Kada zaposleni građani Srbije razmišljaju ili govore o svojoj plati, bilo da se na nju žale ili se njom hvale, uvek i bez izuzetka misle na svoju neto platu. Za razliku od njih, Anglosaksonci, na primer, o svojoj plati razmišljaju po pravilu u kategoriji bruto plate.
Na izgled trivijalna tehnička razlika uzrokuje drastično različite percepcije poreske problematike, i posledično, različite odnose prema državi. Zbog toga, iako ne samo zbog toga, formirane su i različite političke kulture.
Kada Britanac potpisuje ugovor kojim se regulišu uslovi njegovog zaposlenja, ključni element će naravno, biti visina plate. Ta plata se u ugovorima iskazuje, a u svesti zaposlenih figuriše kao (godišnja) bruto plata. Ona definiše odnos poslodavca i zaposlenog i određuje poziciju zaposlenog na tržištu rada. Potpisujući ugovor o radu, Britanac zna koliko njegov rad vredi i koliko on tačno poslodavca košta.
Iznos njegove neto plate je sasvim drugačija kategorija i ni na koji način nije vezana za poslodavca. Ona je „ostatak“ posle obračuna građana sa državom i posle izdvajanja za penziju. Poreski sistem je jednostavan, pregledan i relativno lak za praćenje. Britanci u pravilu znaju kolike su poreske stope i koliko ih država košta. Ovo ne znači da svaki Britanac poznaje poresku oblast, ali je država učinila dovoljno da svako ko to želi, ima lak uvid u sistem.
Jedna od većih tema svake predizborne kampanje na Zapadu je uvek vezana za poreze na lična primanja. Poruke se upućuju direktno građanima-glasačima, jer su oni ti koji poreze plaćaju, i svaka promena poreskih stopa ima direktan efekat na njihov džep.
Ako država poreske stope snizi, efekat sniženja pripada zaposlenom. Njihove bruto plate će ostati nepromenjene, ali će im neto plata biti veća. U slučaju rasta poreza, ponovo uz nepromenjenu bruto platu, neto plata se smanjuje.
Građani Srbije decenijama žive u drugačijem ambijentu, isključivo sa svešću o neto plati. Malo je zaposlenih koji znaju kolika su njihova bruto primanja, koliko koštaju poslodavca, šta i koliko državi plaćaju, da li se i kako stope poreza i doprinosa menjaju iz godine u godinu. Logikom neto sistema, sve se to događa mimo njih.
Građani su uglavnom nezainteresovani za poreski sistem, sa izuzetkom poreza koje sami uplaćuju, poput poreza na imovinu. U nakaradnom srpskom univerzumu, porezi i doprinosi su isključivo briga poslodavca.
Kada poslodavci traže da se porezi i doprinosi na lična primanja smanje, to podrazumeva da će efekat smanjenja ovih davanja prisvojiti oni. Sniženjem poreza, poslodavac izdvaja manje za bruto plate svojih zaposlenih, ali njima i dalje isplaćuje nepromenjenu neto platu. Niži porezi ne povećavaju kupovnu moć građana, već se prelivaju u profit poslodavca.
Budući da ne zna ni koliko plaća niti šta plaća, građanin je dezorijentisan. On ne podrazumeva da je državni administrativni aparat, policija, školstvo, ili zdravstvo na primer, u njegovoj službi, baš kao što je to i pekar kod koga kupuje hleb. Činjenica da država ima monopol na najveći deo svojih usluga a pekar nema, ne menja bitno logiku stvari.
Dobrim delom i zbog ovakvog (ne)razumevanja logike ličnih primanja, formirao se odnos ponižavajuće inferiornosti i servilnosti građana prema državi. Uz jasnu svest o tome da se plate državnih službenika finansiraju iz njihovih bruto plata, građani bi teže prihvatali maltretiranja prilikom vađenja dokumenata, registracije kola, kod čekanja u redu za ovo ili ono. Ostajući u ulozi podanika prema državi, oni i svoj gnev usmeravaju prema poslodavcu i prema maloj neto plati. Formiranje te neto plate i njenu zavisnost od poreza koje diktira država, zaposleni ne vide.
S druge strane, zaposlenima se mora predočiti da poslodavac koji ne plaća poreze i doprinose potkrada njih, jer je deo plate iz koje se porezi i doprinosi plaćaju njihova zarada, i nisu dar poslodavca državi. Malo ko razume da kada poslodavac obračunava i uplaćuje (ili ne uplaćuje) poreze i doprinose, on nije ništa drugo do samo poreski agent države.
Kod obračuna i plaćanja poreza i doprinosa teorijski su moguća dva modela. U prvom, poslodavac radniku isplaćuje bruto platu, a radnik zatim sam popunjava naloge, čekove i nosi ih na naplatu. Kako je ovaj sistem komplikovan za radnike a istovremeno državi ne garantuje uredan priliv poreza i doprinosa, države su poslodavcima poverile posao obračuna i prikupljanja poreza na lična primanja. Ovo je drugi, i opšte prihvaćen model.
Iako praktičan i racionalan, ovaj model je nametnut i zaposleni nad njim nemaju nikakvu kontrolu. Ako poslodavac ne uplaćuje doprinose, onda je to isključivo problem države i njenog nominovanog agenta – građanin je svoj deo obaveze izvršio zaradivši bruto platu iz koje će njegov poslodavac, kao poreski agent, namiriti državu. To je ujedno i razlog zbog koga država mora, bez pogovora, povezati staž svim radnicima kojima doprinosi za penziono osiguranje nisu uplaćivani. Isti princip bi morao važiti i za oblast zdravstvenog osiguranja. Zaposleni su svoje obaveze izvršili, država nije.
Kako nije obezbedila kontrolu naplate poreza, država je postala saučesnik i glavni krivac za eroziju, ili još bolje, za destrukciju poreske discipline. Ovaj problem građani jasno vide tek kada odlaze u penziju i kada se suočavaju sa činjenicom da porezi i doprinosi za njih nisu uplaćivani. Ali, to je samo deo problema.
U manjoj meri individualizovan ili kvantitativno merljiv, drugi deo problema se odnosi na stalni pad kvaliteta svih vrsta usluga koje država mora da obezbedi, od zdravstva, školstva, visokog obrazovanja itd.. Građani ovaj problem osete tek kada sve češće i za sve veći broj usluga moraju platiti iz svog novčanika. Ono što bi moralo biti pokriveno iz njihove bruto plate i za nju vezanih poreza i doprinosa, građani sada plaćaju iz svojih neto plata.
Smisao rada zaposlenih nije samo puko obezbeđivanje lične potrošnje njihovih domaćinstava. Njihov rad obezbeđuje i održavanje ili poboljšanje kvaliteta usluga koje su u domenu države. Ovakav pristup pomaže razumevanju da plaćanje poreza doprinosi ličnom blagostanju – verovatno i više nego što je to kupovina kola, ili plazma televizora. Ovakav pristup baca i drugo svetlo na sve one koji rade na crno i porez ne plaćaju – koga to oni zapravo potkradaju, treba li ih tolerisati, sme li se u tome učestvovati!
Da li su porezi i doprinosi u Srbiji preveliki, da li je poreski sistem dobar ili loš, pravedan ili nepravedan, sve to ne utiče na kompleks problema koji su predmet ovog teksta.
Poimanje stvarnosti i politička kultura daleko su od toga da proističu samo iz sistema obračuna plata. Ni promena svesti na ovom segmentu, ni uspostavljanje poreske discipline neće radikalno promeniti očajnu situaciju u kojoj se Srbiji nalazi, ali može biti makar jedan od malih, neophodnih koraka da se propast zaustavi.
Izvor: https://nkatic.wordpress.com/2011/10/25/bruto-plata-neto-plata-i-zasto-nije-svejedno/
