Dolazi nam taj dan na radost onih koji će proslaviti verski praznik, a na tugu 53 porodice koje su u prethodnoj godini izgubile svoje najmilije u nesrećama na radu.
Nekako ostaje gorak ukus i pitanje jesmo li dovoljno učinili kao društvo da se nešto promeni ili i dalje konstatujemo svoju nemoći prepisujemo isti tekst u kome se samo broj nastradalih menja.
Svi smo odgovorni, i mi koji nedovoljno snažno pritiskamo, i kolege koje zbog raznoraznih životnih okolnosti pristaju na rad ispod svakog minimuma dostojanstva ali i institucije koje nisu u stanju da odgovorne procesuiraju i tako daju primer modernim robovlasnicima šta ih čeka ukoliko nepoštuju zakon.
Kao po starom dobrom običaju nepoštovanje zakona i odgovornost sakriće se iza potrebe donošenja novog Zakona, a mi ćemo opet lagati sami sebe kako će problem time biti rešen
I gde je tu nesrećni radnik u građevinarstvu? Namerno neću reći građevinski radnik jer ih odavno više nema, građevinske škole su prazne, a radnici svih profila žrtve tranzicije i nesnalaženja u burazersko-partijskom sistemu iz potrebe rešavanja buke egzistencije svoje porodice doći će na gradilište i postati nažalost deo crne statistike.
Poslednji je momenat da svako u sistemu učini šta je do njega i time pomerimo težište sa prebrojavanja žrtava i afirmaciju odgovornosti i kulture bezbednog i zdravog rada.
