; (4) gubitak individualnosti i (5) izazov privatnosti (Sharma, 2005: 5-16).
Mašine i ljudi
U 2022. godini je veštačka inteligencija (AI) stekla ulični kredibilitet. Objavljivanje ChatGPT-a pokrenulo je brojna pitanja. Ako je AI sposobna da, recimo, položi pravosudni ispit, da li postoji razlog zašto ne može da napiše pravni izveštaj ili da dobar pravni savet?
Očigledna implikacija je još brže pomeranje sa radnih mesta, u poređenju sa prošlim talasima automatizacije, i brže restrukturiranje preživelih poslova. A poslovi koji će biti automatizovani neće biti ograničeni na niskokvalifikovane i nisko plaćene. Najsigurniji poslovi će biti oni koji zahtevaju empatiju i originalnost. Empatija je sposobnost razumevanja i deljenja osećanja i emocija drugih. To stvara međuljudsko saosećanje i razumevanje koji su fundamentalni za društvene interakcije i emocionalno blagostanje. Moguće je zamisliti da, uz pomoć softvera za prepoznavanje lica, AI može da nauči da prepozna osećanja svojih sagovornika – da može da nauči “kognitivnu empatiju“. Ali ne može da deli njihova osećanja – ne može da nauči “afektivnu empatiju”. Ideja da će poslovi koji zahtevaju afektivnu empatiju ostati bezbedni od automatizacije pretpostavlja (naivno) da ljudi mogu razlikovati pravu empatiju od simulacije.
Jedan od tvoraca veštačke inteligencije, bivši saradnik Gugla Džefri Hinton, nedavno je upozorio na opasnosti od proizvoda koji može da postane inteligentniji od ljudi koji su ga stvorili. On je izneo stav da se još ne mogu sagledati promene koje AI donosi na tržište rada i da čak i oni koji razvijaju te sisteme i vodeći ljudi Majkrosofta ili Gugla priznaju da više ne znaju kako tačno funkcioniše primena veštačke inteligencije.
Svesna rizika, Evropska unija dve godine raspravlja o zakonu koji bi mogao da stupi na snagu početkom 2025, a koji će regulisati svaki proizvod ili uslugu koja koristi sistem veštačke inteligencije. „Veoma rizični sistemi“, koji analiziraju, predviđaju i utiču na društveno ponašanje ljudi na neprihvatljiv način, biće zakonom zabranjeni. „Ne želimo masovni nadzor, ne želimo socijalno bodovanje, ne želimo prediktivnu policiju u Evropskoj uniji i tačka. To radi Kina, a ne mi“, rekao je Dragoš Tudorače, poslanik u Evropskom parlamentu.
Zakonodavci u Briselu su predvideli zabranu daljinskog prepoznavanja lica i biometrijske identifikacije – tehnologije koja skenira prolaznike i koristi veštačku inteligenciju da uskladi njihova lica sa informacijama iz baza podataka. Međutim, stranke desnog centra su dodale amandman kojim se dozvoljava upotreba tih sistema u situacijama kao što su pronalaženje nestale dece, identifikacija osumnjičenih za ozbiljne zločine ili sprečavanje terorističkih pretnji.
Privatnost je na putu da bude žrtvovana za račun nadziranog kapitalizma.
Autor je politički sociolog
