Bojan Klačar: Zdravstveni i ekonomski strahovi dominatni u srpskom društvu

26. februar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar

Na vrh liste medijskih interesovanja građana/ki „uskočio“ je Kovid-19, ali su prioriteti sredovečne i starije generacije uglavnom ostali isti: za više od 60 odsto ispitanika ključna tema je socijalno-ekonomska stvarnost i životni standard. Sindikati treba komunikaciju s mladim ljudima da prilagode njihovom jeziku, koristeći njima bliske kanale i alate

Kovid-19 se smestio na vrh liste interesovanja građana/ki Srbije, između vodećeg sporta i ne baš popularne politike, ispred mode i muzike, pokazuje istraživanje „Građani i mediji, navike konzumacija…“, koje su krajem prošle godine sproveli Propulsion i Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) u okviru Inicijative za novu medijsku i digitalnu pismenost. Sve identifikovane teme interesovanja manji su deo medijskih sadržaja od onog koji se vodi kao „ostalo“, što ilustruje stvarni nivo informisanosti.

Očekivano, najveći broj mladih vreme provodi na društvenim mrežama, dok stariji građani prednost daju televiziji, precizira izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar za portal UGS Nezavisnost, uz napomenu da je indeks digitalne pismenosti, prema samopercepciji ispitanika, za 2020. godinu vrlo sličan onome iz 2019. godine, uz vrlo blagi pad. No, iako blago pada, ocena medijske i digitalne pismenosti koju građani Srbije sami sebi daju je relativno visoka. Bolna tačka medijske pismenosti je neproveravanje izvora medijskog sadržaja, a većina ne zna, na primer, ni da podigne video na Youtube ili pripremi blog.

Intervjuisanje građana sprovedeno je tehnikom „lice u lice“, direktnim kontaktom sa ispitanikom, a za izbor reprezentativnog uzorka korišćena je metoda prvog rođendana.

Pošto je prosečna starost ispitanika 31 godina, da li nalazi istraživanja korenspodiraju sa stvarnim navikama prosečnog građanina/ke koji je više od decenije stariji od uzorka?

– Što su ispitanici mlađi, to je i konzumiranje društvenih mreža izraženije odnosno, generalno raste korišćenje interneta i obrnuto, sa starošću raste konzumiranje tzv. mejnstrim medija, prevashodno televizije. Televizija je za populaciju stariju od 50 godina, a posebno za populaciju koja ima više od 60 godina – a kojih je u strukturi populacije više od petine – i dalje najuticajniji medij. Primera radi, ispitanici koji pripadaju mlađem delu generacije Z (od 12 do 23 godine) uz društvene mreže provode 136 minuta, dok uz štampu provode samo 16 minuta. Građani starosti između 54 i 60 godina („Baby Boomers) provode u proseku 108 minuta gledajući televiziju, dok na društvene mreže troše 51 minut. „Milenijalci“ (24 do 39 godina) provode uz društvene mreže 76 minuta, dok s druge strane ova generacija provodi uz televiziju 72 minuta.

Digitalna pismenost je veća u fazama korišćenja i reprodukcije, a manja u fazi kreacije, koja i jeste najkomplikovaniji deo pa tako 54 odsto ispitanika ne zna da „podigne“ video klip na neku platformu, a 73 odsto ispitanika ne zna da napravi blog. Podsećam da je uzorak za ovo istraživanje populacija između 12 i 60 godina i da sve nalaze treba razumeti u tom kontekstu.

Tradicionalni mediji su na niskim granama, među njima prednjači poverenje u TV, ali procenti su izuzetno mali. Pri čemu dobar deo ispitanika ne obraća pažnju na izvor vesti, premda društvene mreže i portali često prenose vesti tradicionalnih medija. Ima li to logike, posebno što se ispitanici smatraju i medijski i digitalno pismenima?

– Još preciznije, s godinama raste poverenje u televiziju, dok spuštanje starosne granice utiče na podizanje poverenja u društvene mreže, pa je tako 37 odsto učenika i studenata izdvojilo društvene mreže kao medij od najvećeg poverenja u odnosu na prosečnu vrednost od 20 odsto. Dakle, podaci pokazuju dva logična zaključka: prvi je, relativno visok procenat građana koji ne veruje nijednom mediju i drugi, da starosne grupe pokazuju poverenje onom mediju koji najčešće i konzumiraju.

Često se kaže da su društvene mreže prostor lažnih vesti, ali mladi veruju društvenim mrežama jer u njima ne vide njuz sadržaje dominantno, već „svoj“ prostor – zajednicu, mesto za zabavu, opuštanje.

Istraživanje iz 2019. je pokazalo da mlađi od 24 godine ne žele da se informiše o aktuelnim dešavanjima, posebno „milenijalci“ i „generacija X“ (od 40 do 53 godine). Ima li u vreme korone pomaka i kakvu poruku ovi rezultati šalju medijima, ali i društvu? Ima li značajnog pomeranja u najnovijem istraživanju?

– Nema bitnijih pomeranja kada je reč o informisanju jer i 2020. godine populacija mlađa od 24 godine, značajno iznad proseka, uopšte ne želi da se informiše o aktuelnim dešavanjima u zemlji i svetu. Tu virus korona nije ništa promenio.

Međutim, ono što je pandemija promenila jesu najvažnije medijske teme pošto su se vesti o virusu korona „probile“ na drugo mesto, odmah iza sporta, ubrzano je korišćenje novih onlajn alata za komunikaciju i sastanke i osnažena je onlajn kupovina. Takođe, sport je tema koja preseca generacije i njega konzumiraju različite starosne skupine, dok je politika mahom oblast koja zanima populaciju stariju od 40 a posebno stariju od 50 godina. Moda, muzika i razne „lajf stajl“ teme su zanimljive mladima, posebno s porastom uticaja influensera koji su prava simbioza izmenjenih medijskih navika mladih i porasta uticaja društvenih mreža.

Ispitanici veruju da prepoznaju propagandu, lažne vesti i spinovanje, posebno stariji. Koliko je to pouzdano ako dobar deo ispitanika smatra da nema pouzdanog izvora informisanja?

– Javnomnenjska istraživanja su merenje percepcije u jednom trenutku, nisu ispit ili test znanja. Dakle, moguće je i da se radi o verovanju kako oni znaju da prepoznaju lažne vesti, ali da u praksi ne znaju, iako je naš stav, posle pažljive analize, da su oni veoma svesni medija koji su skloni da objavljuju lažne, neproverene, polu-proverene vesti. Kada ih pitamo, u kojim medijima prepoznaju lažne vesti, odgovori se mahom preklapaju s nalazima „fektčekera“, pa je pravo pitanje onda, ne da li ih oni prepoznaju, nego zašto tim medijima i dalje daju poverenje?

Odgovor na to pitanje je kompleksniji i nadilazi domete ovog istraživanja, ali je izvesno da se radi o brojnim faktorima: zavodljivost komercijalnih sadržaja i tabloida, provokativni naslovi ili „hedovi“, nemanje vremena za ozbiljnije sadržaje…

Oslikani su prosečni tipovi publike, ali da li su oni zaista presek srpskog društva?

– Ovi profili su realan prikaz mlađe populacije, one između 12 i 60 godina koja je i bila u našem uzorku. Uključivanjem osoba starijih od 60 godina, prosečan profil bi se više pomerao kao mejnstrim medijima i nižoj medijskoj i digitalnoj pismenosti. Međutim, intencija ove inicijative, koju je podržao USAID, jeste da se fokus usmeri ka populaciji s kojom se može dugoročno raditi. Preventivno. I uključujući brojne aktere od kojih se neki neretko i ne prepoznaju kao važni u medijskoj i digitalnoj pismenosti.

Važno je razumeti međugeneracijske razlike u konzumiranju medija, kako bismo razumeli kome se obraćamo. Odnos prema medijima mladih, nas starijih „milenijalaca“ i naših roditelja „bejbi bumera“ ima malo toga zajedničkog. Ako se tu preskoče važne lekcije, na pogrešnom smo putu.

Sva istraživanja javnog mnjenja decenijama unazad pokazuju da su u vrhu prioriteta ispitanika životni standard i socijalna pitanja. Kako se interesovanje građana i praćenje određenih sadržaja uklapa sa najvećim strahovima, bukvalno egzistencijalnim? Da li je došlo do pomeranja prioriteta?

– Ako isključimo pandemiju, prioriteti su uglavnom ostali isti, a to je socio-ekonomski korpus i životni standard, za više od 60 odsto ispitanih u nacionalnim uzorcima. Ljude malo više zanima životni standard i visina plate, dok je nezaposlenost u blagom padu.

Ovo, ali i neka ranija istraživanja, pokazuju da su građani strah od bolesti, dominantan tokom proleća, već od leta zamenili egzistencijalnim, ekonomskim strahom.

Ovo istraživanje nije imalo za cilj da ispita ovu korelaciju, ali je uočljivo da politika i ekonomija u širem smislu više pripadaju interesovanju starije populacije, dok njuz sadržaji za mlade bivaju zamenjeni sportom, muzikom, kuvanjem, modom, „lajf stajl“ temama.

U UGS Nezavisnost su zainteresovani za komunikaciju sa generacijama koje tek dolaze i onima koji su već prošli radni staž, najmlađima i najstarijima. Kako ocenjujete komunikaciju sindikata sa tim ciljnim grupama i šta bi trebalo da rade da zainteresuju i jedne i druge, kao i aktivno članstvo, za zajednički nastup?

– Sindikati pripadaju krugu institucija sa dugom istorijom trajanja i one se kao takve sporije prilagođavaju brojnim promenama u medijskom okruženju.

Drugi razlog sporijeg prilagođavanja jesu specifičnosti ciljne grupe kojoj se dominantno obraćaju a to su stariji ljudi, zaposlenih u javnom sektoru.

Da bi se uspešno promenio pristup, potrebno je raditi na dva koloseka: prvi je podmlađivanje članstva, uključivanje mlađih ljudi s drugačijim biografijama i promenom komunikatora ispred sindikata, a drugi je da se poruke i kanali prilagode mladim ljudima što znači da komunikatori moraju da govore jezikom mladih i da koriste kanale i alate njima bliske.

Dobra je ideja da se sindikati okrenu ka drugim ciljnim grupama i treba je podržati uz napomenu da je to dugoročan posao. Crnogorski sindikati su imali zanimljivu kampanju uključivanja mladih ljudi i to može da bude dobar putokaz.

Poslednje pitanja – nije deo istraživanja već tehnike – kako pravilo „prvog rođendana“ obezbeđuje reprezentativnost uzorka?

– Pravilo „prvog rođendana“ u odnosu na dan anketiranja obezbeđuju da vam na anketu ne odgovora onaj ko vam otvori vrata, što bi mogli biti penzioneri, starije osobe, studenti, domaćice, čime bi se sam uzorak „iskrivio“ i postao pristrasan ka određenoj ciljnoj grupi.

Ovo pravilo obezbeđuje preko potrebnu slučajnost koja na kraju dovodi do reprezentativnosti. Ono nije jedino i moguće je koristiti i druga, poput tzv. Kišovih tablica.

Jelka Jovanović