Sve nas je potresla tužna vest da nas je zauvek napustio naš drug, prijatelj i saborac, naš Slavko Vlaisavljević.
Životni put je započeo 1952. godine u Vrbasu, u gradu, koji je na svoj način voleo. U njemu je završio je srednju školu metalske struke. Nakon što se zaposlio u „Vitalu“, uz rad je završio i višu školu.
Od svog prvog radnog dana, delima i rečima je demonstrirao privrženost socijalnoj pravdi i jednakosti. Njegove kolege i koleginice iz „Vitala“-a su njegovu posvećenost prepoznavali i vrednovali birajući ga za radničkog predstavnika u organe preduzeća.
Međutim, njegova urođena strast ka opštem dobru i idealu slobode ga je podsticala ka širem društvenom angažovanju, pa je početkom 90-tih, u teškim uslovima bio u prvim redovima osnivača i aktivista UGS NEZAVISNOST. Dao je nemerljiv doprinos osnivanju i organizovanju brojnih sindikalnih povereništva, što je 1994. godine, krunisano osnivanjem Granskog sindikata prehrane, ugostiteljstva, turizma, poljoprivrede, vodoprivrede i duvanske industrije NEZAVISNOST (GS PUT NEZAVISNOST).
Na čelu GS PUT NEZAVISNOST je bio 21 godinu, do 2015. godine i odlaska u penziju. Njegova vernost sindikalnim pricipima i organizacione sposobnosti su ga kvalifikovale za primernog sindikalnog lidera, pa je biran za potpredsednika UGS NEZAVISNOST i predsednika Pokrajinskog odbora UGS NEZAVISNOST za Vojvodinu, a bio je član i tripartitnih tela.
Slavko nije ni umeo ni želo trpeti nepravdu. Bezakonje je hrabro, bespoštedno i javno žigosao. Pamtićemo njegovu saosećajnost da čuje i razume svačiju nevolju.
Pamtićemo njegovu razboritost i duhovitost, kojom je plenio. Ne možemo zaboraviti neodoljiv način na koji je na svakom koraku pridobijao buduće sindikalne aktiviste.
Svima nama u sindikatu NEZAVISNOST , Slavko će nedostajati, ali njegov odlazak će najviše tuge doneti supruzi Terezi i ćerki Tatjani koje je neizmerno voleo.
Za svu čast i dobrotu koju je delio sa nama neka mu je večno hvala i slava mu.
