- avgust 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: N1, Glas Srpske, Edu.rs
Bio sam predsednik Saveza dramskih umetnika 1999. i 2000. godine i trudio sam se da reaktiviramo sindikat. Postoje tragovi o tim naporima, ali kako u celom društvu tako i među dramskim umetnicima odsustvo svesti o solidarnosti i sklonost koruptivnom delovanju drže celu branšu u ropstvu partokratske i privatizovane države – rekao je za Portal UGS Nezavisnost glumac Tihomir Tika Stanić, jedan od onih iz te branše koji slobodu izražavanja nikad ne podređuju dnevnopolitičkim manipulacijama.
Tihomir Stanić je rođen 1960. godine u Šeškovcima, blizu Laktaša (Republika Srpska). Diplomirao je 1983. na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Dejana Mijača.
Glumačku karijeru je započeo u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu odakle je 1987. godine prešao u Atelje 212 u Beogradu. Odigrao je više od sto uloga na gotovo svim beogradskim pozorišnim scenama, kao i u pozorištima u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Vršcu, Banja Luci, Podgorici… U televizijskim dramskim programima glumio je brojne istorijske ličnosti – Dositeja Obradovića, Savu Mrkalja,Jovana Steriju Popovića, Branka Radičevića, Miloša Crnjanskog, Stevana Sremca, Ivu Andrića, kralja Aleksanddra Obrenovića, Borislava Pekića
Bio je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije od 1998. do 2000. godine, umetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske od 2005. do 2007. Osnivač je producentskih kuća „Balkan film“ (Republika Srpska) i „Drina film“ (Beograd) u okviru kojih producira igrane filmove od 2007. godine. Profesor je glume na Akademiji umetnosti u Beogradu. Dobitnik je brojnih nagrada za pozorišne i filmske uloge i filmsku produkciju.
Tihomir Stanić trenutno radi punom parom, i na daskama koje život znače, i za veliko platno i magičnu kutiju. Ovaj intervju sa poznatim glumcem obavljen je u pauzama snimanja druge sezone tv serije Kamiondžije i mukotrpnog uspostavljanja jednog novog teatarskog prostora u Beogradu – Teatrijum u Kapetan Mišinom zdanju. To nas je i dovelo do priče o novotariji koja, barem zasad, prilično dobro funkcioniše.
Teatrijum u Kapetan Mišinom zdanju otvorili ste dramskim tumačenjem Andrićeve “Na Drini ćuprija” i osavremenjenim “Don Žuanom” (kao glumac i koreditelj). Letnja scena je realizovana zahvaljujući Beogradskom univerzitetu i opštini Stari Grad. Šta očekujete nakon “nulte sezone”?
– Za divno čudo, uspeli smo u ovoj “nultoj sezoni” da oživimo taj prostor i da iz večeri u veče igramo predstave raznovrsne i raznorodne, nastale uglavnom kao samostalni projekti umetnika koji su van institucija organizovali i producirali sadržaje za koje veruju da će naći svoj smisao u kontaktu sa publikom. Ponosan sam na činjenicu da nikog nismo odbili, osim onih koji su se javili kasno kad je repertoar već definisan. Takođe sam ponosan zato što mi koji vodimo Teatrijum nismo dozvolili sebi da naš estetski sud i neki naši kriterijumi budu prepreka bilo kome. Radost igre, uzajamno poštovanje i ljubav su nam nagrada za trud.
Već ste pre dve i po decenije isprobali situaciju “ispočetka” i kako je biti bez publike, nakon napuštanja Ateljea 212. Kako vam sada izgleda “novi početak”?
– Otkaz u Ateljeau 212 dao sam na svoj 35. rođendan, 17. novembra 1995. godine jer sam osetio neku vrstu (krupna je to reč ali upotrebiću je) gađenja na repertoarsku i kadrovsku politiku a bio sam, ili sam bar tako osećao, u tom modu. Otkaz sam obrazložio činjenicom da mi je rođendan pa hoću da se počastim slobodom. Taj ukus slobode najdragocenije je iskustvo u mom profesionalnom životu.
Tačno godinu dana kasnije izveo sam premijerno Detinjarije u sopstvenoj produkciji i sada, četvrt veka kasnije, dok sam igrao tu predstavu u Teatrijumu, po ko zna koji put osećam i znam da sam tada bio u pravu. Iako je taj gest, kojim sam sebe ostavio bez plate, socijalnog i zdravsvenog osiguranja, a bio sam podstanar i imao sam dete sa ženom koja nije bila zaposlena, mnogima delovao kao hir i glupost. Nisam zaboravio kako su me mnoge kolege vređale i napadale kako se pravim važan i kako bi i oni mogli dati otkaz i šta to mislim da sam ja i tako u nedogled. Ipak, nemam nikakavu gorčinu ni zlopamćenje već se isključivo baškarim u uverenju da intuicija i osluškivanje sopstvenih ambicija, kriterijuma i želja, vode svakog umetnika do delte u koju njegov talenat sudbinski uvire.
U Don Žuanu ste se već isprobali kroz uloge Don Karlosa (Srpsko narodno pozorište, 1984), Don Žuana (Narodno pozorište, 1995) i Don Luja (Bitef teatar, 2005). Očigledno se niste umorili od Molijera za ove, gotovo, tri decenije. Da li su klasici poput Molijera prosto “bezvremeni materijal”, i koliko bi Molijer “prepoznao” savremeni Beograd prepun kriminalaca, varalica, klanova…?
– Planirao sam da odigram i ulogu Molijerovog Zganarela, ali moj veliki prijatelj Vladan Gajović, koji je to igrao u Narodnom pozorištu 1995, dok sam ja igrao Don Žuana, ipak je optimalna i najbolja podela. Sa iskustvom koje ima iz te predstave i zrelošću i odgovornošću prema životu i profesiji, Gajović je stub i kičma predstave koju sam režirao zajedno sa Markom Misiračom.
Don Žuanov monolog o licemerstvu i njegovu odluku da se odrekne slobode i pridruži tom bratstvu licemera smatram osnovnim problemom svakog društva, a pogotovo našeg u ovom vremenu.
Da li Teatrijum može da vrati “igru” na scenu, nakon godinu i po “mučenja sa koronom”? Ima li, zapravo, nade za pozorište?
– Željni smo igre, druženja, kontakta sa publikom a svesni da su pošasti poput korone, španske groznice, kuge i ko zna kakvih boleština tela i duha, kroz celu istoriju čovečanstva pretile da nas zbrišu sa luca zemlje. Nisu u tome uspele, i mi ćemo zajedno sa onima kojima smo potrebni naći načina da opstanemo.
Kako danas u Srbiji živi dramski umetnik sa “punim” radnim stažom, a kako “slobodnjaci”?
– Ponovo sam zaposlen u Ateljeu 212, imam redovnu platu, igram u nekoliko predstava i verujem da tu platu opravdavam, ali se uporno pitam kako ta armija mladih, talentovanih ljudi koji nemaju ni posla ni prihoda ne dođu i oteraju nas i zauzmu svoje mesto. Da li unapred znaju da pozorištu morate dati sve i ne tražiti ništa za uzvrat. Ili samo čekaju da se nekom od njih ukaže prilika da postane deo tog prevaziđenog, anahronog sistema u kojem je potpuno svejedno da li radite dobro ili loše i da li uopšte radite, kad ste već jednom uspeli da se nađete na nekom platnom spisku…
Objektivno, Tihomir Tika Stanić “junak” je sa “velikog platna” i “malih ekrana”, što se većine ljudi u Srbiji tiče. Možete li, ukratko, pojasniti razliku između nastupa na pozorišnim daskama i pred filmskom kamerom?
– Pozorište sve uzme čoveku i ništa i ničim ne uzvraća. To je taj uzaludni ljubavni trud i zabluda, ali najlepše pevaju zablude. Kad se pomirite sa činjenicom da osim poneke pozorišne kritike, kojih je sve manje, a koja je ipak subjektivni doživljaj aktuelnog kritičara, i poneke fotografije (jer snimci pozorišnih predstava su nepravda i kriva slika onog što pozorište jeste i čime deluje na publiku), ne ostaje ništa od silnog uzbuđenja i energije, talenta i umeća. Ipak, odlučite da date sve od sebe ne očekujući ništa za uzvrat – jer i aplauz je samo konvencija – onda je pozorište jedini smisao našeg postojanja.
Televizija i film donose popularnost i novac, ali i ta popularnost je ograničena i ne znači u suštini ništa, a novac se potroši pa jedino da se čovek nada nekoj dobroj ulozi u kojoj bi njegovo umeće iz pozorišta moglo biti sačuvano u zapisu na filmskoj traci.
Zašto je u Srbiji kultura na marginama državne politike?
– Kultura je na marginama jer se politikom bave i vlast opredmećuju ljudi koji očigledno imaju druge potrebe i ne kriju svoja interesovanja i bliskost sa, najblaže rečeno, opskurnim svetom. To je činjenica koja se može izmeniti samo tako što bi ljudi kojima je stalo do kuture krenuli u ozbiljno, ne samo manekensko, učešće u političkom životu društva i naroda koji izdiše u živom blatu nacionalizma, primitivizma, agresije i nasilja.
Kolika je objektivna “moć” poznatih ličnosti iz sveta kulture, sporta, akademske zajednice… da se malo poradi na poboljšanju sveta u kojem živimo?
– Ne postoje poznate ličnosti iz sveta kulture jer ih je estradizacija i tabloidizacija, kojoj sami doprinosimo, marginizovala do mere da nemaju ni svest o svom uticaju i moći. Negde sam pročitao ili čuo da je ”najveća tragedija jednog naroda da dobije vlast kakvu zaslužuje”.
Kako biste, u tom kontekstu, ocenili skupštinska pljuvanja po glumcima, rediteljima, novinarima, profesorima..?
– Skupštinski saziv je takav da bi i reči hvale i njihove aplauze pristojan čovek doživeo kao uvredu.
Beograd na vodi, mini hidrocentrale, “kineski” Bor i Smederevo, Rio Tinto i najavljeni projekat Jadar… Izgleda da je ovoj vlasti važniji novac od razaranja prirodne životne sredine.
– Nažalost, svakoj vlasti, a ovoj aktuelnoj nekako najeksplicitnije i najbezobzirnije, lični interes je imperative. Izgleda da ih nekontrolisana moć toliko zaslepi da ne vide očiglednu i dokazivu činjenicu da ne može to trajati večno i da je pitanje trenutka kad će biti suočeni sa običnim čovekom u sebi koji će najviše stradati zbog bahatosti kojom su ga zatrli.
Zaboravljaju ti ljudi na vlasti da i njihova deca i rodbina i prijatelji udišu isti vazduh, i piju istu vodu, i jedu istu hranu koja se truje zbog pojedinačnog profita, a koji je, u krajnjem slučaju, samo privid bogatstva i blagostanja, jer ono ne opstaje u siromašnom društvu. Možda imaju ideju da pobegnu negde jer ne znaju da je raj isključivo tamo gde ga sam stvaraš, a pakao koji si namenio drugima uvek sačeka tebe.
Živimo li, poslednjih decenija, “građansku lenjost” ili nas je prosto dotuklo siromaštvo?
– Verujem da će ideja solidarnosti, o kojoj učim od svoje dece, a osećam da je to jedna od osnovnih vrlina ljudskog roda, učiniti da pasivni i inertni, nazainteresovani građanin ove zemlje shvati da njegova lenjost urušava njega lično. I da njegov angažman neće biti u službi dovođenja na vlast drugih političkih aktera, već njegova lična borba za bolji život zajednice. Znam da to zvuči utopistički, ali duboko verujem da će narod kad-tad prepoznati kolektivni interes kao imperativ. U suprotnom ćemo nestati i to će biti potvrda da bolje nismo ni zaslužili.
Da li vas je “hrabrost” i izgovaranje onoga što mislite ikada koštala u profesionalnom smislu?
– Nisam trpeo suštinski posledice svoje hrabrosti. Naravno, dešavalo se da me ne zovu za dobro plaćene poslove, ali to je ipak srećna okolnost jer sam onda radio ono u šta verujem bez obzira na materijalne efekte. Onaj ko je pristao da me, pod nečijim pritiskom ili sugestijom, eliminiše iz posla i ne zaslužuje u stvari da sa njim išta radim, tako da sve na kraju dođe na svoje mesto.
Molim vas, na kraju, za kratak komentar problema koji je eskalirao poslednjih meseci, a tiče se seksualnog uznemiravanja žena, maloletnih lica i, naročito, vaših kolegenica?
– Pa, zar tu može išta da se komentariše. Nek žrtve govore slobodno.
Dragan Stošić, urednik u Danasu
