8. septembar 2020. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: N1
Položaj radnika u Srbiji danas je kao u prvobitnoj akumulaciji kapitala, zaposleni su postali najamna radna snaga bez ikakvih prava. Radnici ne treba da sa plaše udruživanja, isticanja svojih zahteva pa ni pobune, a sindikat treba da se resetuje i promeni strategiju
Početkom 90-ih, u vreme preteće najezde nacionalizma i promene uređivačke politike državne radijske i televizijske kuće, grupa novinara, urednika i stvaralaca pobunila se i formirala Nezavisni sindikat Televizije Beograd. To je bila prva sindikalne nesistemska organizacija zaposlenih u bišoj Jugoslaviji. Dotad posmatrana kao neformalna grupa ljudi, ozvaničila je svoje postojanje i ciljeve, a među osnivačima bio je i sagovornik sajta UGS Nezavisnost Slobodan Stupar, novinar-urednik na Radio Beogradu, saradnik Bi-bi-sija na srpskom iz Beograda. Među osnivačima bili su i Filip David, Gordana Suša, Nadežda Gaće, Ibrahim Hadžić, Vasilije Anđelić, Branislav Čanaki drugi radnici RTV Beograd koji će ubrzo, zajedno sa drugim sindikalnim organizacijama iz raznih krajeva Srbije, formirati Ujedinjene granske sindikate “Nezavisnost”. U rešenju od 26. avgusta 1991, “Nezavisnost” je upisana u Registar sindikalnih organizacija, a prvi zastupnik bio je Slobodan Stupar.
Ispostaviće se vrlo brzo da će spisak osnivača postati i spisak otpuštenih novinara i urednika koji su se suprotstavili nacionalističkoj uređivačkoj politici, sa spiska koji je u ime vlasti pročitao Vojislav Šešelj, omiljeni “opozicionar” Slobodana Miloševića.
Bilo je to vreme širenja ratnog požara, vreme u kojem se radnici u Srbiji, a i u bivšoj Jugoslaviji, odlučuju se za tobožnju zaštitu nacionalnih, a ne vlastitih interesa.Tom konstatacijom počinjemo razgovor u kojem Slobodan Stupar najpre odgovara na pitanje zašto su radnici dozvolili da se odreknu relativno pristojnog društvenog položaja i zaštite koja uopšte nije bila za potcenjivanje, pogotovu gledana iz današnje perspective?
– Srbija je, kada se pojavio Slobodan Milošević, rekla “sad se narod pita”; i on sam ponavljao je tu frazu, govoreći i to da je narod uvek u pravu. Bilo je to u vreme kada smo imali zakon koji je ne kažem savršen – govorim o Zakonu o radu – ali bio je dobar. Značio je brigu o ljudima i zaštiti njihovih prava. Danas je teško naći sličan zakon. Čak je imao i svoju krajnost u onoj poznatoj rečenici “ne može mene niko toliko malo da plati, koliko mogu malo da radim”.
Bilo je to i vreme kada se radnik zaposli i – odmah je zaposlen do penzije. Ukoliko, naravno, ne poželi da promeni preduzeće ili ustanovu. Bilo je takvih regula, kakva je i zaštita od otkaza, podsetimo se i toga da niko nije mogao da otpusti radnika. Bio je zaštićen, postojali su i sudovi udruženog rada koji su sve vraćali na posao. Drugim rečima, do pojave Miloševića imamo zakon koji je ne samo slovo na papiru, nego je i primenjiv i primenjivan. Zaštita zaposlenih bila je izuzetna, plate vrlo solidne, u poređenju sa današnjim – neverovatne.
I šta se dogodi. Taj koji je rekao da je narod u pravu, kaže i to da su Srbi obespravljeni u tadašnjoj Jugoslaviji, da moraju da dignu svoj glas, da je Srbija podeljena na republiku i dve pokrajine. I da to mora da se promeni. Tako dolazimo do jednog, rekao bih, revolucionarnog perioda, u kojem više nisu važni zakon i njegova primena, nego to ko je jači. Radnici su sa oduševljenjem, kao Hitlera u Nemačkoj, dočekali Miloševića u Srbiji. I kreće, ne preterujem kad to kažem, nacionalsocijalizam.
* Kao da većina tada nije uvidela opasnost da bude uvučena u opasne međunacionalne sukobe?
– Da. Pitao sam tada stalno kolege iz Radio Beograda u kojem sam radio da li su svesni kako Miloševićeva politika vodi u rat u kojem može sve da ode u nepovrat, da posle opasnih sukoba više nema povratka. Govorili su mi da nisam u pravu, da izmišljam. A onda smo videli miting na Gazimestanu – kao film i fašističku estetiku Leni Rifenštal. Tada su mi kolege govorile da sam antisrbin. Tu gledamo kako nestaje zakon o radu o kojem govorimo, i to nije uradio Milošević, radnici su ga zgazili. Drugim rečima, jedna vrsta ludila je ušla u ljude.
* U socijalnom smislu to je bilo samoubistvo?
– Apsolutno. Posle tri-četiri godine Miloševićeve vladavine, ulazimo u hiperinflaciju kakva nije zabeležena u svetu. Ako odmah ne zamenite u marke nešto što se nazivalo plata, potpuno izgubi vrednost.
* Od Miloševićeve pojave, dakle, imamo potpuno menjanje socijalnog položaja zaposlenih, drastični pad zarada, ali i potpuno odsustvo zaštite temeljnih radničkih prava?
– Zakon više nije bio primenjiv, fabrike su prestajale da rade, sve zbog borbe za srpstvo. Da preskočimo jedan period, poslednje izmene zakona koji reguliše ono što nazivamo pravima radnika dogodile su se u vreme Aleksandra Vučića i dolaska takozvanog stranog kapitala, stranih investitora. Koji su – je l – otvarali fabrike za namotavanje žice. Lon poslovi.
Novi poslodavci uslovljavaju državu, traže da radnici nemaju nikakva prava, što Vučić, bez ikakvog gunđanja, prihvata. Kaže, čak, da će zakonska regulativa biti još povoljnija za ulagače, daje im budžetski novac za otvaranje radnih mesta. Tako dobijamo zakon za privatne firme i vlasnike, Oni se oslobađaju bilo kakvih obaveza i mogu sa radnicima da rade, maltene, šta im padne na pamet. Danas da primi radnika, sutra da ga otpusti, nema nikakve garancije za bilo šta.
A ostao je nepromenjen zakon koji reguliše prava zaposlenih u javnim preduzećima i u onima koji imaju državni kapital. Evo, recimo, Politika, Večernje novosti, firme u strašnim problemima, a ne mogu nikoga da otpuste. Država donira. I nikom ne pada na pamet da tu nešto menja.
* Ponovo dolazimo do uzroka?
– Nas su upropastili nacionalizam, ratovi, pljačka, ne znam da li je i u staroj, predratnoj Jugoslaviji bio ovako nezavidan položaj radnika. Sve je propalo i kad ovo jednoga dana prođe, kad Srbije, eventualno, malo ojača, moraće jedan deo radnog prava da prenese iz zapadnih demokratija i kapitalizma koji je daleko humaniji i bolje ornanizovan, kako bi se vratila izvesna radnička prava.
* Činjenica je, s druge strane, da nema pobune protiv takvog položaja; nema vriska, makar on bio i neartikulisan. Anestezija i odsustvo pokušaja da se bilo šta menja?
– Kriza u Srbiji traje trideset godina, ratovi, beda, siromaštvo; došli su ovi “trange-frange” investitori, ljudi jesu anestezirani. Drugo, ljudi su kukavice. Prosto je tužno gledati tu količinu kukavičluka. Došao neki investitor, Južnokorejac, ne da im da idu u toalet, naterao radnike da nose pelene. I šta biva – niko se ne buni. Je li to taj hrabri srpski narod. U kojoj smo to fazi kad svako nad nama može da se iživljava. A mi jedino molimo boga da ne bude previše bolno.
Tako to biva kad izgubiš te silne ratove. Pre svega kad ih vodiš.
* Vidite li način na koji sindikat treba da postupa ubuduće, kako da se za nešto izbori?
– Kao prvo, ne vidim inicijativu. Upravo zbog tog kukavičluka. Ljudi treba da znaju da se udruživanje radnika ne može zabraniti, da je to tekovina savremene civilizacije. I ne treba da se plaše udruživanja i isticanja svojih zahteva. Sada imamo položaj radnika kao u prvobitnoj akumulaciji kapitala, zaposleni su postali najamna radna snaga bez ikakvih prava.
I još nešto: sindikat, pre svega znači silu! Nemamo nikakva prava – u redu, naše legitno pravo je da posegnemo za silom. Pa da zaustavimo proizvodnju. Ne daje nikakve rezultate?! U redu, doći ćemo do upravne zgrade i zapalićemo je!
Onda nas gazda pozove i kaže, gospodo, nemojmo – šta, pravo na osam sati rada, na pauzu, na godišnji odmor? Pa, naravno, hajde da razgovaramo, mogli smo to i bez ove incidentne situacije. A mi kažemo – nismo, jer nisi hteo da razgovaraš i kad god nećeš da razgovaraš – desiće se isto.
* Došli smo do zakonske regulative koja dodatno obespravljuje radnike, kao mogućnost iznajmljivanja radnika na lizing?
– Odlično. Nas petorica zapalićemo nekoliko agencija koje iznajmljuju radnu snagu. Druga petorica zapaliće upravne zgrade firmi koje zapošljavaju radnike preko takvih agencija. Pokazaćemo snagu, jer ovakav položaj zaposlenih danas postoji jedino u krajnje zaostalim afričkim državama, a u nekim naprednijim je čak i bolji nego u Srbiji. Zbog toga je, naglašavam, upotreba sile legitimna.
* Za medije u Srbiji kao da ne postoje radnička prava – interesantna su jedino kada dođe do nekog incidenta, kakav je stradanje radnika?
– I to mogu da razumem, ali sam uveren da se može promeniti. I to kontinuiranim akcijama koje bi privukle javnost.
* Gde vidite ulogu sindikata, šta treba da radi?
– Imamo, nažalost, mnogo korupcije u sindikalnim vrhovima, u rukovodstvima. Jer, vlasnici će uvek pokušavati da prođu jeftinije i posezaće za korupcijom sindikalnih lidera koja im se više isplati. Zato radnici moraju da biraju nekorumpirane ljude, nije moguće da makar petorica ljudi ne mogu da među sobom pronađu jednog takvog.
* Kako vidite budućnost UGS Nezavisnost u čijem ste osnivanju učestvovali? Šta treba da radi, kako da se pozicionira?
– Akcije Nezavisnosti sam registrovao, ali ne i nekakav krajnji efekat. Ako ja kao novinar nisam čuo uspešnost sindikalnih akcija, ljudi koji manje prate medije nisu uopšte.
Sindikat treba da se resetuje, da promeni strategiju i da odluči hoće li biti sindikat koji se bori za radnička prava, ili nevladina organizacija. Nema prostora za nova predavanja i seminare, za političke sindikalne škole, uputstva o pregovaranju, smernice. Ili jesi, ili nisi sindikat! Nema proslave Prvog maja, ljudi treba da znaju da su se Prvog maja radnici u Americi 1886. pobunili, da je pobuna jedini način da se za nešto izbore. U Francuskoj, u Veliko Britaniji, sindikati stanu, staje sve, cela država.
U Srbiji ljudi treba da shvate da je ljudski pobuniti se. Ili nas neće ostati ni za pod onu Tarabićevu šljivu. Ostaće nas za pod ovaj astal.
Bojan Tončić
