Miodrag Jovanović: Srbija danas je kao Orvelova farma

U domenu radno-pravnih odnosa vidimo da je ovaj režim instalirao u potpunosti partijsku državu; ljudima nisu dovoljne kvalifikacije već je partijska knjižica SNS-a ključni uslov za zaposlenje i zadržavanje radnog mesta

Za profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Miodraga Jovanovića, koji je i jedan od osnivača inicijative ProGlas, u središtu interesa i građana i države je opšta nejednakost ljudi pred zakonom, što je vidljivo u svim segmentima života, a posebno u radnom angažovanju.

“Mislim da je to centralna tema i celog protesta studenata. Imamo sada i najotvoreniju izjavu čoveka, koji verovatno svojom inteligencijom ne dobacuje daleko, da je Srbija danas jedna Orvelova životinjska farma u kojoj su neki jednakiji od nekih drugih. Odnosno, u kojoj neki nisu predviđeni da ikada krivično-pravno odgovaraju za svoja nezakonita dela”, kaže na početku razgovora za sajt UGS „Nezavisnost“ profesor Miodrag Jovanović.

Naš sagovornik, autor nedavno objavljene knjige rečitog naslova “Zapisi iz pravo-politčkog podzemlja”, u razgovoru se odmah referiše na ključno pitanje ovih dana.

Mislite na objašnjenje Uglješe Mrdića predlagača nedavno usvojenih zakona kojima se pravosuđe derogira?

Da, govorim o Mrdićevoj izjavi što je predložio te zakona i kako zgranut konstatuje da se neko drznuo da hapsi ministre SNS-a i da je, zamislite, pomislio da uhapsi Aleksandra Vučića. Kao da su ti ljudi van zakona. Činjenica je da su od pada nadstrešnice u Novom Sadu primenjivane različite strategije, od negiranja preko relativizovanja, isključivo da bi se sprečila odgovornost za tu tragediju. I vidite da mi živimo u društvu u kojem su poljuljana temeljna načela i principi na kojima funkcioniše svaka savremena država i u osnovi čine samo delić onoga što zovemo pravnom državom, a to je jednakost pred zakonom.

Tu imamo dva aspekta, prvi je da u ovoj državi neki ne odgovaraju. Evo, pogledajte da je zastarelo nepočinstvo Vučićevog kuma o kojem je izvestila valjevska policajka Katarina Petrović.

Govorite o saobraćajnoj nesreći koju je Nikola Petrović izazvao pod dejstvom opijata, što je i policija utvrdila?

Da. Drugi aspekt vidljive nejednakosti jeste narušavanje pretpostavke da bi zakoni trebalo svima da pruže istu šansu, a upravo u domenu radno-pravnih odnosa vidimo da je ovaj režim instalirao u potpunosti partijsku državu; ljudima nisu dovoljne kvalifikacije već je partijska knjižica SNS-a ključni uslov za zaposlenje i zadržavanje radnog mesta, pogotovo u poslovima koji podrazumevaju prekarni rad. Dakle, u oba ta aspekta mi zapravo nemamo jednakost pred zakonom.

To potvrđuju izveštaji o diskriminaciji, a pitanje je kako se to može promeniti, posebno što su ljudi već dugo „kuvane žabe“ kojima su normalni i nepravda i mito i visoka korupcija?

Razgovaramo uoči Marša za pravosuđe koji je vrlo specifičan i jedinstven događaj koji čak i u našoj bogatoj protestnoj biografiji predstavlja zaista izuzetak zato što to nisu profesije čiji je habitus na ulici, nego je upravo u sudnicama. I oni su shvatili da je zapravo dogorelo do nokata i da je nemoguće dostojanstvo profesije, između ostalog i onda kada treba braniti (ne)jednakost pred zakonom.

Prva akcija Tužilaštva za organizovani kriminal u vezi sa nadstrešnicom, a onda i kasnija dešavanja u vezi sa Generalštabom, pokazala su tendenciju vlasti da su nedodirljivi i da ne odgovaraju pred zakonom. I sada ne prezaju od toga da donose neustavne zakone, jer imaju Ustavni sud, kojim predsedava čovek koji je lični portparol Aleksandra Vučića. Ne prezaju od toga da na sve načine institucionalizuju sistem vlastite nekažnjivosti pa je struci u pravosuđu sve teže. Građani moraju da shvate da tužilaštvo koje želi da radi svoj posao više nema efektivnu kontrolu nad policijom, vidite samo taj najnoviji slučaj godpođe Danijele Maletić iz Uprave za sprečavanje pranja novca; na svakom koraku gde treba da se ustanovi odgovornost za ono što se u teoriji naziva visokom ili političkom korupcijom, ovde se postavljaju, zamke, prečice, institucionalne zloupotrebe ne bi li se sprečilo da iko iz vlasti odgovara.

Taj s pravom kritikovani Ustavni sud je doneo odluku po kojoj bivši radnici Agroživa dobiju naknadu zbog toga što suđenja nisu održana u razumnom roku. Ovde se suđenja rastežu do zastarevanja ili čak smrti tužilaca iako postoje svi mehanizmi da se to spreči.

To je jedno kompleksnije pitanje za koje nisam baš ekspert, ali ono zadire u dobroj meri i u organizaciju sudova i način na koji su ustanovljene nadležnosti sudova. Vrlo često se naši sudovi na visokim instancama zapravo iscrpljuju u takozvanim malim slučajevima, što nikako ne bi smelo da se događa. Kad pogledate uporedne analize vidite da broj sudija sam po sebi nije problematičan, ali jeste problematično kako je organizovano pravosuđe. Imamo i te vrlo striktne smernice u vezi sa suđenjem u razumnom roku, što je u odluci koje pominjete dalo osnov Ustavnom sudu da tako postupi, ali problem je u tome što dozvoljavamo da se i oko najsitnijeg problema troše resursi sudskog aparata. Ne koristimo, primerice, sredstvo medijacije koje bi bilo logično za veliki broj sporova. Bukvalno sam pre neki dan razgovarao sa sudijom u penziji Ljubicom Milutinović, koja drži obuke za medijaciju. Kaže, ne znam zbog čega uopšte to i držimo kada medijacije zapravo nema.

CEPRIS je imao i analize na temu suđenja u nerazumnom roku, ali to su ipak pitanja koja bi se mogla nazvati finim podešavanjima, jer se sada bavimo, nažalost, temeljnim pitanjem – da li ćemo sačuvati nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva?

Pa, najkraće, hoćemo li?

Da ne verujem da hoćemo ne bih se upuštao u bilo šta u šta se upuštam. Moramo prosto da verujemo da hoćemo, jer se u suprotnom prepuštamo ovom naopakom režimu vlasti koji samo čeka da dignemo ruke, pa da bez ikakvog otpora nastavi da radi to što radi – a to je sistematsko urušavanje ove države.

Na početku ste pomenuli ključ studentske pobune; ovo je akademski rečeno četvrti semestar protesta. Koliko su se vaši student promenili za to vreme od početne mladalačke želje za pravdom do jasno definisanih zahteva?

Prvo da kažem da je najznačajniji aspekt protesta ta horizontalna raširenost na bukvalno sve delove Srbije, i to što su građani savladali strah i pokazali spremnost da se suoče sa represivnim mehanizmima. Studenata što se tiče, potpuno novi momenat i najvažnija dugoročna posmatrana stvar jeste da je ta generacija, zapravo, stekla elementarno političko obrazovanje i elementarnu političku kulturu. To će biti važno, naravno, za taj neki dan posle koji, siguran sam, mora doći vrlo uskoro. Kako funkcioniše politički sistem i kako funkcioniše politička igra u punom smislu oni će osetiti tek kada se raspišu ti parlamentarni izbori, ali već imaju ozbiljne pokazne vežbe na lokalu gde su dosta uključeni u procese. Ako je to u ovih prvih pet opština bilo dosta stihijski, sada pokušavaju, čini mi se, da tome postupe sistematskije i da u tu političku arenu ulaze neposrednije. Ostaje nam nada da ćemo dobiti novu političku elitu kojoj neće padati na pamet ovakve ideje naopakog sistema i koje su naš zalog za zdraviju budućnost i srećniju državu.

Na zaboravimo politički kvalifikovane građane, jer je bez onih koji mogu da odlučuju o ozbiljnim pitanjima sve to uzalud.

Apsolutno, apsolutno! Više puta sam pominjao da su studenti na sebe preuzeli vrlo sličnu ulogu koju je Proglas imao na samom početku, a to je da pre svega podignu, mobilišu i organizuju građane, a da sami ne uzmu učešće u vlasti. Najveći broj studenata na izborima će učestvovati pre svega kao građani, ali veliki broj njih biće angažovan kao kontrolori i posmatrači, što je veoma važno. Kao i akcije poput one krajem prošle godine kada je u jednom danu skupljeno više od četristo hiljada potpisa za raspisuvanje izbora, što je fascinantno i pokazuje da energija nije nestala. Ljudima je možda pao tonus u pogledu istih formi protesta manifestovanja političkog nezadovoljstva, jer na kraju nema tu neke ne znam koliko široke palete, ali očito se ljudi skupe kad je to potrebno.

Iskristalisala su se dva obećanja: lustracija i ispitivanje porekla imovine. Sa lustracijm imamo loše iskustvo a za poreklo imovine i sada postoje mehanizmi. Da li je društvo sazrelo da donese i sprovede kvalitetno i jedno i drugo?

Pa, evo, da krenemo od toga da postoje mehanizmi za ispitivanje porekla imovine, ali su u nadležnosti Ministarstva finansija, odnosno pod čovekom koji je konsiljere ove mafijaške vlasti. Bespredmetno je očekivati da u takvom institucionalnom setapu ta institucija radi svoj posao, ali u nekom drugom političkom okruženju to je jedan od zajedničkih imenitelja najheterogenijih segmenata pobunjenog društva protiv Vučića. Jedna od tačaka koja spaja neku levicu, desnicu, proevropske i proruske građane i pokrete.

U glavama svih pobunjenih protiv režima Alaksandra Vučića jeste ideja da oni koji su se neosnovano obogatili na račun naroda moraju vratiti. I platiti. Kako je lepo rekla gospođa Maletić u intervjuu Radaru, nemoguće je zatrti tokove i trag novca. I ako bude političke volje to će rešiti finanansijski forenzičari. Uzgred, na nedavnoj tribini na Pravnom fakultetu glavni tužilac za organizovani kriminal Mladen Nenadić je rekao da to tužilaštvo trenutno ima samo dvoje finansijskih forenzičara kojima su istekle licence. I kojima ova vlast neće da plati produženje tih licenci, pa se on dovija kako da neke druge države finansiraju licenciranje naših forenzičara.

Ali, tu je sve jasno, stvar je političke volje da se primene zakoni i donesu novi. Lustracija je mnogo kompleksniji deo priče, delom zato što nisam siguran da su ljudi, posebno mlađa generacija, kada poteže tu reč načisto o čemu je tu reč. Verovatno su za veliki broj situacija koje bi oni stavili pod pojam lustracije dovoljni postojeći zakoni i mehanizmi odgovornosti, krivične ili bilo koje druge koju treba ustanoviti.

Lustracija se uglavnom tiče zabrane obavljanja određenih delatnosti, i pravda se time da su ta lica povređivala osnovna prava i slobode. Ako uzmete, recimo, policajce koji su brutalno gazili prava i slobode nekih građana vi to sutra možete da ustanovite i ta lica iz tih razloga, po zakonu, treba da ostanu bez posla.

Ne samo to, mogu i u zatvor zbog prekoračenja.

Ako ima elemenata krivičnog dela odgovaraće verovatno i nekim zatvorskim kaznama. I ta lica zbog tih nedela ne bi ni mogla da obavljaju posao policajca, ni obezbeđenja, ni bilo šta gde se nosi oružje. To praktično nije lustracija, ali ima taj efekat.

Lustracija u najklasičnijem smislu te reči jeste da nekome zabranite da se bavi politikom. Ali znate, ako isključite naravno Aleksandra Vučića koji svakako ne može sutra ostati u politici, kome bi to trebalo iz SNS-a zabraniti da se bavi politikom u smislu da predstavlja opasnost? Možete li da zamislite da neki Bakarec ili Martinović sutra može da privuče pet glasova? Ko su ti ljudi u političkom smislu, pa da mi potežemo jednu vrlo problematičnu meru koja ostaje zapisana i sutra može da je poteže bilo kada.

Kao sistem presedana mislite?

Tako je, a to su potencijalno užasno opasni presedani. Ja bih najradije tu meru video u medijskoj sferi, da neke ljude koji sada rade to što rade upravo to trajno diskvalifikuje da ikada više igde jedno slovo objave, zabeleže, snime… To je domen u kojem bi lustracija bila najdelotvornija i najsmislenija, mada je i to teško izvodivo sa tim građanskim novinarstvom kojim je definicija novinarstva bezobalno razvučena i zbog društvenih mreža.

Ali ne u slučaju čelnika najuticajnijih medija, posebno sa javnim ovlašćenjima.

Mislimo na ljude koji su najbrutalnije pogazili ustavne i zakonske obaveze, a niko sada ne može ili neće da kazni, pa mi i nemamo telo koje bi trebalo time da se bavi. To je jedna od stvari u kojima Vučić sjajno pliva. A kako je krenuo, ugasiće i ono malo medija koji pružaju neki prozor u svet, pogotovu ljudima u unutrašnjosti, i zakoračićemo u potpuni medijski mrak.

Razgovarala Jelka Jovanović

Fotografisao Siniša Obrenić