Arandarenko: Živimo u društvu nejednakih i međusobno nepoverljivih

Minimalni dohodak kod nas nije viđen kao socijalno pravo, niti država obezbeđuje puno uključivanje siromašnih u socijalni i ekonomski život. Naprotiv, oni su podvrgnuti nadzoru koji izostaje kod ostalih, pa i onih najbogatijih

Dok zemlje Evropske unije kontinuirano povećavaju davanja za socijalnu zaštitu, u Srbiji se smanjuje broj korisnika socijalne pomoći, i to ne zato što je ona preko noći postala ekonomski tigar. Naprotiv! Zjapeći jaz između bogatih i siromašnih je sve veći a oni koji imaju najmanje viđeni su kao potencijalni prevaranti koje valja držati na oku. Pomenuto su samo neki od paradoksa koje u intervjuu za portal sindikata Nezavisnost osvetljava profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko. Naš sagovornik je nedavno za Regionalni savet za saradnju, jednu od institucija koju je osnovala EU, potpisao opsežnu analizu odnosa Srbije prema Evropskom stubu socijalnih prava. U pitanju je 20 principa na kojima se radi u cilju jačanja radnih i socijalnih prava.

Stoga profesora Arandarenka na početku razgovora pitamo da objasni jedan od zaključaka da je Srbija u socijalnoj politici ispod proseka zemalja EU, i to ne samo zato što je siromašnija od njih. U pitanju je još nešto? 

U pravu ste. To ‘nešto’ je najvažnije za razumevanje zašto naša država, uprkos velikom potencijalu za unapređenje socijalnih prava svojih građana zbog velikih javnih prihoda u odnosu na BDP, ne pokazuje dobre rezultate u dostizanju društva socijalne pravde i jednakih šansi. U pitanju je sam sistem socijalnih transfera i javnih prihoda, koji je i dalje zasnovan na našoj domaćoj varijanti neoliberalizma uvedenoj pre sada već četvrt veka.

Kakav je to domaći specifikum?

Ta srpska varijanta specifična je po tome što velike socijalne i ekonomske nejednakosti nisu posledica ideološkog opredeljenja za ‘malu državu’ kako bi se ostavilo što više prostora za (nominalno) slobodno tržište i podstakao privredni rast, kao što je to slučaj sa standardnim neoliberalnim modelom. U Srbiji, država ostaje relativno velika u smislu učešća javnih prihoda i potrošnje u BDP-u, ali postaje saučesnik u održavanju, pa i pospešivanju tržišno generisane nejednakosti.

Na koji način?

Pre nekoliko godina, proračuni Piketijevih saradnika (Toma Piketi, ugledni francuski ekonomista) pokazali su da u krajnjem bilansu u Srbiji praktično nema preraspodele između bogatije i siromašnije polovine stanovništva, što je inače slučaj u svim članicama EU i u SAD. To je velika, ja smatram najveća, greška naše tranzicije s početka ovog veka koja je zanemarena i ostala nedovoljno osvetljena do danas. Mnogo se govorilo o lošim i koruptivnim privatizacijama iz tog perioda, a uglavnom malo i površno o nepravednom, ali i po ekonomsko-socijalni razvoj pogubnom sistemu poreza i socijalnih transfera.

Šta izdvajate kao polje u kome je Srbija najviše napredovala a gde nema pomaka, posebno u odnosu na EU prosek? 

Izdvojio bih dve važne oblasti u kojima je ostvaren napredak. Prva se odnosi na tržište rada – došlo je do velikog i skoro neprekinutog rasta zaposlenosti tokom poslednjih više od deset godina, kao i do rasta realnih i evro plata od završetka fiskalne konsolidacije 2018. godine. Posebno, rast plata bio je vođen relativno snažnim povećanjima minimalne plate, što je, uz sve veću nestašicu radnika u privatnom sektoru, dovelo do smanjenja radnog siromaštva i smanjenja stope niskih zarada. Oba ova faktora delovala su u pravcu smanjenja siromaštva i dohodne nejednakosti, koja je polovinom prošle decenije dostizala 40 Gini poena i bila druga najveća u Evropi posle Turske.

Druga oblast je obrazovanje. To može da zvuči kontroverzno, ali podaci tako govore. Kvantitativno, između dva poslednja popisa učešće visokoobrazovanih u stanovništu uzrasta 25-64 godina povećalo se sa 20 na 28 odsto, dakle za čak 40 procenata. Kvalitativno, rezultati naših učenika na PISA testovima, mada zaostajemo za prosekom OECD-a ili EU, bolji su u odnosu na bilo koju zemlju Zapadnog Balkana. Čak su ti rezultati bolji u odnosu na četiri članice EU, iako je Srbija siromašnija od njih i mada troši i relativno manje na obrazovanje od njih. To govori o velikoj otpornosti našeg sistema obrazovanja na sistematsko smanjivanje finansiranja u poslednjoj deceniji.

Ima oblasti gde smo i nazadovali?

Najmanji pomak ostvaren je u različitim aspektima socijalne zaštite. U nekim segmentima, kao što su naknade za nezaposlenost i socijalna pomoć, došlo je do dodatnog nazadovanja u pogledu sistemskih rešenja. Slično, penzijski sistem, ubedljivo najveći deo sistema socijalne zaštite, po inerciji parametarskih reformi koje su ukinule skoro sve aspekte unutargeneracijske solidarnosti, generiše sve veću nejednakost u primanjima. Tome su u prošloj deceniji dodati nova pravila koja su povećala penzijsku nejednakost, na primer penali za prevremeno penzionisanje, koji pogađaju one koji su rano stupili na tržište rada, posebno manuelne radnike. Posledično, stopa siromaštva populacije starije od 65 godine prvi put je u ovoj deceniji porasla na nivo iznad ukupnog proseka siromaštva u zemlji.

Analizirajući „fer uslove poslovanja“ konstatujete da legislativa ostaje nereformisana i u korist poslodavca, a to je ono našta se i zaposleni žale godinama. Šta bi nužno trebalo izmeniti kako bi radnici u Srbiji imali iole slične uslove rada kao njihove kolege u EU? 

U pitanju je kompleks radnih prava u čijem centru je Zakon o radu, koji je, kao što je poznato, poslednji put bio temeljno revidiran 2014. godine. U to vreme visoke nezaposlenosti, niskih plata i visokog javnog duga primenjen je još jedan recept iz neoliberalnog arsenala: Zakon o radu učinjen je ‘fleksibilnijim’, što je samo eufemizam za praktično generalno smanjivanje prava zaposlenih. Često je ta reforma povezivana sa kasnijim rastom zaposlenosti, što je uglavnom pogrešno. Jer, taj rast je, sa jedne strane, bio rezultat prilagođavanja privrede i stanovništva novoj tržišnoj realnosti. Sa druge je sagledan kao rast stope zaposlenosti, što je posledica velikog opadanja stanovništva radnog uzrasta.

Može se tvrditi, zapravo, da su niske plate tokom fiskalne konsolidacije i pogoršani uslovi rada usled smanjivanja radničkih prava delovali kao negativni faktori na domaću ponudu rada, podstičući radne migracije, koje su bile najintenzivnije u periodu 2015-2019. Dodatno, Srbija je nekoliko godina bila šampion i u telemigraciji – radu naših radnika za korisnike u inostranstvu preko onlajn platformi (npr. držanje časova engleskog, IT usluge fizičkih lica itd). S rastom plata u zemlji to se poslednjih godina prilično smanjilo.

To nisu jedine promene.

U međuvremenu, odnos snaga na tržištu rada se promenio, dok naša radna snaga nastavlja da se smanjuje. Nove samouverene generacije ne pristaju na podređeni položaj na radnom mestu. Zakonodavna reforma bi to trebalo da podrži, jer je radna snaga sada redak resurs. U najboljem interesu naše privrede je da se uspori sve veće oslanjanje na stranu radnu snagu, koje je ionako neizbežno.

Slično je i sa ulogom sindikata praktičnim ukidanjem mogućnosti za prošireno dejstvo granskih kolektivnih ugovora. Reformom iz 2014. otežan je rad sindikata u radnim sredinama i zadat je de fakto smrtni udarac naporima da se podrži sektorsko kolektivno pregovaranje u privatnom sektoru. To bi takođe trebalo izmeniti.

Najzad, naše radno zakonodavstvo sporo uključuje novije fenomene poput regulisanja platformskog rada.

Aktuelno je i pitanje odlaska firmi iz Srbije tokom minule godine. Uglavnom su to bile kompanije koje su iskoristile subvencije države a onda zatvorile pogone ili proizvodnju svele na minimum. O čemu se radi i zašto baš sada? 

To je svakako zabrinjavajući trend. Prošle godine, prvi put posle 2014. godine, nismo imali rast registrovane zaposlenosti, a i prema Anketi o radnoj snazi zaposlenost je stagnirala. Odlaskom stranih investitora posebno su pogođeni siromašniji delovi zemlje i privredni sektori niskih plata. Nekoliko je ključnih uzroka. Prvo, imali smo veliki rast minimalne, ali i prosečne plate u evrima u proteklih pet-šest godina, skoro dvostruko brži nego, na primer, u Slovačkoj ili Češkoj. Drugo, automobilska industrija u Evropi je u krizi i naše firme koje su deo tog lanca vrednosti nisu izuzetak. Treće, Srbija prolazi kroz period produžene političke nestabilnosti i neizvesnosti, što se odrazilo na rast i investicije, pa posledično i na zaposlenost.

Ipak, vi niste od onih koji tvrde da je model subvencija odavno prevaziđen i duboko pogrešan?

Kada sagledamo stvari u dugoročnoj perspektivi, strane direktne investicije doprinele su oporavku, diversifikaciji i reindustrijalizaciji srpske ekonomije i u dobroj meri zaustavile rast regionalnih razlika. U uslovima smanjenja stanovništva, stagnacija zaposlenosti uz veće plate i dalje omogućava rast prosečnog standarda građana. Ja ne mislim da je model zasnovan na stranim investicijama potpuno iscrpljen. On se prirodno rebalansira jer sada imamo manje ljudi radnog uzrasta koji su u proseku bolje obrazovani i imaju veće aspiracije. To svakako stvara velike probleme u siromašnijim sredinama gde su obrazovni nivo i starosna struktura stanovništva nepovoljni. Ali i takve sredine se postepeno transformišu. U celini, slika tržišta rada Srbije ostaje relativno povoljna.

U izveštaju koji smo pominjali, posebno se dotičete ove teme ističući rastuće nejednakosti u platama i rizik od socijalne isključivosti velikog broja demografskih i socijalnih grupa. Gde je tu socijalna pravda i zaštita najugroženijih i kako smo i zašto dotle stigli? 

Ja u izveštaju ukazujem na to da je naša politika socijalne zaštite redukcionistička i isključivo zasnovana na targetiranju najsiromašnijih. Na prvi pogled, to izgleda privlačno i pravično – država se posvećuje onima koji imaju najmanje, dok ostali mogu da se brinu sami o sebi. To ima smisla kada je država veoma siromašna i mora da se ograniči na one kojima je pomoć najpotrebnija.                             Zapravo, u pitanju je svojevrsna klopka – ako pomažete samo najsiromašnijim, morate da pazite da ta pomoć ne bude veća od dohotka onih koji je ne dobijaju. Zbog toga su naši programi usmereni prema siromašnima tako tanki. S druge strane, zbog toga u budžetu ostaje puno para kojim se finansiraju programi od kojih nesrazmerno veće koristi imaju bogatiji članovi društva. Ostaje više para i za takozvanu ‘diskrecionu potrošnju’ – deo budžeta koji političari mogu manje-više slobodno da raspoređuju, što takođe hrani nejednakost, ali – po prirodi stvari – i korupciju.

I to je princip kome zemlje EU nisu sklone?

Evropska socijalna država zasnovana je na kombinaciji targetiranih i univerzalnih mera. Ne morate da budete siromašni i nezaposleni da biste dobijali transfere od države. Na primer, u većini evropskih zemalja postoji univerzalni dečiji dodatak, a u mnogima univerzalne penzije u raznim oblicima. Svi zaposleni uživaju poreske odbitke po raznim osnovama, npr. za izdržavane članove porodice (kod nas je to slučaj samo sa najbogatijima!). Takođe, zaštita nezaposlenih lica mnogo je obuhvatnija, i slično. Takav sistem omogućuje da se preraspodela dohotka ostvaruje ne samo prema onima najsiromašnijim (u našem ekstremnom slučaju to je samo nekoliko procenata stanovništva), nego i u korist praktično svih slojeva i građana čiji je porodični dohodak negde ispod medijalnog. Kod nas to nije slučaj. Najveći relativni gubitnici u Srbiji (u odnosu na situaciju u Evropskoj uniji) nisu dakle najsiromašniji, već oni koji su oko ili nešto malo iznad praga siromaštva, pa sve do medijalnog dohotka.

Jedna univerzalna mera u Beogradu nezasluženo je prošla bez dovoljno pohvala stručne javnosti – besplatan javni prevoz za sve. Ona je primer kako dobro osmišljene univerzalne mere deluju – koristi od njih imaju svi, ali najviše niži i srednji slojevi stanovništva. Bogatiji nastavljaju da se voze kolima, ali siromašniji i srednje imućni građani imaju opipljive koristi za porodični budžet.

Nažalost, stavovi onih koji odlučuju o našem sistemu socijalne zaštite i odnosu targetiranih i univerzalnih programa nisu se promenili već četvrt veka. Ta ravnodušnost prema unapređenju socijalne kohezije definiše srpsko društvo ne samo kao društvo ekonomskih nejednakosti, nego i kao društvo socijalnih i kulturoloških podela i uzajamnog nepoverenja građana.

Jelena Aleksić