Pojedine vlade i institucije zagovaraju smanjenje neradnih praznika kako bi se navodno povećala produktivnost, dok sindikati i nezavisni stručnjaci tvrde da praznici nisu luksuz već važan deo radne kulture, koji doprinosi oporavku radnika i boljem radu
Evropske zemlje manje-više različito regulišu rad i slobodne dane tokom praznovanja, a što je najočiglednije kod obeležavanja Božića i Nove godine. Prema nekim analizama, nacionalni propisi u tom pogledu najpovoljniji su za zaposlene u Rumuniji, Slovačkoj, Švajcarskoj, Finskoj, Letoniji, Islandu i na Kipru.
Najpoznatiji „radnik“ tokom zimskih praznika je dostavljač poklona u letećim kočijama koje vuku irvasi, primećuje Dojče vele pred Novu godinu. Međutim, mimo ove čuvene planetarne bajke, u stvarnom životu pred kraj godine mnogo ljudi svojim radom omogućavaju da svet funkcioniše. Pre svega reč je o radnicima u energetici i elektroprivredi, hitnim službama, proizvodnji hleba, maloprodaji, ugostiteljstvu, javnom prevozu… Za razliku od njih, većina zaposlenih koristi plaćene neradne dane, ili u zamenu dobijaju više slobodnih dana tokom godine.
Evropljani imaju između dva i pet državnih praznika u periodu razmeđa dve kalendarske godine – od zapadnohrišćanskog Badnjeg dana i Božića (24. i 25. decembra) preko praznovanje Nove godine, sve do Bogojavljenja i istočnohrišćanskog Božića (6. i 7 januara).
Najviše praznika u Litvaniji
Uporedni pregled “Državni praznici u državama članicama EU”, koji je 2024. priredio Parlamentarni institut – istraživački centar Skupštine Crne Gore, ukazuje na različite regulative. Najčešće su državni praznici propisani posebnim zakonom (Austrija, Belgija, Češka, Danska, Estonija, Grčka, Hrvatska, Irska, Italija, Letonija, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija, Španija i Švedska), ili širim radnim zakonodavstvom (Bugarska, Francuska, Portugal i Rumunija). U nekim članicama Unije državni praznici su utvrđeni kolektivnim ugovorima (Finska, Holandija, Kipar). Izuzetak je Mađarska koja je državne praznike regulisala ustavom, a specifična je i Nemačka, u kojoj je samo jedan nacionalni praznik utvrđen Ugovorom o ujedinjenju, dok su svi ostali utvrđeni pravnim aktima saveznih država, odnosno pokrajina.
Najviše državnih praznika tokom godine – ukupno 15 – imaju Litvanci, uključujući četiri između Badnjeg dana i Nove godine. Slede Kipar, Slovačka, Rumunija i Malta sa po 14 nacionalnih praznika, od kojih trećinu obeležavaju tokom zimske sezone. U Austriji se obeležava ukupno 13 državnih praznika, s tim što pokrajine poput Tirola ili Salcburga imaju pride po jedan lokalni praznik.
Nemački kalendar nacionalnih praznika sadrži devet takvih datuma, ali je pokrajinama omogućeno da uvedu dodatne. U tom smislu rekorder je Bavarska sa ukupno 12 prazničnih dana. Zanimljivo je da u tom delu zemlje gradovi mogu imati svoje lokalne praznike, što je iskoristio Augzburg čiji stanovnici 8. avgusta slave Dan mira (po uzoru na dan u 17. veku kada su protestanti stekli slobodu veroispovesti).
Poseban izuzetak je Ujedinjeno Kraljevstvo (Engleska, Škotska, Vels i Severna Irska), gde poštovanje državnih praznika nije obavezno za poslodavce, a zaposleni nemaju pravo na povećanu zaradu. To se zaposlenim indirektno nadoknađuje pravom na 28 dana godišnjeg odmora, što je više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji (osim Estonije, koja takođe obezbeđuje 28 dana). Iako ih zakon na to ne obavezuje, većina poslodavaca u praksi poštuje državni praznik.
Posebna pravila za rad vikendom
Evropska unija nema jedinstveno pravilo o tome šta se dešava kada državni praznik padne u subotu ili nedelju, već svaka država članica primenjuje sopstvene zakone o radu.
Zaposleni koji su obavezni da rade u dane praznika koji se poklapaju sa vikendom, u većini zemalja EU imaju pravo na uvećanu dnevnicu (često 100%) i/ili zamenski slobodan dan.
Za 2026. godinu, prema podacima dobijenim od veštačke inteligencije (AI), praksa članica EU se može podeliti u tri glavne kategorije.
1.Automatsko pomeranje na sledeći radni dan primenjuje se na primer u Belgiji i Luksemburgu, s tim što zaposleni zamenski slobodan dan mora iskoristiti u određenom roku (obično unutar 3 meseca). U Irskoj, ako praznik padne u dane vikenda, zaposleni nema automatski pravo na slobodan ponedeljak, ali poslodavac mora da mu obezbedi ili plaćeni slobodan dan u roku od mesec dana, ili dodatni dan godišnjeg odmora, ili da mu taj dan dodatno plati.
2. Isplata novčane naknadepraktikuje se u Italijigde su zaposleni u mnogim sektorima dodatno plaćeni za praznik koji padne u nedelju, ali se slobodan dan ne prenosi na ponedeljak.
3. „Gubljenje“ praznikaje praksanekih zemalja. Ako praznik padne u dane vikenda, on se smatra „izgubljenim“ za radnike koji ionako ne rade vikendom. Na primer, u Nemačkoj, Francuskoj i Holandijiuglavnom ne postoji obaveza prenošenja praznika na ponedeljak ili obaveza dodatne naknade ako praznik padne u nedelju. U Poljskoj postoji specifično pravilo – ako je praznik u subotu, zaposleni imaju pravo na dodatni slobodan dan, ali ako je reč o nedelji to pravo ne postoji.
Zimski bonusi u zemljama EU
Nekim radnicima u Evropi poslodavci krajem godine isplaćuju božićni bonus ili takozvanu „trinaestu platu“ koja češće postoji kao običaj, a ređe kao zakonska obaveza. Isplata božićnih bonusa ili „13. plate” u članicama Evropske unije zavisi od nacionalnog zakonodavstva i kolektivnih ugovora. Prema podacima Veštačke inteligencije (AI), u tom pogledu zemlje se mogu podeliti u tri kategorije.
Državni i verski praznici u Srbiji
1.Zemlje sa zakonskom obavezompropisujuda jeposlodavac dužan da isplati dodatnu platu (najčešće u visini jedne mesečne zarade) tokom decembra. Takvu zakonsku obavezu imaju Grčka (13. plata za Božić, polovina plate za Uskrs i godišnji odmor), Portugalija (božićni bonus obavezan za javni i privatni sektor), Španija (zakon nalaže dve ekstra isplate godišnje, od kojih je jedna tokom božićnih praznika), Italija (većina zaposlenih ima zakonsko ili ugovorno pravo na 13. platu – “tredicesima”, koja se isplaćuje u decembru), Slovenija (od kraja 2025. uveden je obavezni zimski regres koji za 2026. iznosi bezmalo 640 evra, što je polovina minimalne zarade, a koji mora biti isplaćen do 18. decembra).
2. Zemlje gde je isplata uobičajena nemaju zakonsku obavezu, ali se bonusi isplaćuju na osnovu kolektivnih ugovora po granama industrije ili su postali standardna poslovna praksa. Primera radi, u Austriji skoro svi zaposleni primaju 13. i 14. platu na osnovu kolektivnih ugovora. U Nemačkoj više od85% zaposlenih pokrivenih kolektivnim ugovorima prima božićni bonus, koji u proseku iznosi oko 2.800 evra. I u Beligiji je takva isplata veoma česta u skladu sa sektorskim ugovorima, sa socijalnim limitom za bonuse od približno 4.255 evra za 2026. godinu. Isplata 13. plate je uobičajena i u mnogim kompanijama u Holandiji, Francuskoj i Slovačkoj, zavisno od pojedinačnog ugovora o radu.
3. Zemlje sa socijalnim bonusima, kao na primer Irska, ne obavezuju privatne poslodavce, ali država isplaćuje Božićni bonus od 100% sedmične plate korisnicima socijalne pomoći i penzionerima (potvrđeno je budžetom za 2026.). U drugim zemljama, kao u Hrvatskoj, “božićnica” nije zakonska obaveza za sve, ali se često isplaćuje u javnom sektoru i državnim službama, kao i penzionerima (u prethodnim godinama to su bili iznosi od oko 80 evra).
Restrikcije Slovačke i Danske
Dok neke države omogućavaju pomenute zumske bonuse i slične pogodnosti, druge zemlje, kao Nemačka i Francuska, razmatraju moguće restrikcije. Vlade u Parizu i Berlinu su prošle godine najavile moguće smanjenje broja državnih praznika, kao što su to već uradile Slovačka i Danska. Kada je u julu 2025. francuski premijer Fransoa Bajru predložio da se Uskršnji ponedeljak i Dan pobede u Evropi skinu sa liste od 11 praznika koji se obeležavaju u toj zemlji, usledilo je burno negodovanje. Interesantno je da su Bajruov predlog i poruku “moramo više da radimo” oštro napali politički lideri i levice i desnice.
U Nemačkoj je ideja o smanjenju broja državnih praznika u javnom diskursu već više od godinu dana. U martu 2025. mediji su preneli da je Nemački ekonomski institut izračunao finansijsku korist od eventualne odluke da jedan od državnih praznika bude proglašen za radni dan. Prema toj proceni, bruto domaći proizvod (BDP) bi se povećao između pet i 8,6 milijardi evra, odnosno za 0,2 odsto. Rukovodilac tog instituta Monika Šnicer je izjavila da se zalaže za ukidanje državnog praznika kako bi se finansirao teret krize, navodeći kao primer Dansku, koja je dve godine ranije ukinula jedan takav neradni dan. Sličnog stava je bio i Klemens Fuest, predsednik Minhenskog instituta za ekonomska istraživanja navodeći kao razlog nedostatak radne snage.
Nasuprot zagovaranju ekonomskih instituta, Nemačka konfederacija sindikata (DGB) je poručila da je apsurdno ukidati državne praznike kako bi se ostvario veći prihod za državu. Iz DGB-a su ukazali da jedan slobodan dan manje neće pomoći privredi, jer kako su poručili, praznici nisu luksuz, već važan deo radne kulture, koji doprinosi oporavku radnika, a samim tim i njihovoj produktivnosti. Sindikati čak smatraju da treba uvesti dodatne praznike, kao što su Dan žena ili Dan oslobođenja od fašizma, tvrdeći da je zaposlenima potrebno više, a ne manje odmora.
Jasno je da su razmišljanja u Nemačkoj i neuspešni predlog premijera Francuske inspirisani primerom Danske ali i Slovačke koja je prošle godine ukinula jedan od svojih državnih praznika. Parlament Slovačke prihvatio je predlog Vlade premijera Roberta Fica i glasovima ubedljive većine poslanika izglasao ukidanje Dana Gospe Žalosne (11. septembar) kao državnog praznika i neradnog dana.Kako su izvestili slovački mediji, Ficova vlada je odluku obrazložila potrebom fiskalne konsolidacije i smanjenja državnog duga.
Dve godine pre Slovačke, Danska je ukinula praznovanje Uskršnjeg ponedeljka, obrazloživši to takođe potrebom stvaranja fiskalnog prostora za rastuće troškove odbrane. Danski parlament je u martu 2023. doneo zakon kojim je Veliki molitveni dan izgubio status državnog praznika. Reč je o hrišćanskom praznovanju četvrtog petka posle Uskrsa koje datira iz davne 1686. godine. Danska konfederacija sindikata ocenila je da je nepravedna namera vlade da jednostranim smanjenjem radnih beneficija dopuni svoju vojnu kasu, dok poslodavci dobijaju još jedan radni dan za povećanje profita. Usledili su i masovni ulični protesti desetina hiljada građana. Suprotno nemačkim kolegama, najugledniji danski ekonomisti su izrazili ozbiljne sumnje u mogućnost da se ukidanjem jednog neradnog dana pospeše budžetski prihodi za dodatnih 400 miliona evra, kao što je to procenila vlada socijaldemokratske premijerke Mete Frederiksen. Bilo kako bilo – protesti su ubrzo okončani, a zaposleni u toj zemlji već su tri godine zakinuti za jedan plaćeni neradni dan.
Praznici i produktivnost
Na pitanje – da li su zemlje s manje državnih praznika zaista ekonomski produktivnije – Čarls Korns, viši ekonomista u britanskoj konsultantskoj firmi Cebr kaže da su “dokazi za tu tezu ograničeni”. On je za Dojče vele izjavio da “produktivnost manje zavisi od od broja državnih praznika, a više od faktora kao što su efikasnost rada, kapitalna ulaganja, veština radne snage i tehnologija.“
I neke naučne analize sugerišu da su smanjivanjem broja praznika moguća samo veoma mala povećanja BDP-a. Tako je studija čileanskih istraživača Lukasa Rosoa i Rodriga Andresa Vagnera (angažovani na akademskim institucijama u SAD) iz 2021. godine pokazala da državni praznici mogu zapravo da povećaju potražnju samo za nekim proizvodima te da usled toga dolazi do malog povećanja BDP-a, i to onda kada praznici padnu vikendom.
U teoriji, slobodan dan za radnika znači da je njegova produktivnost za taj dan – nula, međutim studije Međunarodnog monetarnog fonda i nemačke Bundesbanke ukazuju da bi svako povećanje BDP-a bilo proporcionalno mnogo manje od povećanja ukupnog broja radnih dana. Isto tako, nasuprot dokazima da smanjivanje broja državni praznika može dovesti do povećanja državnih poreskih prihoda, kontraargumenti ističu da slobodni dani na duži rok povećavaju osećanje zadovoljstva radnika, što onda pozitivno utiče i na njihovu produktivnost. Na to u analizi za Dojče vele ukazuje i analitičar Instituta za ekonomsku politiku u Vašingtonu, Adevale Mej: “Postoje dokazi da su s manjim brojem dana za odmor i manjim brojem praznika, radnici u većem riziku od ’pregorevanja’, a to onda vodi ka sveukupnom smanjenju osećaja zadovoljstva kod radnika“.
