- decembar 2021. Kategorija: Vesti Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar
Generička nesigurnost je glavno obeležje radnog i društvenog statusa većine radnika u Srbiji danas, ocenjuje se u istraživanju rađenom u okviru projekta „Ka novoj strategiji sindikata“ koji je realizovan u organizaciji UGS Nezavisnost.
„Poverenje se uvek mora sticati iznova. Upravo zato nam tako očajnički treba razvijena strategija koja povezuje juče, danas i sutra. Gotovih recepata nema a svećom treba tražiti pouzdane saveznike u poslu da ta strategija ide u prilog interesa sveta rada“, navodi se u uvodnom izlaganju Zorana Stojiljkovića, donedavnog predsednika UGS Nezavisnost, pročitanog na prezentaciji projekta „Ka novoj strategiji sindikata“.
Otvarajući konferenciju održanu danas u beogradskom Medija centru predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić je objasnila da je ideja vodilja projekta bila da se uz pomoć stručnjaka i istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva obnove strateške ideje i kapaciteti Nezavisnosti za rad „u svetu u kojem svakodnevno raste prekarnost radnika, gde su radničke inicijative malobrojne a kriza radničkog pokreta očigledna“. Andrić je najavila objavljivanje publikacije sa rezultatima projekta čiju realizaciju je podržao Međunarodni centar Ulof Palme, kao i statutarnim i programskim dokumentima koja su usvojena nedavno na Devetom kongresu Nezavisnosti.
Prema rečima Stojiljkovića, „iza priča o svetu nakon pandemije, digitalizacije i robotizacije i ekoloških promena stoje različite kalkulacije i interesi“ koje sindikati moraju „provaliti“ i odabrati varijantu koja i u Srbiji čini mogućim demokratiju i socijalnu pravdu.
„Istraživanja, ali pre svega sopstvena istorija, pružaju nam obilje dokaza da samo produktivni, strateški spoj pregovaranja i protesta, koji uključuje i lobiranje i širu medijsku i političku strategiju, ali i sopstvenu, okolnostima primerenu, organizacijsku transformaciju i modernizaciju, nudi izlaz“, naveo je uvodničar.
Dobitnu formulu Stojiljković vidi samo u razvijenoj platformi „koja uspešno uvezuje borbu za uslove rada i zarade, za dostojanstvo rada sa, za mnoge još ‘luksuznim’ borbama za kvalitet i održivost samog pristojnog života u zelenoj, cirkularnoj, digitalnoj i socijalnoj ekonomiji u demokratskom društvu“.
U uvodu zajedničkog istraživanja stavova radnika i sindikalaca članovi projektnog tima Srećko Mihailović i Vojislav Mihailović ukazuju da sindikati u Srbiji danas deluju „u ne baš prijateljskom okruženju“.
„Kapitalisti, kapitalistička država, političke partije koje opslužuju tu državu i te kapitaliste – s jedne strane, i sa druge strane – nemoćni i međusobno posvađani sindikati, sa opadajućom stopom sindikalizovanosti, metodama rada neprimerenim novom vremenu, sa smanjenim finansijskim resursima, predstavljaju činioce koji nameću potrebu ponovnog promišljanja sindikalnih ciljeva i traganje za strategijama za izlazak iz krize“.
Napominju istraživači da „sindikalne strategije (kao odgovor na pitanje kako ostvariti sindikalne ciljeve) treba da budu rezultat rasprave, a ne proizvod čelništva jednog sindikata“. Ukazuju i da „u fokusu ciljeva sindikata više nisu samo interesi i prava zaposlenih, već prava i interesa svih onih koji pretenduju da budu zaposleni i da za to primaju platu“, te da su prema tome radnici i nezaposleni i zaposleni, kao i povremeno zaposleni i penzionisani. „Svi oni su korpus sindikata, a ciljevi sindikata se odnose upravo na interese i prava tako ’široko’ shvaćenog pojma radnik“, navode Mihailovići u uvodu svoje analize.
Istraživači smatraju i da „povratak sindikata u politiku (a ne borba za vlast što im se stalno podmeće) jeste put sindikalnog preživljavanja, u svakom političkom poretku sultanizma ili demokratske oligarhije“.
Članstvo ima i nema poverenja u sindikate
U prvom delu istraživanja koje se bavi poverenjem u sindikate, navodi se da tri posmatrane grupe – radnici, članovi sindikata i sindikalni rukovodioci – imaju veoma različito mišljenje. Radnici mahom nemaju poverenja, dok sindikalni rukovodioci, očekivano, imaju poverenja. Problematično je, međutim, da su mišljenja članova sindikata u potpunosti podeljena.
Prema nalazima istraživanja, većina radnika (6 od 10) ne veruje sindikatima. Tačnije svaki peti radnik (21%) uopšte ne veruje sindikatima, dok gotovo dve petine (38%) uglavnom ne veruje sindikatima kao organizacijama. Nasuprot tome, svaki četvrti radnik (25%), ipak, ističe da ima poverenja u sindikate. Pri tome, svega tri odsto radnika u potpunosti veruje sindikatima, dok njih 22 % navodi da uglavnom veruje radničkim organizacijama.
Skoro 9 od 10 sindikalnih rukovodilaca ističe da uglavnom (72%) ili u potpunosti (15%) ima poverenja u sindikate, dok ih svega 9% navodi da nema poverenja u sindikate.
Gotovo identičan procenat članova sindikata ističe da ima poverenja u sindikate (46%), odnosno da nema poverenja (48%). Među onima koji imaju poverenja, svega 6% u potpunosti veruje sindikatima, dok 40% uglavnom veruje, a isto stanje je preslikano i sa druge strane – svega 9% da uopšte nema poverenja u sindikate, dok 39% navodi da uglavnom nema poverenja u sindikalne organizacije.
Među idejama za obnovu poverenja u sindikate dve su dobile najveću podršku: zastupanje prava zaposlenih kroz socijalni dijalog sa Vladom i poslodavcima (radnici 39%, članovi sindikata 50%, sindikalni rukovodioci 45%); zastupanje prava zaposlenih kroz borbu za poštovanje kolektivnih ugovora (zaposleni 16%, članovi sindikata 23%, sindikalni rukovodioci 21%). Pri tome, zabrinjava to što skoro svaki peti sindikalni rukovodilac ne zna način kako da sindikati povrate poverenje radnika i građana.
Socijalni dijalog u vrhu prioriteta
Socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje su veoma važni sindikalni ciljevi, prema mišljenju tri petine ispitanih radnika. Njihov značaj ne umanjuje to što su radnici, u još većem postotku, naglasili važnost zaštite radničkih prava (82%) kao sindikalnog cilja, kao i zalaganje za dostojanstveni rad i život svih koji žive od svog rada (79%), za veće plate (78%), za bolje radne uslove (76%) i za sigurnost zaposlenja (75%).
Za sindikalne funkcionere najvažnija sindikalna aktivnost je kolektivno pregovaranje (29%), a zatim slede: zalaganje za dostojanstveni rad i život (23%), zalaganje za veće plate (21%), za socijalni dijalog (18%), za radnička prava (15%), za bolje radne uslove (11%) i za sigurna radna mesta (11%).
Na direktno pitanje: „Da li sindikati onakvi kakvi su sada mogu da rešavaju probleme neefikasnog socijalnog dijaloga i slabog kolektivnog pregovaranja? Koliko?“, sindikalni funkcioneri su dali nešto lošiju ocenu sindikatima. Nepuna trećina (31%) je rekla „prilično“, polovina (49%) je rekla „donekle“, a 12% je dala odgovor „malo ili nimalo“, dok je 8% izjavilo da ne zna da oceni.
Na rang listi najvećih sindikalnih problema, za većinu radnika (56%) „veoma veliki“ ili „veliki“ problem je upravo neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje. S druge strane, samo 9% ispitanih sindikalnih funkcionera stavilo je na prvo mesto neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje. Veći problemi od ovog su „pasivni radnici nezainteresovani za sindikate“ (24%), „loši međusindikalni odnosi“ (13%) i „sindikalna nemoć“ (12%).
Istraživanje pokazuje veliki raskorak u stavovima radnika i sindikalnih funkcionera o savezništvu „socijalnih partnera“ – države i poslodavaca. Da je vlada na strani poslodavaca misli 10% radnika i 68% sindikalnih funkcionera, a da vlada nije na strani poslodavaca misli 53% radnika i 18% sindikalnih rukovodilaca, dok je neodlučno 37% radnika i 14% sindikalnih funkcionera. Međutim, veliki deo, gotovo trećina radnika (32%) i polovina sindikalnih funkcionera (48%) smatra da ne postoji spremnost vlade za učešće u socijalnom dijalogu; da ta spremnost vlade postoji misli tek 18% radnika i samo 10% funkcionera, dok je neodlučno 27% radnika i 30% sindikalnih funkcionera (bez odgovora 23% radnika i 12% funkcionera).
Da li je sindikat, u vašoj firmi, učinio nešto za radnike? Na ovo pitanje ispitani radnici su birali sindikalni učinak među šest mogućih. Zaključivanje povoljnog kolektivnog ugovora je kao sindikalni učinak navelo 16 % ispitanika, dok je za 13 % uspešna zaštita radnih prava. Ispred kolektivnih ugovora našli su se: dosledno zastupanje interesa zaposlenih 28 %, nabavka jeftinijih namirnica 26 % i organizacija rekreativnih odmora 17 %. Četvrtina radnika (24%) ustvrdila je da sindikat nije ništa učinio za radnike.
Istraživači navode i rezultate istraživanja agencije Ipsos iz septembra ove godine koje je pokazalo da najveće poverenje među pet najvećih sindikalnih organizacija u Srbiji uživa Nezavisnost sa 16,2 odsto, dok je u Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata poverenje imalo 14,5 procenata ispitanika. Nešto niži procenat ispitanika iskazao je poverenje Savezu samostalnih sindikata (13,2%), dok su na začelju bili Sloga (10,8%) i Konfederacija sindikata (8,3%).
Radnici ne žele „svoju“ partiju
Stav da „sindikat ne treba da se meša u politiku”, za radnike i članove sindikata, pre svega, znači da ne žele da prave svoju stranku.
Da direktno učešće sindikata u političkoj sferi nije dobra ideja smatra polovima radnika (47%) i članova sindikata (51%), kao i gotovo dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%). Nasuprot tome, stav da „sindikat treba da sarađuje sa partijama koje štite interese radnika“ podržava takođe blizu polovine radnika (46%) i članova sindikata (57%), kao i skoro dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%). Ovakav nalaz se može učiniti konfuznim, ali istraživači smatraju da on zapravo navodi na zaključak da sve tri grupacije veruju da sindikati ne treba neposredno da se bave politikom, ali treba da imaju jak politički uticaj kroz saradnju sa istinskim partnerima unutar političke sfere.
Takvu konstataciju potpomaže i činjenica da stav da „sindikat treba da bude opozicija svakoj vlasti“ podržava samo oko četvrtine radnika (27%) i članova sindikata (24%). Nasuprot tome, više od polovine sindikalnog rukovodstva je saglasno sa pomenutim stavom (59%), što se čini kao antisistemski stav koji je, kako ocenjuju istraživači, verovatno posledica izneverenih očekivanja koja su sindikati imali od svojih „partnera“ iz političke sfere u prethodnom periodu, ali svakako još jednom pokazuje da sindikalno članstvo i sindikalno rukovodstvo nemaju jedinstven pogled na strategije uvećanja uticaja sindikata.
Skica socijalnog portreta Srbije
U tekstu „Skice za socijalni portret Srbije“, takođe pisanom za potrebe projekta „Ka novoj strategiji sindikata“, koautori ekonomista Mihail Arandarenko i sociolog Zoran Stojiljković zastupaju tezu da je današnja Srbija „selektivno slaba ‘lukava’ država, partokratska tvorevina zarobljena u mreže klijentelizma i političke korupcije“, i da Srbijom danas „upravlja demokratski deficitaran, hibridni režim“.
„Samo na prvi pogled paradoksalno, ta država je bogata, mada njeni građani, pa i direktni uposlenici, u velikoj većini, to nisu. Ključne karakteristike su, danas, populistička vladavina sa promenljivim (neoliberalnim, narodnjačkim, nacionalističkim) akcentima i cezaristički poredak sa kvarenjem vrlina, moralnim kolapsom i politizacijom kriminala. Na političko-kulturnoj ravni, radi se o društvu konfuzije i anomije i apatije, bez šireg konsenzusa…“
Profesori Arandarenko i Stojiljković navode da je na globalnom planu, Srbija danas „zemlja višeg srednjeg nivoa razvijenosti“, odnosno da je 2020. godine prema statistici Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, ona zauzimala 92. mesto na listi zemalja po veličini bruto društvenog proizvoda (BDP) po stanovniku, izraženom prema paritetu kupovne moći. Međutim, u evropskim razmerama, Srbija spada u najsiromašnije i najmanje razvijene. Otežavajuća je i činjenica da je Srbija izvan Evropske unije, „sa neizvesnim izgledima punog pridruživanja“.
Dvojica autora ukazuju da postoje brojni faktori koji objašnjavaju ovakvu putanju Srbije, a da je „na prvom mestu fenomen ‘zarobljene države’, u kojoj su javne institucije pod kontrolom i uticajem krugova koji se, uglavnom, rukovode kratkoročnim interesima“.
U tekstu se navodi i da „brojne studije pokazuju da najveći i najmoćniji protivnici celovitih reformi ne dolaze iz redova gubitnika, već upravo od korisnika parcijalnih reformi koji nastoje da ovekoveče stanje koje im distribuira dobitke“.
Neefikasne reforme i preraspodela bogatstva
Koautor projekta profesor Božo Drašković u tekstu pod naslovom „Rezultati i posledice tranzicije“ piše da se pokazuje da je neodrživa doktrina po kojoj će slobodno, „ničim ne sputano tržište, samo po sebi rešiti sve razvojne, ekonomske i socijalne probleme u većini zemlja u tranziciji“. On navodi da se skoro tridesetogodišnja društvena i ekonomska reforma pokazala ekonomski i socijalno neefikasnom, „a jedini nivo efikasnosti je imala u preraspodeli bogatstva sa njegovom dugoročno neodrživom koncetracijom“.
Takođe, piše isti autor, „sprovedene reforme u ekonomskoj ravni iskazuju manjkavosti u: deindustralizaciji, rastu spoljne zaduženosti, neodrživosti strukture i izvora rasta BDP-a, neodrživosti strukture izvoza i uvoza, neravnomernom regionalnom razvoju, neodrživosti kursa nacionalne valute i niskim ukupnim prihodima od privatizacije…
Socijalne neefikasnosti sprovedenih reformi se ogledaju u: rastu i održavanju visokog nivoa nezaposlenosti… povećanju stepena socijalne nesigurnosti, rastu siromaštva i neodrživosti na postojećoj privrednoj strukturi penzija, socijalnih prava i zdravstvene zaštite. Posledice tranzicione efikasnosti preraspodele bogatstva se ispoljavaju u: koncetraciji dohodaka i bogatstva u rukama manjine, ekonomska neefikasnost koncentrisanog bogatstva sa stanovišta ekonomskog razvoja Srbije“.
Profesor Drašković zaključuje da postoji dovoljno stručnih dokaza „da je neophodno: odustati od sprovođenja strategije dalje rasprodaje državnih, javnih i prirodnih dobara“, kao i da treba „preispitati i korigovati postojeći nivo ekonomske liberalizacije i deregulacije; razraditi i primeniti moguće aspekte modela socijalno-tržišne privrede sa participacijom zaposlenih“.
Iako ocenjuje da „povratak na prethodni pred tranzicioni socijalistički ekonomski sistem ne bi bio moguć bez teških društvenih lomova i posledica“, Drašković primećuje da „istorija verovatno nije završila i sa mogućnostima teških socijalnih zbivanja u svetu“, naročito ukoliko se nastave trendovi bogaćenja malobrojnih i siromašenja mnogobrojnih slojeva društva.
Za potrebe projekta, pored istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva (ukupno 625 ispitanika), urađeni su i dubinski intervjui sa deset stručnjaka različitih profesija (autor Svetozar Raković), već pomenuti autorski tekstovi Zorana Stojiljkovića, Mihaila Arandarenka, Boža Draškovića, kao i tekstovi Marije Martinić, Čedanke Andrić, Zorana Ristića, Dragice Mišljenović i Slađane Kiković.
Svetozar Raković
