’’Prema članu 51. Zakona o radu puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako Zakonom nije drugačije određeno. Opštim aktom može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 36 časova nedeljno. Zaposleni koji radi nepuno radno vreme ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom. Nepuno radno vreme, u smislu Zakona o radu, jeste radno vreme kraće od punog radnog vremena.
Član 52. Zakona propisuje da zaposleni koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog – skraćuje se radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a najviše 10 časova nedeljno (poslovi sa povećanim rizikom). Skraćeno radno vreme utvrđuje se na osnovu stručne analize, u skladu sa zakonom. Zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.
Prema tome, u pitanju su dva različita pravna instituta. Utvrđivanje punog radnog vremena kraćeg od 40 časova, ali ne kraće od 36 časova je pitanje organizacije rada kod poslodavca.
Međutim, kada je u pitanju uvođenje skraćenog radnog vremena, neophodno je da se prethodno sprovede stručna analiza u skladu sa propisima iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i na osnovu nje izradi akt o proceni rizika. Razlog uvođenja skraćenog radnog vremena nisu potrebe organizacije posla, već postojanje povećanog štetnog dejstva na zdravlje zaposlenog koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu štetno dejstvo na zaposlenog ne može da se smanji.
S toga skraćeno radno vreme se ne može uvesti bez prethodno sprovedene stručne analize i akta o proceni rizika.’’
(Mišljenje Ministarstva Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, br. 011-00-315/2015-02 od 31.3.2015. godine)
