Zoran Stojiljković
POZIV NA DIJALOG
U potrazi za „zagubljenim“ identitetom radnika i sindikata
Alternativno radno zakonodavstvo Maria Reljanovića, dragocena i retka je knjiga i izraz gotovo renesansnog napora autora da „posmatranjem sa učestvovanjem“ doprinese kreiranju demokratskih industrijskih odnosa – industrijske demokratije.
Referiram ovde na onaj deo knjige (nekih stotinak strana) čiji predmet kritičke analize su četiri grupe kolektivnih prava zaposlenih: prava na sindikalno organizovanje i delovanje, kolektivno pregovaranje, štrajk i učešće u odlučivanju. Zajednički fokus njihovog kritičkog razmatranja je potreba reforme sindikata.
Poziciju autora karakteriše inače radikalna pozicija stvaranja alternativnog radnog zakonodavstva umesto njegovih parcijalnih prepravki.
Reljanović sa pravom tvrdi i da alternativnog radnog zakonodavstva nema bez paralelnog kreiranja demokratskog političkog dizajna, alternativne ekonomske strategije i fiskalne politike i novog socijalnog zakonodavstva. Naravno i njihovih socijalnih nosilaca: snažne leve političke opcije, robusnog civilnog društva i reformisanih sindikata, odnosno praktično sindikalnog pokreta sa jedinstvenom, delatnom strategijom.
Po mome sudu, Reljanović deli i prosvetiteljsku poziciju i poziv sindikatima na paralelno izvlačenje radnika iz neoliberalne zamke zadovoljavanja kakvim takvim poslom i logike uzajamnog konfrontiranja i fragmentacije. Buđenje duha solidarnosti i obnova poželjnog radničkog i sindikalnog kolektivnog identiteta su takođe nužne prethodne pretpostavke. Posebno u situaciji kada mladi odlaze i čitav region se opasno demografski prazni.
Kako, međutim, izaći iz frustracije da nemamo ništa od svega nabrojanog?
Nije mi lako, posebno iz pozicije koju sada imam u Nezavisnosti, reći da sindikati nemaju jasnu strategiju – ako pod strategijom zahtevno mislimo na jedinstvo: (1) analize radikalno promenjenog konteksta, pre svega digitalizacije i robotizacije praćene, unutar dominacije korporativnog kapitala, iznuđenim fleksibilizovanjem i prekarizovanjem rada, (2) njima primerenih i međusobno usklađenih finalnih i etapnih ciljeva – „vizije i misije” sindikata i (3) funkcija i metoda i taktika da se oni ostvare.
Opadajući organizacijski resursi – opadajuće članstvo i sužena kadrovska i materijalna osnova i posledični pad poverenja i moći sindikata su neželjena ali logična posledica odsustva koherentne strategije i prateće akcione mobilizacije.
U Nezavisnosti delimo polazni Reljanovićev stav da sindikati moraju postati organizacija/pokret ne samo zaposlenih, pa ni samo svih radno angažovanih, već i onih koji su to bili (penzioneri) ili će to tek biti (nezaposleni).
Otvorene dileme i izazovi
Kada se sa terena načelnih kritika sindikata siđe na klizav teren praktičnih rešenja otvaraju se brojne dileme i pitanja. Ovom prilikom ću izdvojiti njih šest.
1.Koji fleksibilni organizacijski model može da proizvede demokratski a opet i efikasan model usaglašavanja interesa unutar i između sindikata?
Za nas u Nezavisnosti to je nezakrečen, funkcionalni miks granskog i teritorijalnog povezivanja, klasičnih povereništava i pojedinačnog članstva, vertikalno hijerarhijski uvezanih izabranih organa i horizontalnog povezivanja kroz programske odbore i sekcije i konkretne projekte. On se naslanja na spoljnu mrežu kolektivnog članstva ili širih sporazuma o partnerstvu i zajedničkom nastupu.
2.Šta je sindikalna platforma koja može reanimirati socijalni dijalog, kolektivno pregovaranje i omogućiti šire političke i štrajkove solidarnosti?
Najkraće rečeno, međusindikalni dogovor moguć je na platformi dostojanstvenog rada i pristojnog života u društvu koje u budućnosti omogućuje svima ravnotežu između posla i ličnih i porodičnih obaveza, plaćenog i neplaćenog rada.
3.Šta operativno sadrži globalna Platforma za model šire reformske koalicije: Partnerstva za demokratske promene?
Problem svih protesta i štrajkova je nasušno potrebno jedinstvo socijalnih i političkih zahteva i ciljeva koga nažalost nema. Boljeg radnog zakonodavstva i razvijenijeg socijalnog dijaloga jednostavno nema bez otvorenih medija, demokratskih izbora i parlamenta i poslanika koji čuju glas građana. Na drugoj strani, zvuči surovo ali se demokratija ne maže na hleb a zavisni i kupljeni se ne mogu politički uspraviti.
4.Kako da neke od ideja dragih Reljanoviću poput tripartizma plus, participativne funkcije saveta zaposlenih ili skupog i zahtevnog modela izmeštanja sindikata iz radnih sredina, parcijalno i nekritički primenjene, ne donesu više štete nego koristi?
Neželjeni ishod može biti gubitak posebnog identiteta, marginalizacija i „NVO izacija sindikata.” Uz sve inovacije i saradnju u okviru, recimo, radnih grupa i foruma sa civilnim društvom i akademskom zajednicom, kojima je mesto i u sindikalnim strukturama, logika očuvanja snažne i relativno masovne organizacije sa infrastrukturom, sposobne da koordinira i vodi pregovore i štrajkove je logika postojanja sindikata. Sindikati kao jedni od mnogih aktera to više nisu. Da podsetim, civilno društvo pored projektno okupljenih NVO bez članstva čine i sindikati i udruženja sa masovnom volonterskom osnovom i članstvom.
5.Otvoren problem: Balans volonterstva i nužne profesionalnosti i odgovornosti u sindikatima
Naravno, sindikati su ništa manje od NVO primer volonterskog rada, no sindikati sa širom misijom i obavezama moraju volonterski angažman u neophodnom obimu vezati i za merljivu odgovovornost i profesionalni angažman podložan proveri.
6.Model regrutacije i nominacije i izbora lidera
Omiljena disciplina u našoj intelektualnoj i političkoj čaršiji je pljuvanje po liderima sindikata. No duboko racionalno je otvoriti pitanje osnova njihovog karijernog napredovanja u sindikatima i veština i znanja koje moraju posedovati, kao i demokratskih mehanizama njihovog biranja i ostajanja na funkcijama na osnovu postignutih rezultata.
***
Ovo obraćanje predstavlja poziv na dijalog svima koji dele osnovnu reformsku poziciju. Primer naših razgovora sa Mariom pokazuje da to nije lako ali ima dubokog smisla.
