Zoran Stojiljković
ŠTA POSLE ?
Stanje šoka i žestokog udara po našim životima i navikama stvoreno pandemijskom krizom čini, preteranu, tvrdnju da više ništa neće biti isto, opštim mestom naše privatne i javne komunikacije.
Krize i jesu prostor unutar koga stari obrasci ponašanja i vrednovanja odumiru ili bar ne mogu da funkcionišu na stari način a novi nikako da se rode, odnosno nisu još prepoznati i šire prihvaćeni. Sve su krize poput bolesti time što pokažu da je narušena ravnoteža organizma . U akutnoj fazi krize, kao i kod bolesti postoji ambivalencija mogućih ishoda – društvena terapija i lekovi mogu voditi ozdravljenju, ali ako se problemu pristupi pogrešno ili prekasno stvari se mogu tragično završiti.
Stara maksima u političkoj sociologiji je da se unutar ekonomskih i društvenih kriza menjaju i odnosi moći i partnerstva. Pojavljuju se i novi igrači i koncepti a kroz transformativnu obnovu prolaze postojeći.
Primera radi, hoćemo li nakon pandemijskog straha i bitke za gole živote ponovo gledati rast solidarnosti i pravičnosti ? Naravno sa izmenjenom, jeftinijom, socijalno preventivnom ulogom države usmerenom na pristup kvalitetnom obrazovanju i komunikacijama za sve. Uz izmenjenu agendu na kojoj dominiraju pitanja rada u procesu digitalizacije i robotizacije, klimatskih promena ili migracija. Ako se stare vrednosti kao evergrin vraćaju, one se nikada neće uspešno vratiti u radikalno izmenjeni prostor kroz stare formule i pakovanja.
Hoće li nakon gotovo poluvekovne dominacije neoliberalne mantre o sverešavajučem tršištu na sceni trajnije ostati razvojna država koja je i socijalno preventivna i preduzetnička država , odnosno da li će aktuelne, pandemijom uzrokovane socijalno usmerene intervencije države preživeti krizu ?
Pomoć države onima koji ne otpuštaju, malim i srednjim preduzetnicima umesto subvencija i olakšica već favorizovanom korporativnom kapitalu, obimnije osiguranje u slučaju nezaposlenosti, kao i bazični dohodak za osobe bez dovoljnih prihoda bi morali da opstanu i nakon krize.
Kojim argumentima će se braniti dalje privatizacije ako su dugo ruinirani sistemi javnog zdravstva i usluga održali i sistem i naše živote ?
Ili je umesto utopije o pravdi i jednakosti na sceni već politički maskenbal u kome se pod maskom brige za zaposlene obezbeđuje, zaduživanjem o trošku građana, dalje jačanje kartela na vlasti.
Na delu je već viđen model po kome umesto više pravde dolazi, unutar krize , do daljeg produbljavanja nejednakosti. Kao što se, po pravilu, po ratovima i krizama na patnji i propasti većine bogatila manjina.
Neophodno je iz sopstvene računice obrtanja profita , ili obnove političkih mandata svejedno, da većina drži nos iznad vode i ne upadne u vrtlog beznađa i siromaštva. I da pri tome veruje da ništa bitno drugačije od tupave, kako tako i kako kome zbrinute svakodnevice, od klimatizovanog Rimskog carstva i hleba i igara, i nije moguće. Pa ni poželjno. Nema sigurne vladavine bez svakodnevnog ubijanja primisli o postojanju alternative.
Svaka kriza je, pa i ova pandemijska koja je specifična po tome što je kriza i ponude i tražnje u kojoj nema vidljivog neprijatelja, istovremeno i kriza odnosa unutar bloka vladajućih elita.
Prvo, radi se o krizi u kojoj se još očitije vide sukob i nadmetanje dva modela kapitalizma koji reprezentuju SAD i Kina. On može voditi krajnjoj polarizaciji ali i konvergenciji i ugradnji ponečeg od konkurentskog modela. Čini se da je model globalizacije u neoliberalnoj formi na izdisaju.
Drugo, na delu je recesijom već započeti val deglobalizacije i povratka nacionalnoj državi. On uključuje i povratak nužnom nivou samodovoljnosti i očuvanih bazičnih resursa. Aktuelna kriza jasno pokazuje koliko košta gubljenje kontrole nad vitalnim dobrima.
Kako god, očajnički su nam potrebne razvojno umešne države koje će produktivno ulagati- od obrazovanja do javnog zdravlja, infrastrukture i obnovljivih izvora energije. U suprotnom, samo će se nastaviti sa štampanjem para, spekulacijama i naduvavanjem već prenaduvanog finansijskog balona.
Da li treba dodati da se one ne mogu voditi isključivo logikom profita i da njih moraju voditi prosvećene elite a ne politički trabanti i ulizice.
Slučaj Srbija
Otkazi, ali i prateći, krizom ojačani strah od gubitka posla i prihoda, otvara i maligno, disciplinujuće delovanje krize i kreira atmosferu radnog logora u kome si sretan što si živ i imaš kakav takav posao.
U Srbiji, zbir otpuštenih, onih sa neproduženim radnim ugovorima , onih koji će ostati bez prihoda u sivoj zoni ekonomije i bar dela onih koji su se nevoljno vratili u zemlju, čini, sa već nezaposlenima, milionsku masu.
Cenu će platiti i većinski, neprivilegovani delovi srednje klase. Vlasnici mikro i malh preduzeća i samozaposleni su u istoj retorti.
Na delu je igrarija sa ekspresnim vraćanjem i nevoljnim dočekivanjem gastarbajtera. Treba ozbiljno razmotriti predlog Branka Milanovića o uređenoj migraciji. Rečju, nema migracije dok migrant nema obezbeđeno radno mesto, uz mogućnost uvođenja obaveze da se posle određenog vremena vrati u svoju zemlju.
Politika i izbori su arena u kojoj se odlučuje u kom će se smeru krenuti . Nakon vanrednog stanja kojim se suspenduje demokratija nije rešenje u povratku njenom simuliranju.
Za uspravne građane, posebno radnike koji su ostali bez pouzdane političke adrese , jedina mogućnost su demokratsko samoorganizovanje i slobodni izbori. Ako su već bez političkog partnera koji ih neće zaboraviti odmah po izborima, sindikati bi trebali da ulažu u politička dokapitalizaciju i akcione veštine i znanja svih radno angažovanih.
Naravno i u traženje opipljivih garancija da je socijalni dijalog put da se dođe do prihvatljivih i održivih rešenja.
Za populiste u svim izdanjima nema institucionalizovanog dijaloga – narod je tu da bude priveden i zaveden. Staro je pravilo političara od profesije da je demokratija za odrasle ono što je čokolada za decu: beskrajno izazovna, bezopasna u malim količinama, ali štetna kada se previše uzme, odnosno preozbiljno shvati.
Kad je o predstojećim izborima reč, da sam ja netko, što bi rekao Davorin Popović, ja bi ih odložio za narednu godinu a svu energiju i izdvojena sredstva usmerio u pomoć najugroženijima. Tako bi se poštedeli političkog blaćenja a u međuvremenu bi se moglo poraditi i na fer izbornim uslovima.