Daroje Romanović
Usnila sam strašan san! Ne čudim se samom snu, već kako sam imala kuraži da sanjam tako strašne stvari, kad sam ja mirna i pripitomljena profesorka, umrtvljena građanka ove namučene, mile nam majke Srbije!
Toga dana mi se nije ništa neobično desilo – pregledala sam i ocenila trideset pismenih zadataka, održala pet časova, popunila pedagošku svesku, prisustvovala Nastavničkom veću i na dramskoj sekciji uvežbala sa đacima predstavu za Novu godinu. Bog bi ga znao zašto, ali kad uveče legoh u krevet, odmah utonuh u neki nezdrav san, mučena svešću da, možda, nisam izvršila sve svoje dužnosti…
Odjednom se obretoh na nekom širokom, raskopanom i kaljavom trgu. Hladna, mračna noć. Nebo zatvoreno, strašno i nemo, a vetar podivljao urliče i pomera kamene kocke i naslage sveže, raskvašene zemlje. Nigde drveta ni žbuna da se čovek sačuva od ove strahote. Posrtala sam, saplitala se, upadala u rupe i najzad nabasala na jednu veliku montiranu binu oko koje se okupio silan svet, u zaglušujućoj graji i razdraganosti. Snažne, plavičaste svetiljke, usmerene na pozornicu, greju i rasteruju gust mrak. Okrenuh se jednom razdraganom Brki, u beloj košulji raskopčanoj do sredine grudi, te ga upitah što se ovoliki svet okupi. Videvši da nisam odatle, on otpoče…
,,Mi smo pitomi i mirni ljudi, odani srcem i dušom svom spasiocu. Godinama su naša deca bila slepa kod očiju, ništa nisu mogla naučiti ni shvatiti, te smo po znanju bili najgori među svim našim susedima. Šta sve nismo pokušavali, ali zalud! Ali, sad nam je sam Gospod poslao spasioca našeg, prvog među prosvećenima, da nam pokaže pravi put i rešenje svih naših nevolja. On je dugo putovao po svetu, sakupljao najveće mudrosti, te će nas sada poučiti šta da činimo sa ovom našom nejači. Zato večeras slavimo njegov dolazak i silazak u narod.”
Zaustih da ga upitam čemu ona sablasna plavičasta svetlost na bini, ali svetina se zaljulja i gromko zapljeska tamnoputom Prosvećenom, koji se, okružen svitom, obrati narodu:
,,Braćo! Ja sam proputovao više nego što možete i da sanjate! Šta sve nisam video, čemu se sve nisam čudio, gde sve nisam mudre ljude sretao! Imao sam kad i misliti šta nam je činiti, pa dođoh na jednu epohalnu ideju! Zašto, braćo, ne pokušamo nešto što nit je igde bilo, nit će ikad biti, pa ako nam ni to ne uspe, onda ja ne znam šta hoće?!”
,,Tako je!” viču jedni, ,,Tako, il nikako!”, dobacuju drugi.
,,Ja sam, braćo, smislio da se prvo moramo rešiti svakog onog klinje kome na čelu piše: Muči me! Jer takvi tunjavci, braćo, guše i koče naš napredak!”
,,Jeste, vala!”, urlaju jedni, ,,Samo čvrsta ruka!” čuju se drugi, ,,Tako se i Sparta održala”, viču oni učeniji.
,,Ja sam, braćo, smislio da našu nejač čim se rodi ubacimo u kovitlac života, pa ko je prirodni talenat da pliva – izroniće! U tome je naša snaga, nemamo mi vremena za gubljenje. Na svake dve godine – po jedna trkija da se načini među njima, pa opet – ko ispliva, svaka mu čast! I sve tako dok oni najbolji, najčvršći i najuporniji ne stignu do najveće mudrosti!”
Ovo izazva prave ovacije i gromki aplauz. Brka, oduševljen Prosvećenim, objasni mi ushićeno: ,,Eeee, šta ti ja rekoh? Taj ako nas ne spase, ne znam ko će!” Ali, u tom trenutku začu se sa druge strane prostranog platoa jedna manja grupa ljudi, očigledno nezadovoljnih, jer se oglasiše pištaljkama i povicima: ,,Uaaaaa! Silazi odatle, sramoto jedna!” Brka požuri da mi objasni: ,,E, samo su nam ovi falili! Nema tu ozbiljnih ljudi, poneki nastavničić, novinarčić, penzionerčić i šaka roditelja sa tunjavom decom…”
Prosvećeni prezrivo pogleda pridošlu grupicu i nastavi: ,, Braćo, od ovih sam očekivao neko kreativno pitanje, ali oni opet nisu pazili na času! Oni bi i PIZU srušili!” Svetina zaćuta, ne znajući šta govornik misli. ,,Braćo, video sam u jednom čudnom gradu nagnut toranj, a ne pada! Čudnom silom drži se u vazduhu i prkosi svima, kao i ja! Eee, to bi ovi da sruše! I budućnost našu sa mnom!” Narod sad odahnu i zapljeska gromko, a onoj grupi neistomišljenika dobaci takve grozote koje se uporno odupirahu mašti normalnog čoveka.
,,Ljudi, ne poveravajte ovom čoveku budućnost svoje dece!” začu se iz grupe pridošlica glas jednog starca, sede brade do pojasa. ,,On lopove drži za čestite ljude! Kud će vam duša?” U taj čas razjarena gomila zaurla na starca i umalo bi ga napali da čovek ne utihnu, zaprepašćen jarošću njihovom. ,,Sram te bilo te sede brade!” ,,Ćuti, sinja kukavice!” – začu se sa raznih strana. Čuvši starca, Prosvećeni reče:
,,Braćo, evo ko širi laži i mržnju među nama! Moj dragi prijatelj i dobročinitelj naroda našega, veliki mudrac našega doba – bejaše na velikim mukama kada ga oklevetaše zlotvori! I da znate: ja da sam mu šef, ja ga ne bih dao da da! Jer, on odliiičnoo radi svoj posao! E, sad, da li je ukr’o, il nije ukr’o, to je, bre, njegova privatna stvar. Nas se to ne tiče!”
,,Tako je! Nije to naša briga!” sad urliknu i Brka, kao omađijan rečitošću govornika.
,,Jel ovaj učio nekoga?” izlete mi pitanje za Brku pre nego što promislih da li je pametno. ,,Maaa, ima on svoju specijalnu školu za izvanrednu decu, ali još čekamo vrhunske rezultate. Kod nas bi rekli: Strpljen – spasen!”
,,Gospodine, hoćete li i u svojoj školi da sprovodite ove inovacije?” dreknuh i ja, okuražena mogućnošću da se premudrost Prosvećenog prelije i na mene.
,,Nisam ja vama pionir ovde, da me ispitujete kao dete. Pa neću da Vam odgovorim! Eto!” reče govornik pun srdžbe i zapreti mi kažiprstom.
,,Ali, zašto?” upitah ja dok me pogađaše otrovne strele iz očiju čitave svite mudrog Prosvećenog, a Brkina ruka krenu ka mome vratu.
,,Eeeeee, ne mogu više! Vi ste čudo od sagovornika!” beše poslednje što razabrah boreći se za dah koji mi izmicaše pod silinom Brkine šake…
Trgoh se iz sna i duboko udahnuh, protrljam čelo i polako se prekrstim čudeći se šta sve čoveku ne dođe u san! ,,Sreća moja što ne živim u onakvoj zemlji”, pomislih i okrenuh se na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što ne stigoh onim nesrećnicima iz sna da kažem kako mi lepo pazimo na našu decu…
