Autorski tekstovi: Zoran Stojiljković Izvor: Danas/UGS Nezavisnost
Ljudi glasaju da bi rešili probleme, ali su demokratski izbori ispražnjeni od sadržaja jer se moć izmestila iz javne, političke, u privatnu, ekonomsku sferu, tako da najznačajniji problemi upravljanja zajednicom ostaju netaknuti demokratskim promenama
Kreatore Facebooka zanima isključivo zarada; njihova zarada zavisi od broja korisnika; korisnici se moraju nečim privući; jednom kada odvoje vreme za mrežu, to se mora iskoristiti da se oni privole ili prisile da joj se stalno vraćaju.
Na određenom stepenu moći, vlasnici mreže sklapaju aranžmane sa državnim administracijama koje im daju monopolski položaj i puštaju ih da guše konkurenciju, što ponovo utiče na rast broja korisnika i uvećanje moći. Velika moć ide podruku sa ogromnom zaradom. Vrzino kolo se tako zatvara.
Monopoli društvenih mreža
Facebook dakle trguje našim podacima i našom pažnjom. I jedno i drugo Facebook prodaje zainteresovanim kompanijama ili političkim organizacijama, a naposletku i državama. Jednima su ti resursi potrebni za oglašavanje i bolji plasman proizvoda, drugima za širenje i prihvatanje političkih ideja; dok država, pak, pomoću njih može vršiti efikasan nadzor (ali i prisilu) nad građanima.
Pri tome, neretko, na mrežama radimo stvari zbog kojih rizikujemo da izgubimo sve ono zbog čega smo uopšte i izašli na mreže. Facebook nije izmislio naše poroke. Facebook je samo ponudio platformu da se oni ispolje još jače i pogubnije nego ranije. Reč je o svojevrsnoj negativnoj povratnoj sprezi – za Facebook kao da zaista važi: što gore, to bolje (Dejan , Ilić,Peščanik.net, 31.01.2019).
Moraju se zato doneti jasni propisi šta se sme a šta ne sme na mrežama, odnosno kojim podacima se može trgovati, uz pristanak, a koje nije uopšte dopušteno prikupljati. Takođe, moraju se ukinuti monopli na mrežama, pored ostalog i tako što će se postojeće monopolske kompanije podeliti na sastavne delove koji će nastaviti samostalno da posluju.
Recepti Marije Rese su šireg spektra, jer pored dugoročnih (obrazovanje, odgovornost tehnoloških kompanija, pravni okvir preko granica), obuhvata i srednjoročne (zaštita i razvoj istraživačkog novinarstva, saradnja) i kratkoročne ciljeve : pronaći podatke, „pronaći mreže recidivista koje nastavljaju da šire laži“, vratiti civilnom društvu „centar našeg informacionog ekosistema kako biste imali odbranu od „činjenica“.
Iz ugla Srbije koja je u nekoj vrsti permanente režimske kampanje važna poruka je da se blagovremeno pripremite pre sledećih izbora: kakav god da je vaš plan za borbu protiv laži, potrebno vam je vreme – najmanje šest meseci.
Fejsbuk sprovodi meki, suptilni despotizam i u izvesnom smislu se s njim može uporediti i treća pretnja demokratiji koju je Ransiman identifikovao. Kina sve više nastupa kao digitalna imperija. Ransiman misli da je ova diktatura prilagođena tržištu istinski rival demokratiji.
Izbori i demokratija
Demokratija je nekada obećavala dostojanstvo za pojedinca ali i kolektivnu korist, poput američkog socijalnog osiguranja ili britanske nacionalne zdravstvene službe. Kina, sa druge strane, ne obećava pojedincu ništa osim prilike da se obogati. Istina, kineski građani takođe žele priznanje, ali ga dobijaju u obliku nacionalizma i statusa velike sile. Slično je i sa Putinovim projektom vraćanja Rusiji imperijalne veličine. Takvo kolektivno dostojanstvo savršeno odgovara političkom isključenju pojedinca, pa se Ransiman pita: ako demokratske države ne mogu da isporuče zajedničko dobro, hoće li individualno poštovanje za demokratiju biti dovoljno za njen opstanak?
Demokratija, kaže Ransiman, ne odumire zato što postoji pretnja po izborne demokratske institucije. Demokratija, međutim postaje ispražnjena od sadržaja i zato je njen kraj neminovan. Ideja demokratije je da ljudima pruži dostojanstvo dajući im pravo glasa i rezultate kao posledicu tog glasanja.
Drugim rečima, ljudi glasaju da bi rešili probleme. Ipak, naši najznačajniji problemi koji se tiču samog upravljanja zajednicom ostaju netaknuti demokratskim promenama. Ne može se više putem izbora uticati na zaposlenost, radnička prava, klimatske promene, recimo. Demokratski izbori ispražnjeni su od sadržaja jer se moć izmestila iz javne, političke, u privatnu, ekonomsku sferu. Ranije analize postkapitalizma Krouča i Šeldona Volina recimo to jasno po kazuju.
Kriza kapitalizma
Globalna civilizacija nalazi se dakle pred novom vrstom kataklizme. Najznačajniji je slom planetarnog klimatskog režima, iscrpljivanje resursa, pogotovo vodnih i energetskih rezervi, što otvara mogućnost masovne gladi, kolapsa ekonomskih paradigmi te novih otvorenih i hladnih ratova.
Kontinuirana finansijska kriza navela je vlade na implementaciju katastrofalne politike štednje sa paralizirajućim efektom na ekonomiju, privatizaciju sistema socijalne brige i prihvatanje masovne nezaposlenosti i stagnacije zarada.
Rastuća automatizacija procesa proizvodnje, uključujući i „intelektualni rad“, ali i aktuelni carinski ratovi , dokaz su krize kapitalizma. Krize koja će razotkriti njegovu nemoć u zadržavanju i postojećeg životnog standarda čak i za nekadašnju srednju klasu globalnog severa anesteziranu i neokolonijalnom eksploatacijom ostatka sveta.
Autor je politički sociolog
){kind=link}