15. oktobar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Branislav Božić Izvor: UGS Nezavisnost Foto: N1, Facebook
Srpski sudovi se suočavaju sa desetinama hiljada radnih sporova, najčešće zbog nezakonitog otkaza, neisplaćene zarade ili drugih potraživanja radnika, kao i zbog zlostavljanja na poslu. Radni spor neretko traje i po desetak godina, sudska odluka je pretežno u korist radnika, ali posle maratonskog parničenja nastupa problem izvršenja presude
Radni sporovi pred domaćim sudovima prosečno traju pet godina, a posle maratonskog parničenja u više od 90 odsto predmeta sudske presude, ipak, budu na strani zaposlenih. Međutim, prema evidenciji republičkog Inspektorata za rad, za prethodne tri godine zastarelo je čak 42 odsto predmeta koje je Inspektorat uputio sudovima i tužilaštvu na dalje postupanje.
Samo nekoliko pomenutih podataka dovoljno je da se shvati u kojem su problemu zaposleni prilikom pokretanja i vođenja procesa sa poslodavcima. Bitno je dodati i da uprkos naizgled povoljnom procentu pozitivnih presuda za radnike, suštinu menja to što se značajan broj presuda dugo ne sprovodi, pogotovu u slučajevima neisplaćenih zarada i drugih novčanih potraživanja, baš kao i kada neosnovano otpušteni radnici treba da budu vraćeni na posao.
Nezakonit otkaz, neisplaćena zarada ili druga prinadležnost radnika i mobing, najčešći su razlozi sporenja radnika i poslodavaca. Pred srpskim sudovima se od 2017. do lane, godišnje vodilo po približno 70.000 takvih sporova. Taj trend, uprkos ovogodišnjem smanjenju zbog epidemije korona virusa, u srpskim sindikatima smatraju dalekosežnim. Jedan od razloga za to je i promena u Zakonu o radu, gde su nekad radni sporovi, makar deklarativno, trebalo da traju do šest meseci, a sada je ta deklarativnost spala na pojam hitno. Šta god to značilo. A da svakako ne znači ubrzanje, jasno je kada se po evidenciji Inspektorata za rad u oblasti bezbednosti na radu ustanovi da se donese tek poneka presuda za par godina, i da se naročito dugo procesuiraju slučajevi pogibije radnika na gradilištima i drugim radnim mestima.
Decenijski sudski sporovi
Od Slađane Kiković, šefice Odeljenja za zakonodavno-pravnu regulative, pravnu pomoć i zastupanje UGS Nezavisnost, saznajemo da radni sporovi pred sudovima opšte nadležnosti u Beogradu traju najmanje 5-6 godina, a u unutrašnjosti približno 3-4 godine. I to do prvostepene presude. U drugostepenom postupku, Apelacioni sud u Beogradu predmete rešava za približno pola godine. Prema podacima iz ovog suda, beogradska apelacija u proseku mesečno primi tridesetak takvih predmeta.
– Ne treba imati iluziju da se nešto promenilo u ovoj oblasti u odnosu na prethodnu deceniju. Na primer, nedavno smo imali prvostepenu presudu u sporu koji je počeo još 2014. godine! Kod jednog slučaja nezakonitog otkaza prvostepenu presudu smo dobili posle devet godina! Posle pritužbe Vrhovnom kasacionom sudu zbog suđenja van razumnog roka, taj čovek je dobio samo 50.000 dinara odštete za toliko dug proces. Posle deset godina su ga vratili na posao, a čovek je u međuvremenu oboleo i praktično izgubio 10 radnih godina u najproduktivnijem period, objašnjava Slađana Kiković za sajt UGS Nezavisnost.
Radnicima, ipak, i takva suđenja donose kakvu-takvu pravdu, ali svemu prethodi problem pokretanja sudskog postupka, posebno po službenoj dužnosti. Po podacima Inspektorata za rad, gotovo polovina predmeta koje on uputi sudu i tužilaštvu zastareva. Po prošlogodišnjim podacima više od 200 “radnih” predmeta napunilo je deceniju i čeka prvostepenu presudu!
U predmetima u privrednim sudovima, u kojima radnici pokreću sporove protiv firmi u stečaju potražujući neisplaćene plate i razna druga dugovanja po osnovu prethodnog rada, suđenja traju i duže od 10 godina! Slađana Kiković navodi slučaj iz beogradskog IKL-a, gde je podnet prigovor po osnovu (ne)suđenja u razumnom roku za spor koji traje od 2007. godine, a da radnicima još nisu namirena njihova potraživanja.
Otkazi za zastrašivanje
Ipak, u poslednje vreme nema mnogo tzv. “masovki”, koje su bile među najbrojnijim procesima, i to uglavnom za zaostale zarade, jer je uglavnom završena privatizacija preduzeća. Naša sagovornica iz pravne službe UGS Nezavisnost objašnjava da je danas najviše sudskih postupaka u vezi otkaza ugovora o radu, a najčešće sindikalnim poverenicima.
– Nakon donošenja Zakona o radu 2014. poslodavcima je olakšano da daju otkaze, a mnogi od njih to čine nezakonito. Poslodavci su toga i svesni, ali znaju i da su sudovi neažurni i da će dugo da traje proces, ako ih radnici tuže. Oni dele otkaze kad god im to odogovara, a izgleda najviše zbog toga da bi zastrašili druge radnike da se slučajno ne drznu da traže svoja osnovna prava. Takvih slučajeva je mnogo, iako se to uglavnom formalno pokriva navodnom nedisciplinom na random mestu, ukazuje Kiković.
Ona dodaje da je poslednjih godina veoma primetno šikaniranje sindikalnih poverenika kojim poslodavci ubijaju sindikalno delovanje. Jer, ako prvi čovek sindikata dobije otkaz, šta onda mogu da očekuju drugi radnici. A pravo na sindikalno organizovanje i delovanje je jedno od osnovnih ljudskih prava, zagarantovano i međunarodnim konvencijama i našim Ustavom.
Povodom drastičnih slučajeva u firmama poput Jure, Kiković podseća da firme stranih investitora u Srbiji moraju da rade po našim zakonima. Poslodavci u tim firmama formalno ne zabranjuju rad sindikata, ali obilato koriste otkaze za sve one koji i pomisle da se organizuju ili predvode fabričke sindikate. Menadžeri obično to pravno pokrivaju tako što neke radnike aneksima ugovora o radu upućuju na udaljena ili neadekvatna, čak ponižavajuća radna mesta naspram njihove kvalifikacije. Radnicima koji to ne prihvate sledi otkaz. Treći formalni osnov za otpuštanje “neposlušnih” je povreda radne obaveze i discipline.
– To je najčešča floskula za otkaze čelnicima sindikata, zato što su se drznuli da ostvare svoja prava i prava svojih kolega, i to je klasični vid zastrašivanja gde su targetirani svi sindikalci. Poznat je slučaj našeg poverenika iz beogradskog Zološkog vrta, koji je za Studio B dao intervju u svojstvu sindikalnog predstavnika, a onda dobio otkaz. Navodno je trebao da traži saglasnost poslodavca, a to nije po zakonu. I njegov sudski proces je trajao 10 godina, da bi ga tek pre dve godine vratili na posao, navodi šefica pravne službe Sindikata Nezavisnost.
Slađana Kiković zaključuje da su radna prava u Srbiji izuzetno ugrožena, između ostalog, i zato što je sudska vlast veoma nedostupna zaposlenima zbog visokih sudskih troškova.
Stimulacija “gazdama” da krše propise
Saša Torlaković, predsednik Samostalnog sindikata građevinarstva potvđuje da je ovakva praksa u njegovoj grani sve masovnija.
– Pored toga što se radni sporovi vode u nedogled, poseban problem je što poslodavci sve više pristaju da plate kazne za neizvršenje presude, pogotovo za otkaze, ili da nakon sudskog vraćanja radnika na posao nađu novi razlog i osnov za otkaz. Imamo slučajeve da su ljudi po četiri puta vraćeni na posao, i da su isto toliko puta bili “proterani”, jer ih “gazda” ne želi samo zato što traže svoja prava, objašnjava Torlaković za sajt UGS Nezavisnost .
Kada je reč o procesuiranju kršenja bezbednosti na radu, najbolji pokazatelj “ažurnosti” sudstva je novčani efekat takvih sporova, gde poslodavci i odgovorni menadžeri treba da plate kazne.
– Da su naplaćene kazne samo na osnovu zahteva Inspektorata za rad pre par godina, to bi budžetu donelo prihode od 1,7 milijardi dinara. Uz to, zastarelo je 30 odsto zahteva za izricanje novčane kazne, koji bi državi doneli dodatne prihode od 116 miliona dinara. Po novijim procenama, kada bi sudovi izricali makar prosečne kazne, a ne one najmanje, to bi donelo 2,4 milijardi dinara, navodi naš sagovornik.
Međutim, u sudskoj praksi izriču se novčane kazne koje su i do 20 puta manje od najviše propisanih, čime se praktično stimulišu poslodavci koji prave kriminalne prekršaje. Torlaković smatra da je zbog svega pomenutog odavno sazrelo vreme da se formiraju sudovi rada, jer se pokazalo da osnovno sudstvo tome nije doraslo, niti ima kapacitete za oblast radnih sporova.
– Morate imati sudije specijaliste za radno pravo, a oni koji nam prosipaju floskule da je to nasleđe samoupravljanja neka odu u Nemačku da vide sudove rada u kojima se, na primer, za otkaze presude donesu za 30 dana. Ali tamo postoje i saveti radnika, a nama ja takav model očigledno stran u zemlji gde poslodavci, država i sudstvo ruku pod ruku čine sve da obesprave zaposlene, ocenjuje Saša Torlaković.
Korona usporila mirno rešavanje sporova
Van sudstva, Agencija za mirno rešavanje radnih sporova postupala je u 2019. godini u čak 2.300 radnih sporova, među kojima je bilo 2.262 individualnih i 38 kolektivnih radnih sporova, saznali smo u razgovoru sa direktorom Agencije Miletom Radivojevićem i njegovim zamenikom Ivicom Lukovićem.
Najčešći sporovi koji se rešavaju pred Agencijom su individualni za različite isplate zaposlenima. Među kolektivnim radnim sporovima najčešći su u vezi sa zaključivanjem, izmenama, dopunama ili primenom kolektivnih ugovora.
Prethodne godine je broj mirno rešavanih sporova bio skoro dva i po puta veći nego 2018. godine, a čak 11 puta u odnosu na 2014. godinu. Saglasnost za mirno rešavanje je dobijena u čak 92 odsto postupaka. Ove godine, dosad je pokrenuto tek 477 postupaka pred Agencijom i već je izvesno da je trend manjeg obraćanja posledica aktuelne epidemije korona virusa.
– Vanredno stanje, a zatim i epidemiološke mere uticale su da je bilo manje okupljanja, što se odrazilo i na kolektivne sindikalne akcije. S druge strane, epidemiološke mere su često predviđale da se direktni kontakti svedu na minimum, što je dovelo do uzdržanosti i odlaganja postupaka, objasnili su nam sagovornici u Agenciji.
Oni podsećaju na brojne benefite od mirnog rešavanja sporova, kao što su rasterećenje sudova, unapređenje socijalnog dijaloga, smanjenje broja štrajkova, poboljšana komunikacija sa socijalnim partnerima o efikasnost postupka, a posebno ističu značajnu uštedu sredstava za sve strane u sporu.
Kada je reč o Inspektoratu rada, koji je zadužen za primenu i kontrolu primene zakona, kolektivnih ugovora i ugovora o radu, Sindikat Nezavisnost je prilično nezadovoljan njihovim radom i učinkom zbog malih kapaciteta, kao i zato što Zakon o inspekcijskom nadzoru nije u skladu sa ratifikovanim konvencijama Međunarodne organizacije rada. Apsurdno je da naš zakon nalaže inspektoru da mora da se najavi tri dana ranije onome koga će nadzirati. To je, praktično, poruka poslodavcima da privremeno zamaskiraju stvarnu situaciju. Istovremeno, po istom zakonu, radnik prvo mora da podnese tužbu, pa tek onda da traži inspekcijski nadzor, da bi eventualno suspendovao izvršenje rešenja o otkazu ili bitne prekršaje bezbednosti na radu.
Žrtve mobinga još bez satisfakcije
U procesuiranju mobinga, gde je u prvom stepenu nadležan Viši sud, pokazalo se da su sudije i pravosuđe nespremno dočekale primenu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Dosad su donete tek 3-4 presude u korist žrtava mobinga na radu. Iako bi takvi postupci trebalo da budu skraćeni, suđenja traju i po 5-6 godina. S druge strane, na medijaciji se sporovi povodom mobinga uglavnom završe mrtvim slovom na papiru, jer žrtva mobinga kasnije opet doživljava zlostavljanja ukoliko ne dobije otkaz, navode u Nezavisnosti.
U vezi sa zlostavljanjem na radu, Agencija za mirno rešavanje radnih sporova je uvela „SOS mobing telefon“ kojim pruža informacije o zakonskim mogućnostima za sprečavanje i procesuiranje zlostavljanja. Pozivanjem besplatnog broja 0800-300-601, zainteresovani dobijaju informacije o obaveznom postupku posredovanja kod poslodavca, sudskom postupku i mirovnom postupku pred Agencijom. Na taj način u 2019. godini pomoć Agencije je zatražilo čak 893 građana.
