Dobar dan osiromašeni radnici, zaboravljeni seljaci i poniženi studenti i poštena inteligencijo
Dobar dan Srbijo koja počinješ da se budiš.
Želim da danas odgovorimo na dva pitanja.
Prvo, zašto smo danas mi ovde? Šta to hoće zaposleni i sindikati?
Drugo, šta nameravamo da radimo od trenutka kada se danas raziđemo ?
Prvo, tu smo jer nam je prekipelo i dosta nam je svega.
Dosta nam je bede, poniženja, odricanja od pristojnog rada i života, straha od gubitka posla, stida pred sopstvenom decom i roditeljima
Sami smo se sebi smučili od prećutkivanja i savijanja kičme. Dosta nam je da sindikate tretiraju kao mlađeg poslušnog partnera.
Dosta nam je partijskih komesarki i komesara koji jurišaju bez stida i obzira na komandne pozicije u privredi i politici .
Imaju li trunku stida oni bez iole pristojne radne biografije i pet minuta „normalne“ škole?
Dosta nam je političara tehnologa vlasti koji su još relativno mladi a do srži kvarni i koji su do sada stotinu promenili vera da bi seli u sedlo lasti.
Onih, koji jedno pričaju u kampanji a drugo kada dođu na vlast
Provalili smo i trbuhozborce režima i sluge korporativnog kapitala među akademičarima i novinarima.
Bahatih i primitivnih gospodara nema ni bez dobro plaćenih slugu u pravosuđu, upravi i policiji
Zašto promene ?
Svako kome glava služi i da razmišlja neka razmisli kuda su nas vodile i gde su nas dovele i zavele i našta sve navele naše vođe u poslednjih četvrt veka?
Prvo sebi odgovorite da li vi i vaši dobro i sigurno živite imate li perspektivu i da li se vaše mišljenje uvažava?
Smete li uopšte da kažete sta je stvarno vaš stav?
Država je zato umesto da bude Robin Hud Super Hik koji uzima i ovo malo preostalog da bi dodala bogatima.
Umesto da redukuju subvencije, pre svega strancima i zatvore koruptivne kanale u javnim nabavkama vlasti su posegle za našim platama i penzijama i ne žele sem na kašičicu da ih vrate.
Zarade su i dalje prikovane na dno u poređenju i sa regionom
Porezima se srazmerno uzima više sirotinji nego najbogatijima.
Nezaposlenost je istina smanjena ali kroz nekvalitetno i teško održivo zapošljavanje.
Zato upešno i dalje funkcioniše partijsko zapošljavanje i udomljavanje
Stepen nejednakosti nam je gotovo dvostruko veći od evropskog proseka a toliko se pozivamo na Evropu i evropske vrednosti.
Evropski je i socijalni dijalog ali se kod nas i dalje 80% zakona donosi po hitnoj proceduri.
Socijalni lift je zaglavljen na najvišim spratovima. Svi ostali smo u slobodnom padu.
Tako će i ostati ako pristup kvalitetnom obrazovanju i socijalnoj zaštiti ostane selektivan i zatvoren za talente iz siromašnih porodica.
Zato i hoćemo promene.
Promena nema bez razvijene, promišljene strategije ali ni bez inata i prkosa.
Verujem duboko da svih 90 % građana smatra naš zahtev za većim zaradama i manjim nejednakostima opravdanim, ali ni svaki deseti ne bi i lično nešto učinio da do toga i dođe.
Želim zato da ukažem na svu bedu i istovremenu uzaludnost servilnosti i pridržavanja parole : Gledaj svoja posla. Ili neće valjda meni to da se desi.
Solidarnost je najskuplja i najdragocenija reč za svakog sindikalistu i svakog građanina koji je rešio da ne bude podanik i gmizavac.
Šta da radimo dalje ?
Prvo da sve učinimo da se konačno pristojno živi od penzija i plata i da se do leta na stolu nađu sva ključna pitanja ekonomskog i socijalnog razvoja.
Da dođemo do socijalnog pakta o razvoju i zapošljavanju u – da raskrstimo sa politikom vađenja iz dubioza na račun građana.
Da smo ih ranije kontrolisali kako treba ne bismo ovako nisko nikad pali.
Dosta su oni prisvajali dobitke a socijalizovali i na naša pleća prebacivali gubitke.
Privatizacioni lopovluk i ugrađivanja konačno trebaju da imaju svoje sudski utvrđeno ime i prezime. Ili se ništa neće ozbiljno promeniti.
Dosta nam je i zamlaćivanja sa donošenjem zakona o poreklu imovine.
Navalimo konačno na stoglavu hidru korupcije. Korupcija užasno ponižava.
Nama ništa više ne znači da sjaši Kurta a uzjaše na naša leđa Murta. Umesto da menjamo garniture na vlasti hoćemo da menjamo pravila igre i sam sistem.
Slažemo se sa studentima i strukom kada kažu da nema demokratskih izbora bez ravnopravnih uslova, uključiv pristup medijima i novcu.
Ljudi, studenti su naša deca . Ako nam oni odu zauvek ne gine nam otužni Srbistan.
Probudimo u sebi i osećaj stida i osećaj ponosa i zavetujmo se : Nikada više neće odlučivati o nama bez nas.
