Ivica Mladenović
Evropska javnost je podeljena povodom aktuelnog štrajka u Francuskoj. Dok jedni insistiraju na tezi da se „Francuzi bune jer ne vole reforme“, drugi u Francuskoj vide bastion odbrane civilizacijskih dostignuća radničkog pokreta XX veka. U tom ključu treba razumeti naslov jednog teksta u Los Angeles Times-u – „Bednici: zašto Francuzi koji imaju toliko toga žele da protestvuju“ – ili zaključak Johna Lichfielda, britanskog dopisnika iz Pariza: „Karikaturalno je ali istinito da Englezi smatraju da je francuski sistem previše darežljiv. Državne penzije u Engleskoj su minimalne“. Sa duge strane, Nadia Pantel, novinarka nemačkog dnevnika Süddeutsche Zeitung, upravo je rečima iz naslova ovog teksta opisala ono što se trenutno događa u Francuskoj. Ista autorka zaključuje da na nemačkoj levici postoji uverenje da su Francuzi „poslednji ratnici koji brane socijalnu državu u Evropi“. Nekim Evropljanima su još impresivniji rezultati istraživanja javnog mnjenja koji pokazuju da oko 2/3 Francuza podržava štrajk, koji i njima samima otežava svakodnevni život, a za paralizu zemlje – što na dnevnom nivou, prema računici predsednika Konfederacije srednjih i malih preduzeća, „košta“ državu od 200 do 400 miliona evra – najveću odgovornost pripisuju Vladi Francuske.
Šta se to ustvari događa u Francuskoj? U najkraćem: Emmanuel Macron nastavlja svoj blitzkrieg – koji su, iz njegove perspektive, samo privremeno zaustavili Žuti prsluci – na državu socijalnog staranja. U temelju pojave Žutih prsluka se nalaze antisocijalne strukturne i konjunkturne tendencije, koje su izborom novog francuskog predsednika 2017. godine samo pojačane. Nakon što je inicirao mere kojima su ugrožena prava ljudima na birou za zapošljavanje; olakšana procedura za otpuštanje zaposlenih; degradirani javni servisi; ukinut solidarni porez na bogatsvo iznad 1,3 miliona evra; dati novi pokloni vlasnicima kapitala itd, Francuska je doživela najveći društveni potres još od 1968. godine. Suočene sa nekontrolisanim nasiljem, nijedna francuska firma nije se usprotivila Makronovoj odluci o trinaestoj plati, kao što ni EU-birokratiji nije palo na pamet da mu pridikuje – što inače neprestano radi kada je reč o južnoevropskim članicama – zbog toga što je, kako bi pacifikovao pokret, probio budžetski deficit od tri odsto. Komandnoj klasi je bilo jasno da moraju žrtvovati nešto, kako ne bi izgubili sve. Nasilje na ulicama francuskih gradova je dovelo do toga da je predsednik morao da učini koncesije, tako da je za rešavanje nagomilanih problema narodskih slojeva obezbedio 10,3 milijarde evra, što nisu uspeli da izdejstvuju ni svi sindikati zajedno, ni sve partije levice u poslednjih 20 godina.
Rečenim koncesijama društveni sukob je smiren, međutim, godinu dana nakon tog taktičkog povlačenja pred Žutim prslucima, Emmanuel Macron – preko premijera Édouarda Philippea i njegove vlade – opet je najavio napad na socijalnu državu. Ovog puta, na udaru su penzije. Pod izgovorom o univerzalizovanju penzionog sistema, preko sistema poena, odnovna ideja vlasti je da kroz diskurs o „privilegovanom javnom sektoru“ izazovu razdor i „negativnu solidarnost“ među zaposlenima i da na „penzionoi tržište“ uvedu privatne penzione fondove. U praksi, kako pokazuju neki specijalisti, sa etabliranjem novog penzionog sistema, koji podrazumeva da se visina penzije obračunava u odnosu na čitav radni vek, a ne u skladu s visinom plate poslednjih nekoliko godina, gubitnici bi bili i jedni i drugi (iako bi u većoj meri bili gubitnici bili radnici u javnom sektoru). Na primer, procenat penzije nekoga ko radi u privatnoj korporaciji u odnosu na poslednju platu prema postojećem sistemu bio bi 73%; ukoliko bi, pak, predložena anti-reforma prošla taj procenat bi se spustio na 56%, što predstavlja značajnu novčanu razliku. Podsećanja radi, aktuelni penzioni sistem u Francuskoj – kao plod kosenzusa između delogista i komunista u vreme Nacionalnog saveta otpora tokom Drugog svetskog rata – ubedljivo je najbolji u EU: 7% francuskih penzionera je na granici siromaštva, dok je taj procenat u Engleskoj i Nemačkoj oko 19%.
Reakcija na predloženu anti-reformu je dvostruka: s jedne strane nalazimo snažnu podršku od strane MEDEF-a, ili udruženja francuskih vlasnika preduzeća; s druge strane snažan otpor dva najveća sindikata, CGT i CFDT, koji pokreću štrajk u javnom sektoru, tj. u saobraćajnim i obrazovnim ustanovama. Po svojoj snazi i masovnosti radi se o najvećem štrajku nakon 1995. i masovnih socijalnih mobilizacija protiv „Plana Žipe“. Štrajk ograničenog opsega je počeo 5. decembra i nesmanjenim intenzitetom traje i danas. Naročito je ovde značajna uloga nekadašnjeg samoupravno-socijalističkog, a danas socijal-liberalnog CFDT-a, koji je poslednjih godina kroz tzv. „socijalni dijalog“ sa vlastima, najčešće davao legitimitet antisocijalnim „reformama“ francuskih vlada. Međutim, u kontekstu sveopšte „antisindikalne histerije“ u medijskoj sferi, kao i u skladu sa trenutno hegemonom političkom paradigmom koja se može rezimirati u principu da u društvenim borbama jedini ulog koji treba poštovati jeste „odnos snaga“ između suprotstavljenih tabora, Emmanuel Macron je, za razliku od prakse svojih prethodnika, odlučio da mu nije potreban ni CFDT, ni „socijalni dijalog“ za legitimizaaciju svoje politike. To je nateralo generalnog sekretara CFDT-a Laurenta Bergera da zapreti da neće sarađivati sa predsednikom dok ovaj „ne promeni metod“. Bilo kako bilo, oba sindikata za sada odbacuju bilo kakav kompromis na štetu radnih klasa i zahtevaju povlačenje predloga Vlade.
Predsednik Francuske, sa druge strane, u ovakvoj situaciji organizuje luksuzne proslave rođendana u Obali Slonovače, dok u svojim javnim govorima gotovo da i ne pominje „penzionu reformu“. Dve godine pred nove predsedničke izbore ne sme sebi da, nakon iskustva sa Žutim prslucima, dopusti još jedan neuspeh i još jedno povlačenje. Iz tog razloga je ovaj „dosije“ potpuno prepustio premijeru, čija je politička karijera u igri. Jer, ukoliko ne uspe da obezbedi podršku za donošenje zakona, sva je prilika da će biti smenjen sa mesta „prvog ministra“. Premijer je, sa svoje strane, svestan toga da ne sme nazad, 11. decembra ponudio prvi „ustupak“. Naime, kako bi dodatno podelio štrajkače i izazvao razdor između sindikata, javno je obećao da će se novi penzioni sistem primenjivati samo na građane rođene pre 1975. godine. Sindikati su, međutim – pod pritiskom „odozdo“ – rezolutno odbacili ovaj predlog, kao i predlog o „primirju“, odnosno obustavljanju štrajkačkih aktivnosti u vreme božićnih i novogodišnjih praznika. Posebnu ljutnju je u javnosti izazvala informacija o susretima francuskog predsednika i visokog komesara za penzije u Vladi Francuske sa predstavnicima najvećeg multinacionalnog fonda Black Rock, koji već nekoliko godina lobira da uđe na „francusko penziono tržište“. Ovo je dodatno razobličilo interese koji stoje u temelju razaranja postojećeg penzionog sistema. Ono što ohrabruje je gotovo nepodeljena javna podrška štrajku, kao i koordinisani nastup sindikata. Naredna velika mobilizacija i generalizovani štrajk u javnom sektoru su najavljeni za 9. januar. Nastavljajući sa strategijom divide et impera, premijer je za 7. januar zakazao sastanak sa predstavnicima CFDT-a, ignorišući najveći i najradikalniji sindikat u zemlji, odnosno CGT. Čini se da jedini način da se ostvari pobeda u ovom „manevarskom ratu“ očuvanje sindikalnog jedinstva. Ujedno, uspeh borbe protiv novog zakona mogao bi biti uvod u vraćanje poverenja u sindikate i jasna poruka francuskom predsedniku kakvu će sudbinu doživeti svaki novi udar na socijalnu državu.
