22. septembar 2020. Kategorija: Intervju Izvor: Direktno.rs, Velimir Perović Foto: V. P.
Biti penzioner u Srbiji znači da živiš ispod svakog egzistencijalnog minimuma. Od 2013. godine kada je iznosila 23.947, do danas prosečna penzija je porasla za svega 3.828 dinara. Ova vlast je od 750.000 penzionera otela skoro milijardu evra. Na sledećim izborima penzioneri neće glasati za SNS i Aleksandra Vučića – rekao je za Direktno.rs Miloš Grabundžija, predsednik Sindikata penzionera „Nezavisnost“.
Grabundžija kaže da prosečna penzija treba bude 60 odsto od prosečne plate koja sada, prema zvaničnim podacima, iznosi oko 60.000 dinara. On naglašava da je država, pre nego što je isplatila milijarde evra za: pokrivanje dugova propalih firmi, subvencije stranim investitorima, SPC i Milorada Dodika, morala da vrati penzionerima otet novac.
Srbija ima preko 1,7 miliona penzionera. Koliko iznosi prosečna penzija?
– Prosečna penzija u Srbiji iznosi svega 27.775 dinara. To svakako nije dovoljno ni za osnovne potrebe, jer svaki penzioner kad izmiri samo račune za struju, vodu, smeće i grejanje, ostane bez novca za hranu i lekove. Za komunalne troškove je potrebno od 17.000 do 20.000 dinara, a u Srbiji više od 300.000 penzionera prima penziju manju od najniže koja iznosi 13.611 dinara. Od 2013. godine kada je iznosila 23.947, do danas prosečna penzija je porasla za svega 3.828 dinara.
Koliko je ova vlast uzela novca od penzionera kada vam je smanjila penzije?
– Ova vlast je od 750.000 penzionera otela skoro milijardu evra. Dva puta smo se žalili Ustavnom sudu, tražeći da se ta odluka poništi jer je neustavna, međutim shvatili smo da je naš Ustavni sud politički sud, zapravo najnepošteniji sud u zemlji. On se ne meša u svoj posao. U Ustavu Srbije član 70 kaže da penziju niko ne može otuđiti. Žalili smo se i Evropskom suda za ljudska prava, ali je sudija iz Mađarske ocenio da nismo dovoljno ugroženi?! Kada su nam umanjili penzije prosečna penzija je bila 193 evra i za tog sudiju mi nismo bili dovoljno ugroženi. To je šokantno. Međutim, mi se ne možemo pomiriti s tim, jer penzioneri su kategorija koja je najviše oštećena i ugrožena i kojoj je na najnepošteniji način oteta imovina. Vlast smatra da je samo njima potreban novac, kao jednoj eliti kojoj se može da ubira novac od naroda i da ga troši na sopstvene potrebe. To je skandalozno.
Kažete da je država od penzionera uzela milijardu evra, da li se s tim novcem domaćinski ponašala?
– Svi bi mi pozdravili poštenu izgradnju, ali ne možemo da podržimo pljačku. Od 750 hiljada penzionera otme se nasilno i onda se ulaže preko svojih novoosnovanih firmi i svojih kadrova, ne zna se ni kako ni kome se daje. To je pljačka. Imate kobajagi strane investiture koji investiraju s našim novcem. Penzioneri su do te mere ogorčeni da više nemaju izlaz, jer je nemoguće preživeti s prosečnom penzijom od svega 27.000 dinara. Molim vas, pa oni su odlučili da grade nacionalni stadion od nekoliko stotina miliona evra. Neka svako od fudbalera koji potpisuju milionske ugovore da po 100 evra ako hoće da imaju nacionalni stadion, a ne da uzimaju od penzionera. Penzioneri neće igrati fudbal, sigurno.
Kako su onda penzioneri najrevnosnije biračko telo ove vlasti?
– Nemam objašnjenje zašto veliki deo penzionera podržava Aleksandra Vučića. I ja bih ga podržavao kada bi on radio za interese penzionera. Zašto da ne? Ali on radi protiv interesa penzionera i ja ne mogu da shvatim penzionere koji njega podržavaju. Meni je lično uzeto oko 3.000 evra iz džepa za 47 meseci. Što bih ja onda podržavao Vučića? A drugo, nije tačno da nema para da se vrati oteto penzionerima, para ima. Srbijagasu je prošle godine otpisan dug od milijardu i dvesta miliona evra, crkvi je dato 43 miliona evra, Miloradu Dodiku u Banjaluci je isto dato mnogo para, Kinezima otpisana dugovanja RTB-a i tako dalje. Dodik se bogati i u Beogradu i u Novom Sadu i svugde. Mi dajemo njemu. Ne dajemo mi srpskom narodu u Srpskoj, mi dajemo njemu lično. On više nije ni predsednik, on je član predsedništva u Sarajevu, a ovde uzima od sirotinje. Dodik više vremena provodi u Beogradu nego u Republici Srpskoj.
Dobro, nećemo o politici. Šta znači biti penzioner u Srbiji?
– Znači da živiš život ispod svakog egzistencijalnog minimuma. Mnogi penzioneri, koji mogu da se kreću, idu da rade u nadnicu najgore moguće poslove, samo da bi zaradili za golo preživljavanje. S druge strane, jedan manji deo koji se svezao sa politikom, to su pre svega razni penzionisani oficiri i bezbednjaci, angažovani su u pojedinim državnim institucijama gde se okreće veliki novac.
A neki moraju po ceo dan da rade da bi zaradili sendvič.
– Imate i onu grupu koja za sendvič i jednu crvenu ide po mitinzima SNS-a, tapše i skandira Aleksandru Vučiću. Većina njih ne radi to što voli i veruje SNS-u i Vučiću, nego što mora. Život ogromne većine penzionera u Srbiji je težak i gorak. Zato je veliki broj penzionera u depresiji. Veoma je težak osećaj kad čovek gleda da mu je unuče bolesno, a ne može da priušti da mu kupu bočicu sirupa. Mi smo emotivan narod koji je uvek poštovao porodične vrednosti i tradiciju, ali sad se sve nešto radi da se to razbije. Sve se radi da se stvori neki kult ličnosti.
Bili ste pod presijom i na udaru vlasti i za vreme vanrednog stanja?
– Penzioneri u Srbiji su od ovog režima doživeli takvu represiju za vreme vandrednog stanja, kakvu nikad niko u Evropi nije imao. Ni to im ne možemo zaboraviti. Meni je unuka svaki dan donosila hranu. Uvek kad bih izašao ispred zgrade da od deteta uzmem hranu, naišla bi milicija uz pretnju „stari, ne smeš da izlaziš“. To je sve diktirano od naših organa, od naših takozvanih dušebrižnika koji o nama „brinu“ na čelu sa Vučićem.
Kako se na zdravlje penzionera odražava to što često ne mogu da kupe neophodne lekove i hranu?
– U februaru 2015. godine objavljen je podatak u Politici da je smrtnost, kada su smanjene penzije, povećana već tada za 26 odsto. Ne znam da li je taj podatak tačan, ali niko ga nije demantovao. Povećanje smrtnosti za 26 odsto, posle smanjenja penzija, nije mala stvar. Mnogi su tada ostali bez novca za lekove. Mi nismo vodili spor sa našom vladom zato što se nama htelo, ne, mi smo to morali uraditi zbog nužde, jer je od 750 hiljada ljudi oteta milijarda evra. U doba komunizma, za vreme Tita, mesni doprinos je bio dobrovoljan, neko je odvajao jedan odsto, neko dva, ali ovo sada je bila deračina.
Kakva je situacija kada je u pitanju zdravstvena zaštita penzionera obzirom na male penzije i loše stanje u zdravstvu?
– Ja sam dobio nekoliko prijava telefonom, zvala su me deca penzionera, jer im je u zdravstvenim ustanovama rečeno da su dobili direktivu da penzionere ne primaju u bolnice i da ih izbegavaju na preglede. Upućuju ih na privatne klinike. Penzioneri, naravno, nemaju da plate i završavaju tako kako završe. Na Lešću, Bežaniji, Orlovači…
Kako će se na vaš standard odraziti najavljeno povećanje penzija za šest odsto od sledeće godine?
– Ta vest nije loša, pohvalna je. Država ima pad BDP-a, veliki deo privrede ne radi… Tih šest odsto je velika stvar u ovoj situaciji. To je u proseku povećanje za 1.500 dinara po penziji, ali ja im ne verujem dok to ne bude realizovano. Ovo povećanje su najavili još u februaru.
Kakav je standard penzionera u zemljama regiona?
– Ne možemo se porediti. Standard penzionera u Sloveniji je najbolji. Tamo nema otimačine i represije prema penzionerima, na primer da ih batinaši teraju na glasanje. U Hrvatskoj isto tako, jedino se ne mogu uporediti cene potrošačke korpe. Kod njih je malo pala prosečna penzija u odnosu na prosečnu platu. Mi smo prošle godine predložili da se penzije usklađuju 50 odsto sa rastom plata i 50 odsto sa rastom cena. Drugog instrumenta nemamo, jer ako za osam godina Vlada Srbije nije usvojila nijedan završni račun, mi nemamo o čemu da pričamo. Ako za STR ne predaš završni račun zatvoriće te finansijska inspekcija, a država sa tolikim budžetom, sa tolikim investicijama ne polaže račun nikome.
Koji bi bio realan odnos prosečne penzije u odnosu na platu?
– Stav svih naših organizacija je da to bude 60 odsto od prosečne plate. Ako prosečna penzija padne ispod 60 odsto prosečne plate da se vrši vanredno usklađivanje.
Malopre ste spomenuli da su na dan izbora na vrata penzionera dolazili batinaši i terali ih na silu da glasaju. Kakva imate saznanja o tim događajima?
– Grozna su saznanja. Prvo su još za vreme vanrednog stanja pozivali i utvrđivali sigurne glasače, deleći pakete sa namirnicama. To su bili paketi koji su plaćeni iz budžeta, ali sa propagandnim materijalom SNS-a. Više pritužbi je bilo od ljudi koji nisu članovi njihove partije, da nisu dobili pakete pomoći. Na dan izbora su im dolazili na vrata da ih voze na izbore i tražili su fotografiju glasačkog listića.
Oko million penzionera prima penziju manju od 25.000 dinara. Kako žive ti ljudi, pre svega oni koji nemaju pomoć od dece?
– Oni trpe izuzetno veliki duševni bol. Kažu da moraju da trpe, da gladuju, da se ne leče, jer drugog izbora nemaju. Penzioneri su najugroženija populacija u Srbiji. Mnogo njih ima preko 75 godina koji ne mogu ništa da rade ili su bolesni od srca, kancera… Oni su u ovoj državi osuđeni na smrt.
Kako se hrane, kad nemaju ni za lekove?
– Evo kako: za doručak pojedu jabuku, za ručak parče neke jeftine salame, a za večeru bananu. Meso im je misaona imenica. U najgorem položaju su penzioneri koji žive sami, a takvih ima oko 500.000.
Koliko traje penzionerski vek u Srbiji?
– Pojavljuju se različiti podaci. Vidim da Miladin Kovačević iz Republičkog zavoda za statistiku veoma vešto manipuliše brojkama, to je nepošteno. Kad dobiju penziju, naši penzioneri „uživaju“ nekih 10-12 dana godina.
Kako ocenjujete odnos vlasti prema penzionerima?
– Mislim da su sve vlade, ne samo ova, vodile pogrešnu politiku prema penzionerima. Niko nije ušao u proces da se trajno regulišu prihodi Fonda PIO. Čim su dozvolili da poslodavac može da isplati zarade, a da ne uplati doprinose smanjeno je punjenje fonda. Čak ni ti njihovi strani investitori, koji dobiju ogromne subvencije za radnike, ne uplaćuju doprinose. Naredna generacija penzionera neće imati penzije ni 13.000 dinara. Zato je 350.000 mladih ljudi otišlo u inostranstvo.
Od milion i sedamsto hiljada penzionera, koliko ih ima u Srbiji, koliko njih živi ispod ili na granici siromaštva?
– Svi koji primaju ispod 30.000 dinara žive u bedi. Da ne govorim o onih 100.000 penzionera čija su primanja ispod 10.000 dinara. Mi smo potpisali sporazum o saradnji sa Savezom penzionera Srbije, i sada ćemo zajedno da radimo kako bi se standard penzionera popravio. Nisam siguran da će na sledećim izborima penzioneri glasati za ovu vlast.
Verujete li da je ova vlast spremna da vrati pare koje je otela od penzionera?
– Mislim da Vučić nije spreman da nam vrati pare. Ja znam da je teško vratiti milijardu evra odjednom, ali hajde donesite zakon da se vraća u 47 rata koliko ste uzimali i problem smo rešili. Taj problem bi onda za 47 meseci bio potpuno rešen – zaključio je za Direktno.rs predsednik Sindikata penzionera „Nezavisnost“ Miloš Grabundžija.
