Siromaštvo i nezaposlenost, odnosno nesigurna (polu)zaposlenost su, uz političku manipulaciju i korupciju, sveprisutni u Srbiji. Oni sami po sebi proizvode pre apatiju i pomirenost, ako ne i ciničnu spremnost za penjanje pomoćnim stepenicama korupcije i partijskog udomljavanja, nego protesnu energiju. Da bi oni postali okidač protesta i promena višestruko već varani građani i zaposleni moraju da poveruju u snagu solidarnosti, sopstvenu moć i, u kulturi sklonoj proizvođenju vođa, u znanje, integritet i poštenje onih koji ih predvode. Imajući u vidu meru recikliranosti likova na političkoj sceni taj posao je tek negde na svom početku.
Da bi od difuzno raširenog nezadovoljstva došlo do (efikasnog) protesta moraju se ispuniti tri prethodne, međusobno povezane pretpostavke.
Polazno, osećaj nezadovoljstva mora naći povode da preraste u osećaj izopštenosti, nepodnošljive nepravde i revolta i besa. Direktno političko nasilje i koruptivne afere, odnosno stvorena svest da su parlament, mediji, pravosuđe i nezavisni državni organi, pa i sama Vlada tek simulacije i sopstvene makete iza kojih stoji poslednja reč i volja predsesnika Vučića igraju tu ulogu u aktuelnim protestima.
Drugo, mora nastati osećaj solidarnosti i građanskog identiteta koji čini da se problem oseća kao sopstveni i zahteva reagovanje. Za uspešnost određenog protesta nužno je dakle pobediti strah, poslušnost i fatalističku pomirenost sa postojećim redom stvari. Masovni subotnji protesti u Beogradu izgleda da prave otklon od sebičluka i apatije.
Treće i najvažnije, učesnici moraju osetiti i širu solidarnost i podršku koja ih tek ispunjava osećajem ponosa i vere da protest ima smisla i da su promene moguće.
Dakle ni neartikulisani bes, i beg sa javne arene nisu adekvatan odgovor. Odgovor jeste u upornom „treniranju i vežbanju demokratije“
Istorija protesta ovom bazičnom nivou analize dodaje, po mome sudu naredni krug pretpostavki koje čine same karakteristike aktera.
Prvo, radi se o sposobnosti organizatora i učesnika da kanališu i održe protestnu energiju. Politička zrelost se ogleda u spremnosti i sposobnosti učenja na temelju prethodnih iskustava. Opredeljenje za većini lako razumljivih i prihvatljivih, «skromno» određenih početnih ciljeva, i isključivo mirna, nenasilna sredstva njihovog ostvarivanja sprečava nepotrebne podele unutar aktera protesta i istovremeno ograničava manevarsko polje vlasti.
Na drugoj strani, vlast, pošavši od pretpostavke o poslovično nejedinstvenoj opoziciji i eventualnim, parcijalnim protestima kratkog daha, se svim sredstvima bori da umanji značaj protesta. Ključno oruđe vlasti su kontrolisani mediji. I ranije i danas ne samo da većina medija nije ni prenosila protesna dešavanja, već i ako jesu, broj ljudi je znatno umanjivan čime je degradiran značaj protesta.
Istovremeno, kad god je protest bio u opasnosti da se pretvori u rutinu i dosadu, vlasti su mu svojim pogrešnim potezima ulivali dodatnu energiju. Tu vrstu usluge svojim kritičarima Vučić je napravio izjavom da neće ispuniti ni jedan zahtev sa ulice pa da je na njoj svih pet miliona građana – svi punoletni građani osim članova SNS. Kasnije će sam peglati tu provokaciju spinom da ne razgovara samo sa lažovima i lopovima iz opozicije, koja opet govori o stanju političkog dijaloga i zdravlju demokratije.
Specijalnost populista je da zarobljavaju državu pozivajući se na narod. Pri tome šire klijentelizam, korupciju i partijsko zapošljavanje i promociju. Istovremeno sve čine da spreče svako autonomno političko i civilno organizovanje – marginalizujući ga ili paralelno stvarajući sebi omiljene (kvazi)stranke, medije, NVO i sindikate.
Šta dalje ?
Dosadašnja iskustva pokazuju da protesti imaju smisla ako su (1)vremenski oročeni, (2)imaju jasan povod (koji vređa obraz i dostojanstvo ljudi) i (3)formulisan kontrapredlog kako da procesi i institucije funkcionišu. Oni su, još važnije, i (4)stvar jedinstvenog stava šire društvene opozicije i (5)jasno su predočeni i dostupni javnosti koja im (6) pruža relativno brojnu i koliko – toliko formalizovanu podršku. Izvan rasprave je i po režim neugodna činjenica (7) da protest izaziva podršku ili bar značajnu pažnju ključnih spoljnih aktera.
Time se tek otvaraju šanse da protest preraste u pokret. Protest je naime reaktivan i u svojoj suštini sveden na ispunjenje zahteva koji, poput zahteva za pojedinačnim smenama ili raspisivanjem izbora, sami po sebi ne garantuju promenu. Tek je pokret koji objedinjuje različite aktere i zahteve u jedinstvenu strategiju, sabira rasute energije i pretpostavlja podelu posla između svojih političkih i širih društvenih aktera ofanzivan.
Na drugoj strani, protesti pomažu, posebno u vremenima neverice u političke strategije i aktere, da se neslaganje održi živim i vidljivim.
Gotovo ništa od toga još nije danas u Srbiji na delu. Dug je dakle put i od relativno uspešnih protesta do pokreta i stabilizovanja demokratskih promena.
Tri su vrste prepreka uspostavljanju uspravnih građana i kontrolisane demokratske vlasti.
Prvo treba razoriti logiku bespogovorne poslušnosti kao poluge vlasti, odnosno rašireni mentalitet trpljenja i svikavanja.
Mora se delegitimirati i političko kibicerstvo, rajinski mentalitet mimikrije, dodvoravanja i podilaženja, čak ulagivanja i preletanja u redove aktuelnim pobednicima.
Treba uputiti jasnu poruku i onoj četvrtini biračkog tela koja svojim glasovima podržava režim da promene i njima nose boljitak, odnosno da se ne radi o mržnji i goloj borbi za vlast kako proteste i protestante kvalifikuju režimski mediji i aparat.
Izvan ove priče ostaje ne mali broj (po mome sudu na desetine hiljada) onih koje samo logika poslušnosti naviše i bahatosti na dole, može držati na pozicijama na koje su se uspeli. Onih koji ni u jednom pristojnom društvu ne bi bili u prilici da odlučuju o sudbinama. Takvi se po pravilu ne sklanjaju sve dok ih čvrsta pravila igre ne izvedu na konkurentnu javnu scenu i izlože riziku blamaže. Za one među njima sa obrazom poput đona samo je strah od kazne dovoljno visoka brana da i dalje ne čine razne nepodopštine.
Na ovoj strani ulice su gotovo bez izuzetka likovi opozicionara sa jednocifrenim političkim rejtingom koji ne uživaju naročitu podršku i poverenje ni sopstvenih pristalica i glasača.
Njihova jedina misija je da objedinjeni pomognu da se Srbija dovode u stanje kakve-takve demokratske i pluralne političke normalnosti obavezujući se istovremeno građanima da će tražene reforme i pravila važiti za svaku, pa i (eventualnu) njihovu vlast. Nikada više građani Srbije neće podmetnuti svoja leđa da preko njih na konja vlasti se uspe Kurta ili Murta, svejedno.
Prethodno treba jasnim zahtevima i strategijom jedinstvenih prioriteta objediniti onu desetinu spremnih na rizik promena koji se inače razlikuju u svojim viđenjima i ciljeva i načina postizanja promena, kako bi oni dalje okupili dovoljnu većinu. U suprotnom važiće i dalje cinična dosetka da se izbori ne bi ni organizovali kada bi se na njima nešto ozbiljnije dalo promenti.
Širina i jedinstvo zahteva
Borba za odbranu slobodnih i fer izbora i nezavisnih medija i pravosuđa od pošasti njihovog ignorisanja i praznjenja u siromašnoj Srbiji ne znači mnogo bez zalaganja za smanjivanje enormnih nejednakosti, rast zarada i sigurnog i dostojanstvenog rada.
Političke promene bez socijalnih tek su promene garnitura na vlasti. Istovremeno, ekonomski razvoj bez demokratije vodi tek u klimatizirano Rimsko carstvo u kome imate stan, kola i plazma televizor ali se jednako ništa ne pitate.
Upravo zato u poslednih više od četvrt veka nagledali smo se štrajkova zloupotrebljenih za obračune sa političkom i poslovnom konkurencijom, kao i zahteva za vanrednim izborima posle kojih je sve ostajalo isto. Ako ne i gore.
Na protestima vidljiva parola da nećemo da budemo jeftina radna snaga govori o sazreloj svesti da pristati na život na nivou pukog preživljavanja nije dostojno čoveka. Perspektiva prekarne i jeftine radne snage koja je za male pare uvek na izvolte potencijalnim poslodavcima svakako nije ni za koga prihvatljiva, posebno ne za mlade i obrazovane.
Zato ovi zahtevi moraju biti umreženi sa zahtevima za političkom demokratizacijom i naći svoje sindikalne zastupnike ali i adekvatni politički kišobran i reprezente.
Primera radi, je li prosek od četristo evra sudbina namenjena Srbiji? Je li penzija od dvesta- trista evra kruna nečije karijere i decenijskog rada?
Treba li i dalje kažnjavati zaposlene koji pred pretnjom stečaja i gubitka radnog mesta odu u prevremenu penziju? Treba li da mladi rade na bedno plaćenim i nesigurnim poslovima ispod svojih kvalifikacija?
Ili račun treba da konačno, bar onaj politički, plate sve vladajuće garniture koje su nas dovele do stanja raširenog siromaštva u kome su nejednakosti duplo veće od evropskog proseka?
Najzad, bez (besplatnog ili bar visoko subvencionisanog) pristupa kvalitetnom obrazovanju i zdrvastvenim uslugama i prava na kulturu sledi nam sigurno socijalna izopštenost, digitalno ropstvo i egzodus mladih.
I ne radi se tu samo o mladima i radnicima. Nisu li i novinari, profesori, sudije i inžinjeri, kao i vojnici i policajci duboko uniženi padom profesionalnih standarda i služenjem kadrovima sa kupljenim diplomama i „romansiranim“ biografijama „uspešnih“ poslovnih ljudi bliskih politici ?
Na drugoj strani, zalažući se za pristojan, dostojanstven rad danas mladi se bore istovremeno i za sopstvenu poželjnu budućnost.
Izlaz nije u paroli „ samo da diplomiram pa da emigriram“. Glasanje i protestvovanje su ipak čin učestvovanja i težnje za boljim. Emigriranje to svakako nije.
Ako nam to naša deca urade, odnosno ako mi to napravimo njima, ostaćemo tek čuvari plaže u zimskom periodu na obali kojom vladaju lojalni i podobni politički kameleoni i mediokriteti.
Ovaj tekst u prilog građanskoj kuraži i odgovornosti završiću, suprotno svim pravilima pismenosti, parafraziranjem drugog autora – gurua protesta u Americi Leni Kaufman. Ona konstatuje da je protest uvek čin vere, opklada naslepo da će jedna akcija izazvati druge akcije. Društvenim pokretima je možda najteži izazov to kako sačuvati nadu, neophodnu ljudima da bi nastavili da delaju. Stoga je ključna upravo promena u samim učesnicima, kada okuse kolektivnu snagu koja im je potrebna da bi ostali u svojoj borbi.
Zoran Stojiljković
