Kad predsednik kaže da neko hoće rat, a oni hoće samo rad… šta je to? Nastavak Ode radu, Napredna se pesma ori… Da nam živi, živi rad, naivni produžetak slatke socijalističke uspavanke? Ili morbidni podsetnik na surovost i beskrupuloznost kojom režim Srpske napredne stranke rascepljuje tkivo naroda na dva zakrvljena tabora koja, po zamisli Blistavog Zločinačkog Uma, jednog dana, po logici stvari moraju zaratiti?
Crni novembar počeo je svog prvog dana. Tačno u 11.52h, bez upozorenja, bez ikakvog krckanja koje bi bilo čujno, ili bar praćeno pramičcima prašine koja bi počela da izlazi iz spojeva prokletih sajli, nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu srušila se kao antarktička santa na ljude koji su tu došli iz raznih krajeva zemlje, neki od njih svakako i brzim vozom iz Beograda, simbolom našeg sveukupnog napretka, omiljenim tehničkim čedom predsednika koji je voleo vozove.
Petnaest ljudi nije preživelo taj susret sa betonskom budućnošću Srbije: smrskanih tela, glavâ, udova od kojih su neki amputirani tu, među zaprašenim armaturama i betonskim krhotinama, ti ljudi su postali tragične žrtve jednog suludog projekta korupcionaške hobotnice večito gladne naših para i naših života. Ništa je više ne može zasititi. Ona će samo tražiti više i više. Jer tako je zacrtano u partijskoj centrali, tako je predsednik rekao, i tako mora biti. Partijska centrala prebrisala nas je sa svog spiska. Mi, dakle, ne moramo da brinemo za svoje živote koji više ne postoje.
Tako bi nekako, u morbidnoj karikaturi svoje slavne besede, major Gavrilović mogao da opiše tragiku novosadske katastrofe u kojoj se u betonski prah i pepeo pretvorila ta kolosalna laž napredne Srbije koja neprestano traži krv svojih građana.
U zanemelosti koja je nastupila, u tišini naših zaglušenih čula i našoj zgrčenoj nutrini koja se još uvek bori sa nagonom na povraćanje, rodila se iskra prve misli o tome da sledeći u tom rolerkosteru napredne smrti možemo biti mi, mi koji glasamo i mi koji ne glasamo, i da sveukupnost naše nesreće proizlazi iz činjenice naše zlehude lenosti da izađemo na glasačko mesto, jer već decenijama čitava polovina nas je prepametna i ne interesuje se za politiku, i svi su joj isti, toj prepametnoj polovini. I tako, eto, na vlast dolaze oni što se kao vučji čopor nacističkih podmornica bacaju na brodove koji prevoze hranu i ranjenike, na sve živo što plovi.
Tako se na oskudna dobra ove zemlje i njenih ljudi – onih koji glasaju i onih koji ne glasaju – bacilo jato naprednih skakavaca, osokoljenih tom jednostavnom matematikom koja kaže da će sa polovinom polovine oni vladati doveka, jer će toj polovini polovine zatući mozak Pinkom, Hepijem i Informerom a druga polovina polovine ih se i ne tiče, a pogotovo je se ne tiče prepametna polovina, a da će kad god bude bilo sumnjivo to što je polovina polovine odjednom postala manja od polovine oni svoju umanjenu polovinu ispreseljavati od mesta do mesta kao beduine po Sahari, naseliti ih po trafo stanicama i sigurnim kućama svojih viđenih članova, i da će, tako nekako, njihova krvava bajka trajati doveka.
Nadstrešnica u Novom Sadu nije pala slučajno, nije pala tek tako, bila teška pa pala, dešava se, zar ne, eto i u Đenovi… ne, pad ove nadstrešnice bio je najavljen još onda kad je pao helikopter i ubio sedmoro putnika u sebi, a pao je zato što je pilotu bilo naređeno da sleti na nemoguće mesto jer je baš na tom mestu bilo kamera i dokonih ministara željnih slikanja. Pad nadstrešnice bio je jedna jeziva markesovska Hronika najavljene smrti.
Nadstrešnica našeg jada pala je zato što su radnici u rupe njene strukture, užurbani i primorani, trpali zgužvane cementne džakove (sic!) a džakovi za cement prave se od papira, a sve to zato što je cement i ko zna šta još ispario tokom renoviranja u jednom zamahu korupcionaške hobotnice s vrha teksta. Stanicu je, naime, valjalo završiti na vreme, ovog pakleno toplog jula, da bi se velike glave ove države, na čelu sa glavnom glavom, tu slikale prilikom otvaranja, i tako u raboš svojih zaludnih pobeda uknjižile još jedan masovni trans obnovljenom stanicom koja je, znate, moram da dam malo veći kompliment svima nama koji smo učestvovali na ovom velikom projektu, dakle na više od evropskog standarda možemo od danas ovde da kupujemo karte i da putujemo BEZBEDNO (verzal B.B.) do Beograda (citat jedne od prisutnih glava).
I tako su se važne glave tog vrelog julskog dana slikale pred stanicom, a četiri meseca kasnije naše su glave tu pale na stazama njihovog raskalašnog političkog reklamerstva i infantilne zaslepljenosti samima sobom, i svojom glađu za novcem, i svakim drugim političkim profitom koji se može iscediti iz pozicije moći.
I kada je, nekoliko dana kasnije, u Novom Sadu progovorio bes građana koji su organizovali protestno okupljanje na glavnom trgu, stranka je već imala razrađen plan, stranku ništa ne može iznenaditi, stranka je stvorena za večitu borbu, molim lepo. Dakle, predsednik koji nije došao tog dana kad su mrtve i ranjene odvozili sa stanice njegovog ponosa, stigao je u Novi sad inkognito tog dana na zakazani protest da lično organizuje kapuljaške odrede svoje stranke koji su se infiltrirali u narod. Učesnici protesta, zatrovani već prisustvom stranog tela u kapuljačama, odavali su poštu svojim mrtvima i na glavnom trgu ostavljali likovni znak naše nesreće: otiske krvavih dlanova. To su dlanovi elite ovog društva, elite koja je toliko želela da se letos tu slika da su u tu svrhu žrtvovali 15 života pod nadstrešnicom koja nije mogla da podnese teret tolike brzine ekonomskog i svakog drugog rasta, zacrtanog u glavi sumanutog predsednika i njegove podaničke, mozga lišene svite.
Kapuljaši su naravno uradili svoje: uneredili Gradsku kuću, divljali i lomili i niko od prisutne policije u teškim oklopima, stacionirane u narečenoj kući, nije se usudio da išta povodom toga uradi. U stvari: ništa oni nisu ni imali da urade, jer je ranije dogovoreni scenario tako i nalagao: kapuljaši će urnisati Gradsku kuću a onda ćemo, oprobanim metodama, za to okriviti opoziciju koja je lešinarska a takođe i skuplja političke poene. Scenario, dakle, vrlo jednostavan, uigran još kod Rajhstaga 1933, u Berlinu.
Da groteska bude kompletna, predsednik je iste večeri, kada su se građani razišli, pred prostorijama svoje stranke, umrljane crvenom bojom, održao kontramiting, bulazneći o trobojci koju niko nije pobedio, zaklinjući se na dalju izgradnju puteva, pruga i bolnica, čestitajući svojim momcima koji su hrabro te večeri branili prostorije stranke. Zamena teza je, dakle, postala kompletna: dok su policajci, istrčavši iz Gradske kuće, hapsili protestante koji su tražili pravdu a kapuljaše ostavljali netaknutima, predsednik je stranačkim aktivistima čestitao na hrabrosti, ne spominjući mrtve pod betonom, zadihanom retorikom slaveći trobojku koju niko neće pobediti, osim kad je on obuče u Njujorku i gricka joj ćošak u isfoliranoj, preglumljenoj strepnji od rezultata glasanja Generalne skupštine UN.
Ergo: predsednik može da žvaće trobojku pred celim svetom, ali građani ne mogu da ispod nje, razapete suprotno zakonu preko fasade stranačkih prostorija, poliju farbu preko predsednikovog portreta sa jagodicama prstiju tako dražesno uprtih jedni u druge, baš onako… kako su i te dve uklete polovine našeg građanskog bića sada već oštro suprotstavljene jedna prema drugoj.
Ali ni tu ovoj odvratnoj farsi nije bio kraj: u nameri da potpuno obeščasti žrtve sopstvene lakomosti i lakomosti svojih tajkuna i secikesa, i umanji političku štetu koju mu tolike smrti pod njegovim nogama nanose, predsednik dva dana kasnije odlazi na sedmodnevni pomen jednoj od žrtava. Naum mu je potpuno transparentan jer ga on, mučeni predsednik, ni ne krije (njegovoj sorti ljudi stid je stran, on se ponosi svojim malignim inatom), pa preko Instagrama, sa tog onemelog groblja, poručuje: „Ne možete narodu da kažete da Vučić nije zapalio sveću, a mi im onda pokažemo sliku gde sam zapalio sveću“.
Nu, eto, dakle, i predsednikove motivacije: ljudi ga prozivali da nije došao u Novi Sad kad je trebalo, kad su brojani mrtvi pod nadstrešnicom pod kojom se on letos cerio, pa je smislio da ode na groblje, među ožalošćene, 7 dana kasnije, da tamo pali sveću i da to stavlja na Instagram (sic!), tamo gde nedorasle devojke, mozga nahranjenog ružičastim silikonima, slikaju grudi i napućene usne za inat svojim drugaricama koje imaju manje grudi i manje usne.
To je, dakle, ozbiljni predsednik zemlje, onaj koji ume da skreše u brk svim liderima Zapada (to sve po njegovoj priči; mi nikad videli ni čuli), to je taj ozbiljni predsednik koji u zrno zna količine soli pred nastupajuću nuklearnu zimu našeg očajničkog postojanja na ovoj teritoriji koja više nije država nego despotska latifundija, to je, na kraju, taj ozbiljni predsednik koji uz leteće automobile obećava atomska skloništa u teretanama i prodavnicama, objektima poznatim po visokim atestima otpornosti na radioaktivno zračenje.
I tako smo došli do teme sa početka teksta: rat. Rat koji nam se, u pomračenoj kuhinji predsednika sprema i za koji će biti optužena opozicija, narod, neidentifikovane strane sile, svi koji predsednika ne vole i pred njegovom slikom ne kleče. Novosadska tragedija je proizvod zločinačkog poduhvata korupcije koji ne zna za granice i sitost.
I sada se već sasvim redovno, na mestima gde se od trenutka tragedije okupljaju ljudi da sa 15 minuta stajanja i tišine odaju počast mrtvima, odmah stvaraju gomilice ljudi sa kapuljačama a i onih gologlavih, kao i lažnih trudnica, koji nekud žure i toliko su nervozni što moraju da zastanu u svojoj žurbi da onda na ljude koji odaju počast mrtvima potežu kišobrane i pesnice.
Predsednik je očigledno u svom uzburkanom mozgu sabrao proste brojeve i uvideo da se polovina polovine ne može beskrajno rastezati, da nema tih trafo stanica i sigurnih naprednjačkih kuća koje će primiti tolike migrante iz drugih krajeva jedne nevelike zemlje kakva je Srbija, pa je rešio da zaista otpočne građanski rat u kojem mu je očigledan naum da istrebi onu veću polovinu polovine koja mu tako smeta u njegovom planu potpunog expo-litijumskog ispošćivanja zemlje.
Jer nema te policije kojom se može poubijati više od pola neposlušnog naroda; nema toliko velikog i toliko golog otoka na koji se može izmestiti 70 odsto populacije. To se, po predsednikovom očiglednom naumu, može efikasno rešiti jedino ratnim dejstvima. Predsednik je uveren da će u ratu protiv naroda pobediti.
Kad zapuca teško oružje koje inače kupujemo ubrzano… tada će, po predsednikovom ratnom planu, jer on je, pored svih svojih znanja, veština i prirodnih & natprirodnih nadarenosti još i vrhovni komandant, takoreći Vrhkom naše vojske, tada će, dakle, preživeli deo stanovništva, ona predsedniku odana polovina polovine, osakaćena doduše ratom koji je on proizveo nijma na radost ali ipak još uvek dovoljno brojna da na štakama i u invalidskim kolicima izađe na izbore, iz krkljavih pluća, stežući u drhtavim rukama dve zgužvane, masne hiljadarke, zapevati složno u telefon Aco, Srbine!, novu naprednjačku Odu radu, prilagođenu posleratnim, pobedničkim vremenima.
I tako će krenuti nova tura korupcije tokom obnove i izgradnje porušene zemlje, u kojoj će biti podignuta ta finalna nadstrešnica pod koju će, umesto one zastarele šljive, komotno moći da stanu svi preostali Tarabićevi potomci da sačekaju svoj čas.
Piše: Bojan Bosiljčić
