Na korupciju u Srbiji utiče visoka zavisnost privrede i građana od javnog sektora, a glavni generator korupcije je partijska kontrola koja prevazilazi političko odlučivanje u skupštini i vladi, već se proteže na ceo javni sektor. I veliki deo privatnog sektora je zavisan od političkih moćnika jer kod nas širenje biznisa u velikoj meri zavisi od političke podrške, objašnjava Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija u razgovoru za sajt UGS Nezavisnost.
* Prema kriterijumima Svetske banke i ali istraživanjima drugih relevantnih međunarodnih organizacija Srbija je po izraženoj korupciji i niskom nivou vladavine prava pri samom dnu među evropskim zemljama. Gde su ključni uzroci tako visoke koruptivnosti?
– Uzroci korupcije u Srbiji su raznoliki. Većina njih je prisutna i u drugim državama, ali kod nas ima i nekih specifičnosti. Glavne specifičnosti uzroka korupcije u Srbiji proističu iz visoke zavisnosti privrede i građana od javnog sektora. Jedan deo te priče čine zloupotrebe pri raspolaganju javnim resursima ili kod zapošljavanja u javnim preduzećima, ustanovama i upravi. U tom pogledu, glavni generator korupcije jeste partijska kontrola nad javnim sektorom, koja daleko prevazilazi nivo donošenja političkih odluka u skupštini i vladi, već se proteže na ceo javni sektor. U velikom delu javnog sektora ključne odluke potpisuju lako zamenljivi vršioci dužnosti, koji svoj položaj duguju političkim moćnicima, umesto da polažu račune građanima. Međutim, ni tu nije kraj, jer je i veliki deo privatnog sektora zavisan od političkih moćnika. Za razliku od nekih drugih država gde su politički funkcioneri često marionete moćnih privrednika, kod nas širenje biznisa u velikoj meri zavisi od političke podrške.
Pri svemu tome, nizak nivo vladavine prava, koji se ogleda u otvorenom kršenju zakona, donošenju raznih „lex specialis-a“ i tužilaštvima koja ne ispituju slučajeve moguće korupcije ako ne postoji „politička volja“, u kombinaciji sa odsustvom političke volje tamo gde ona zaista treba da se pokaže – kod unapređenja propisa i podrške nezavisnim kontrolornim telima – ne daje ni dobre perspektive da će se stanje suštinski poboljšati.
* Fiskalni savet je u jednoj svojoj ranijoj analizi ukazao da privreda Srbije trenutno raste ispod svog potencijala i da se polovina tog zaostajanja može objasniti slabom vladavinom prava i visokom korupcijom. Kakvi su u tom pogledu stavovi Vaše organizacije?
– Fiskalni savet izrađuje veoma korisne analize i upozorava na problematične poteze države, ali se one ne uzimaju u dovoljnoj meri u obzir. Taj i drugi nezavisni organi su zamišljeni tako da pruže Skupštini argumente na osnovu kojih će moći da vrši kvalitetan nadzor nad izvršnom vlašću. Međutim, sistem odgovornosti ne funkcioniše kada se parlament dobrovoljno odriče te kontrolne funkcije. U svakom slučaju, nesumnjivo je da se nizak nivo vladavine prava, nejednaka primena zakona u sličnim situacijama i nepredvidljivost odluka državnih organa negativno odražavaju na privredni život u celini.
* Prema Vama, osnovni uzrok povećanja korupcije je nedosledno primenjivanje preventivnih i represivnih mehanizama. Na koje mehanizme pre svega mislite?
– Jedan od primera je pristup informacijama od javnog značaja. Srbija je još 2004. usvojila jedan od najboljih zakona u svetu koji uređuje ovu oblast. Međutim, u praksi, ne samo da se mnogi organi vlasti neosnovano oglušuju o svoje obaveze, ignorišući ili odbijajući bez osnova zahteve, već ni Vlada Srbije nikada do sada nije obezbedila izvršenje konačnih rešenja Poverenika za informacije, što je njena zakonska obaveza. Tako se tokom vremena skupilo nekoliko stotina neizvršenih rešenja, od kojih se mnoga odnose na obavezu dostavljanja informacija od značaja za kontrolu raspolaganja javnim sredstvima, uključujući i ugovore vredne nekoliko milijardi evra, njihove anekse i podatke o izvršenju. Jedan od takvih primera je ugovor o upravljanju smederevskom železarom, koji ne samo da nije dostavljen TS po zahtevu, već su podaci bili uskraćeni i Povereniku prilikom odlučivanja o žalbi.
Preventivni antikorupcijski mehanizmi kod zaključivanja ugovora o javnim nabavkama i javno-privatnom partnerstvu podrazumevaju javnost informacija, konkurenciju i unapred postavljene kriterijume za odlučivanje. Međutim, i pored postojanja opštih pravila koja su uglavnom u skladu sa evropskim standardima, glavni poslovi se ugovaraju na drugi način, direktnim dogovorima. Kao pravno „pokriće“ za takve aranžmane koriste se međudržavni sporazumi ili razni „posebni zakoni“, tako da posao dobija unapred određeni partner, a građani ostaju bez bitnih informacija o tome da li bi alternativna rešenja bila povoljnija.
Preventivni mehanizmi ne funkcionišu ni kada je reč o donošenju zakona, gde se često ne organizuju javne rasprave uopšte ili se organizuju samo forme radi, u vezi sa kontrolom rada javnih preduzeća i u brojnim drugim oblastima.
U oblasti represije postoje snažni argumenti da se tvrdi da tužilaštvo ne ispituje sve slučajeve sumnje na korupciju o kojima postoje saznanja, već samo one za koje znaju da imaju političku podršku. Slično tome, postoje brojne slabosti i u drugim nazdornim i kaznenim mehanizmima. Zbog tajnovitosti, pre svega poreske uprave, nije moguće u potpunosti utvrditi u kojoj meri inspekcijski organi selektivno primenjuju svoja ovlašćenja u kontroli privrednih subjekata.
* Početkom avgusta Transparentnost Srbija je javno osudila praksu Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja da od javnosti taji podatke o trošenju javnog novca za nabavku medicinske opreme u toku virusne epidemije. Kome je u interesu da se takvi podaci proglašavaju potpunom tajnom?
– RFZO se prilikom uskraćivanja informacija pozvala na odluke Vlade Srbije, koje su takođe označene kao tajne. Usled toga nije moguće proveriti da li je samo određivanje tajnosti bilo u skladu sa zakonom, pa čak ni koji bi se legitimni interesi mogli štititi kroz određivanje tajnosti podataka o nabavkama respiratora, lekova, zaštitnih maski i drugih sredstava. Pored toga, RFZO nije razmatrao mogućnost da se podaci makar delimično stave na raspolaganje javnosti, niti da se za te nabavke ostvari transparentnost u meri u kojoj je to bilo moguće bez ugrožavanja zaštićenih interesa, što je suprotno i Zakonu o javnim nabavkama i Zakonu o slobodnom pristupu informacijama.
Možemo da pretpostavimo da je u jednom trenutku tajnovitost mogla imati smisla zbog specifičnih uslova nabavke proizvoda koji su bili deficitarni globalno, ali ni to više nije slučaj. U odsustvu dodatnih informacija normalno je da se javljaju sumnje da se skrivanjem informacija ne štite samo legitimni interesi države, već i mogući nelegitmni interesi posrednika u nabavki opreme. Imajući u vidu da su u drugim državama, uključujući i susednu Bosnu i Hercegovinu, u vezi sa sličnim nabavkama već otkrivene zloupotrebe, kao i loša iskustva Srbije iz ranijih pandemija, bilo bi primereno da državni organi izađu pred javnost sa proverljivim informacijama o korišćenju javnih sredstava radi suzbijanja epidemije, a ne da ih kriju ili saopštavaju kroz neproverljive izjave političara.
* Srbija ni posle više od dva meseca nakon parlamentarnih izbora nije dobila novu vladu. Šta to znači za funkcionisanje izvršne vlasti i državnog aparata?
– Ustavno gledano, Vlada funkcioniše do izbora nove, tako da nemaju nikakav izgovor ukoliko svoj posao ne rade kako treba. Pored toga, u političkom smislu, na osnovu izbornih rezultata, Vlada ima i legitimitet da nastavi sa sprovođenjem svoje dosadašnje politike.
Međutim, stvarnost je unekoliko drugačija. S obzirom na to da najvažnije političke odluke, pa i personalna rešenja u Vladi, kao i izbor koalicionih partnera (koji inače nisu nužni) zavise uveliko od volje predsednika najveće stranke, sasvim je sigurno da se neizvesnost u pogledu njihovog budućeg položaja odražava i na mogućnost postojećih ministara da sprovode reforme u svojim oblastima. Pored toga, dve trećine javne uprave u Srbiji (nivo pomoćnika ministara) je u zakonitom ili nezakonitom „v.d. stanju“, tako da se građani ne mogu osloniti ni na to da će javna uprava funkcionisati u potpunosti nesmetano u odnosu na moguće personalne promene u Vladi. Zbog toga bi bilo korisno da se Vlada formira što pre i da definiše svoje prioritete rada, ali bi bilo još važnije da se državna uprava u potpunosti ustroji tako da u njoj zaista glavnu reč vode profesionalci izabrani na konkursima.
* Nedavno ste ocenili da ni prošle ni ove godine nije primećen nikakav bitniji napredak u javnosti rada Vlade Srbije. Međutim, rezultati poslednjih parlamentarnih izbora kao da pokazuju da takav način rada vlasti ne smeta većini građana.
– Odluke građana na izborima zavise od mnogih faktora. Pre svega, ne traže svi građani od vlasti da njima bude odgovorna, već traže vođe kojima će predati upravljanje sudbinom države. Visok stepen prisustva onih koji su na vlasti u medijima, nekritičko predstavljanje rezultata njihovog rada u tim istim medijima, uvek dovode do toga da značajan broj građana bira one koji su već na vlasti, radije nego konkurente. Na ovim izborima smo takođe imali situaciju da su oni oponenti vlasti koji su u medijima bili najzastupljeniji (makar i u negativnom kontekstu) izbore bojkotovali, kao i značajan broj birača koji bi možda njima poklonili podršku.
Odsustvo napretka u transparentnosti rada Vlade na koje smo ukazali, međutim, nije samo stvar izbora između vlasti i opozicije, već i ispunjavanje obaveza i planova koje su doneli aktuelni vlastodršci, kao i usvajanja civilizacijskih tekovina i demokratskih standarda. Ako je nekada cena transparentnosti rada vlasti bila visoka, to sada nije slučaj, jer je sada moguće objaviti ogroman broj informacija u formatima koji su pogodni za dalje korišćenje uz zanemarljive troškove. Međutim, i pored svih planova, strategije i zakona, do toga još uvek nije došlo, pa se tako, na primer, informacije sa sednica Vlade objavljuju u zipovanom formatu, bez mogućnosti pretrage, kao da je i dalje 2002. godina, kada su ljudi koristili dial-up internet slabe protočnosti. Izrada novog sajta Vlade nije iskorišćena za to da se na sajtu nađu novi podaci, poput predloga podzaokonskih akata ili rešenja o korišćenju budžetske rezerve.
Najzad, kada je reč o studijama, sporazumima i ugovorima, očigledno ne postoji volja da se uopšte objave, ni proaktivno, ni po zahtevima za pristup informacijama. Ipak, u nekim segmentima je zabeležen i napredak tokom proteklih nekoliko godina, pa su, recimo, na sajtu Ministarstva privrede postali javni neki od podataka o dodeljenoj državnoj pomoći investitorima, upravo nakon kritika i predloga koje smo im uputili. Generalno gledano, pored građana i novinara koji se zanimaju za informacije, u ovoj oblasti je bitno da dobijemo podršku i od međunarodnih organizacija, pre svega EU. Tim pitanjima je posvećena određena pažnja u pregovorima, ali ne i dovoljna.
* Slučaj uzbunjivača Aleksandra Obradovića i afera „Krušik“ kao da posle prvobitne euforije obeshrabruju borbu protiv korupcije.
– Za sada nema novosti o tome da li se slučaj uopšte ispituje od strane tužilaštva, kako u pogledu mogućeg štetnog ugovaranja u Krušiku, tako i u pogledu odgovornosti samog Obradovića za navodno odavanje službenih i poslovnih tajni. Postoji i izveštaj DRI koji je potvrdio neke od njegovih navoda.
Budući da je reč o slučaju koji je zadobio toliku pažnju javnosti, bilo bi neophodno da se on ispita i sa krivičnopravnog aspekta i nema sumnje da će to biti jedan od slučaja gde se meri da li u državi postoji spremnost za ispitivanje moguće korupcije velikog obima. Otežavajuća okolnost u tom slučaju jeste priroda poslovanja u trgovini oružjem, gde svakako ima dosta tajnovitosti i osetljivih pitanja međunarodne politike, tako da je veliko pitanje da li će javnost ikada imati potpune podatke.
Kako god bilo, taj slučaj bi takođe trebalo iskoristiti da se otvori ozbiljna rasprava na temu primene Zakona o zaštiti uzbunjivača i potrebe za njegovim unapređenjem, upravo u onom delu koji je bio značajan i za ovaj slučaj. Naime, ovaj zakon ne omogućava adekvatnu zaštitu uzbunjivačima kada iznose u javnost i neke informacije koje su formalno označene kao tajne, tako da bi u tom pogledu bilo nužno da se poboljša. TS je davala konkretne predloge za to i tokom javne i skupštinske rasprave, ali su oni odbijeni.
* Kakva su iskustva Vaše organizacije u saradnji sa sindikatima? Koliko su sindikalne organizacije i pojedinci aktivni u borbi protiv korupcije?
– Sporadično smo imali iskustvo saradnje sa sindikatima. Na primer, to su bile situacije kada su pojedine sindikalne organizacije preduzeća iz javnog sektora ukazivale na zloupotrebe rukovodstva ili pokušavale da dođu do informacija, ali im je to bilo otežano. Neretko je unutar takvih firmi problem i u tome da postoji i neki veći sindikat koji je blizak rukovodstvu firme, pa nije spreman da dela u javnom interesu.
Generalno gledano, iako sindikatima nije primarna uloga da se bore protiv korupcije, već za interese svojih članova, nesumnjivo da postoji prostor za razvijanje saradnje. Takođe bi bilo bitno da sindikati budu aktivniji u vezi sa pitanjem zaštite uzbunjivača, kroz insistiranje da problemi na koje ukazuju budu ispitani do kraja.
Svetozar Raković
